ПОЧЕТАК ОСЛОБАЂАЊА ЧОВЕКА ЗАИСТА ЈЕ МОГУЋ!

Процењујемо да ће се „постмодерни“ човек пробудити из индукованог стања хроничне анестезираности тек онда када му, након тираније дигиталног новца која се све агресивније најављује, посегну за последњим упориштем приватности и слободе, као кораку озбиљне намере да се као такав „растерети“ приватног власништва. Ма колико то власништво било скромно или мало, оно ће, према нашем мишљењу, постати тачка када ће отпочети процеси буђења и темељ за сваковрсни отпор глобалној контроли и хегемонији која се већ деценијама упражњава
Наши саговорници – проф. др Љубиша Деспотовић ,научни саветник, председник Научног већа и руководилац Центра за политичку теорију у Институту за политичке студије у Београду, и доц. др Вања Глишин, научни сарадник и члан Центра за политичку теорију у Институту за политичке студије, аутори су управо објављене књиге, „Геополитика и криптополитика“, у издању „Катене Мунди“, што је био подстицај за наш разговор за „Печат“.

Медицина је одавно постала квазирелигија, која се, у доба коронократије, претворила у средство за тоталитарно дисциплиновање човечанства. Шта најављује коронократска епоха коју смо преживели?
Ми смо том проблему приступили кроз Геополитику здравља као субдисциплину примењене геополитике (апликативне геополитике) која се бави истраживањем утицаја друштвено-географских, технолошко-економских и политичких фактора на угрожавање здравља људи као јавног добра у контексту геополитике као синтезне науке. Она анализира понашање држава, влада, медицинских институција, научних организација, високошколских установа, фармацеутских корпорација, Светске здравствене организације, као и других организација, институција и удружења, те значајних појединаца који се по законском одобрењу баве људским здрављем, лечењем грађана или, пак, организују здравствене системе, производњу лекова и осталих средства (медицинска и немедицинска логистика) како би могли ефикасно и безбедно то да чине, без штетних последица по здравље пацијената. Дакле, геополитика здравља је пионирска поддисциплина геополитике која по претходном предметном одређењу истражује, анализира и врши синтезу добијених резултата како би указала на могуће злоупотребе медицинске науке и здравствених система од стране коруптивних појединаца, интересних група, здравствених власти, фармацеутске индустрије, правних прописа и званичне политике држава и међународних организација које се на било који начин баве проблематиком људског здравља.
Дакле, геополитика здравља истражује научне, политичке, технолошке и економско-финансијске начине угрожавања здравствене безбедности великог броја грађана, почев од територијалне целине неке државе, региона или панпростора, а особито оних врста болести које имају пандемијски потенцијал или већ остварен такав учинак (убрајајући у то хроничне и акутне болести од којих оболева и умире велики број пацијената). Такође, геополитика здравља истражује и манипулативну улогу медија који као вазална трансмисија елита које глобализују у комуниколошкој равни генеришу социјалне фобије (страхове), шире панику, форматизују јавне дискурсе, одређују границе политичке коректности, те доступности или потпуног искључивања институција, научника или појединаца чија иступања или научна мишљења не одговарају званичној верзији тзв. нове реалности и интересима који иза њих стоје.

Ко нам, по вашем мишљењу, угрожава здравље у име глобократије?
Неретко је реч о организованом угрожавању здравља од стране оних државних институција, научних и медицинских организација, интересних група, обавештајних структура али и похлепних појединаца који би, по слову закона , правној и професионалној одговорности требало да чине окосницу његовог очувања. Према томе, они би требало да организују здравствени систем и пратећу логистику која је дужна да ради на одржавању здравља као базичног јавног добра и интереса грађана и да предузимају мере и поступке у циљу заштите њихове свеукупне здравствене сигурности и безбедности. Наука и образовање у лику и делу многих научника и академских структура (сем часних појединаца) коруптивним начином финансирања, пре свега, али и личним бенефитима те врсте, стављени су у функцију нечасног и неодговорног угрожавања здравља великог броја људи, тзв. ратници знања. Један немали део здравствених радника се потпуно наивно и некритички предао процесима манипулације само зато што су исти имали маскирајући призвук наводне научне објективности и медицинске утемељености. И тако из простог нехата или своје наивности постали су, у исто време „и жртве и џелати“ своје искрене бриге за здравље грађана или, пак, његовог девастирања и свеколиког угрожавања. Деценијама пре избијања пандемије , било је лако уочити патолошко еснафско повезивање медицинских радника, поготово његовог највишег системског нивоа (као уосталом и у другим научним браншама), које је засновано на клановским принципима, а које је узело маха и нарасло до нивоа псеудо религијских форми испољавања. Неретко, оно је добијало обрисе „секташке свести“, храњено, на атлантистичком Западу веома присутним, митом о изузетности, који им је, наводно, давао права да на остатак тзв. обичног, односно нееснафског света или својих колега на нижем нивоу позиционирања, гледају очима знатног презира и потцењивања. Таквом организацијом и понашањем генерисали су обиље негативног друштвеног капитала и њему својствених негативности и последица. Неки од припадника медицинског еснафа доживљавали су здравствени систем превасходно као средство за стицање високог академског статуса (те њему припадајућих социјалних, политичких и финансијских атрибута) као крајњег жељеног резултата за достизање личних бенефита. Тај презриви и инструментализовани однос према пацијентима, као остатку тзв. „профаног света“, све је више уочљив и на трагичан начин показује до које мере је могуће компромитовати базичну мисију лекарског позива утемељеног на Хипократовој заклетви. Утолико је, при том, чудније ћутање великог дела медицинске бранше који је остао доследан својим узвишеним идеалима хуманости и знања посвећеног добру својих пацијената и очувању њиховог здравља као темеља сваког другог благостања. Сматрамо да смо својим научним ангажманом дужни да помогнемо реафирмацију хумане и хуманитарне компоненте заштите здравља и здравствене безбедности у најширем обухвату тог појма. Такође, залажемо се за превазилажење неолибералног и профитног модела организовања здравствених система и здравствене заштите, а све у циљу пружања што бољих медицинских услуга пацијентима. Трошкови здравственог збрињавања и лечења пацијената морају превасходно да иду на терет државе и њених институција ма колико то данас био велики финансијски подухват и логистички задатак. И то не из побуда лажног хуманизма нове западне левице, већ зато што је то, пре свега, у интересу сваке демократске и, кроз принцип владавине права, организоване националне државе. Са тим у вези, истичемо да само здрави грађани могу да издржавају такву државу (да раде, плаћају порезе и пуне буџет), али и да је бране од спољашњег или унутрашњег угрожавања безбедности и политичко-правног поретка.

ТРАНСХУМАНИЗАМ

Утопија се претворила у антиутопију, човека треба уништити у име трансхуманизма. Како ће се све ово завршити?
Данашњи трансхуманизам је комбинација покрета, идеологије и филозофије. Трансхуманизам чак има и елементе религије. Идеја или илузија изражена кроз веру у могућност да људско тело и ум могу бити поправљени или унапређени уградњом чипова или спајањем са рачунарима и другим технолошки напреднијим ентитетима, као вештачки интелигентним организмима, уносе егзистенцијални страх у већину човечанства и ствара потенцијал за формирање разних покрета који би водили ка самоосвешћивању људи, каквој опасности су изложени. Управо у тој могућности која ће, надамо се, ускоро постати стварност видимо шансу да човек поново поврати своју слободу и чврсто је пригрли уз себе. Да се отресе узурпатора који уз замаскиране приче о лепшој будућности за човека, континуирано раде на поновном успостављању поретка ропства заснованог на новим технолошким системима и вештачкој интелигенцији, и то за оне припаднике људске врсте који преживе последњу фазу глобалне депопулације. Жак Атали, као један од водећих интелектуалаца глобализма, сматрао је да ће будући цивилизацијски развој (пројекција се креће у само неколико наредних деценија) ићи у смеру који ће, осим осталих проблема и промена (хиперимперије и хиперконфликти) као део наилазећих процеса, произвести и хипердемократију као могуће политичко решење у контексту кохабитације тржишта и демократије.

У име екологије, НАТО лудаци наређују да се на планети уништи сточни фонд – краве загађују планету. Откуд екофашизам у име „Великог ресета“?
Геополитичка екологија, само у конспиративнијем контексту, наставља да истражује, не само политичке, технолошке или економске делатности које угрожавају животну средину, већ и геополитичке планове и интересе који стоје у дубоко скривеним одајама глобалних структура моћи у настојању да злоупотребом научних открића и нових тајних технологија поред високих стопа профита и у цивилном, али и у војном сектору, задобију апсолутну контролу и премоћ на планетарном нивоу. Koлико је ствар постала озбиљна барем за светског хегмона указује и чињеница да су пре више деценија у окриљу америчке обавештајне заједнице формирали Националну геопросторну обавештајну агенцију (National Geospatial-Intelligence Agency – NGA). Са друге стране, Џорџ Фридман, оснивач приватне обавештајне агенције СТРАТФОР, која се маскира као think-tank организација, за многе познаваоце њене стварне делатности важи за „псеудо“ ЦИА, врло јасно назначава геополитичке мотиве и интересе у изазивању вештачких катастрофа попут оне у Њу Орлеансу где је два дана после урагана „Катрин“ и ужаса који је иза себе оставила ова вештачки изазвана катастрофа, на интернет сајту СТРАТФОР-а поставио циничан, али индикативан чланак под насловом „Њу Орлеанс: геополитички плен“, поредећи његову разорну моћ са нуклеарним ударом. Без обзира на цену, Фридмен наговештава да је „природа“ геополитичко оружје. Његов став је у потпуном складу са тзв. капитализмом катастрофа, чији је основни смисао да у цивилним пословима тако разорених и уништених подручја зараде стотине милијарди долара компанијама које ће радити на њиховој обнови. У ширем геополитичком контексту ствари се јасније виде и прецизније одређују као малигни процеси које западна цивилизација жели да спроведе не бирајући средства у очувању своје хегемонистичке политике и спровођења планираних агенди. Дакле, ствари постају све јасније, по њиховом плану то мора бити завршни ударац, не само породици, већ и човеку и човечанству као биолошкој врсти. Колега Владимир Давидовић то изричито потврђује: технолошки профитери могу да изазивају, циљано, земљотресима и климатским поремећајима, нестабилности и масовну глад, те да на тој несрећи још и зараде, што такође представља потенцијално оружје економског рата. Овим показујемо да се процес успостављања свеобухватне контроле спроводи, како неформалним, тако и формалним методама, док се отрежњујући гласови оних који настоје да демаскирају ове процесе потпуно маргинализују.

Ко остварује крвави профит од разарања планете?
У борби за што већи профит нафтних компанија, „игре“ са опасним технологијама постале су не само веома ризичне по велике просторне ареале на површини Земље, него и у њеним масивним дубинама изазивајући након експлоатације нафте и гаса несагледиве последице по тај регион. Једна од последица сличних активности и наводних акцидента који су се десили управо у Мексичком заливу показују сву несрећу и трагедију која је задесила становништо тог дела света, али која је једнака претња и целокупном човечанству. Стога је, нажалост, колегиница Елена Фриленд у праву када кондензовано каже: „Рат као пословни модел, уз подршку контроле времена, постао је сам по себи мултипликатор силе изван сваког веровања.“ То је максима тзв. капитализма катастрофе, који је настао као „нова“ привредна особеност нарочито у САД, где све учесталије и разорније последице вештачки изазваних катастрофа стварају простор за ширење бизниса кроз тзв. обнову опустошеног подручја. За бројне људске жртве нико не мари, што се показало и на примеру НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, када су све цивилне жртве, а било их је на хиљаде, означене циничним називом „колатерална штета“. Зато стравично звучи порука да је крај петродолара можда заиста на видику, а да ће његово монополско место трговине заузети храна. Застрашујуће звуче подаци који су све више доступни јавности да је, рецимо у Великој Британији 70% земљишта у власништву 1% пребогатих земљопоседника. Док се слични процеси убрзано дешавају и код нас , где су десетине и стотине хиљада хектара најплоднијег земљишта (нарочито у АП Војводини) отуђено и преведено у власништво страних грађана, власника мегакорпорација и домаћих тајкуна. Иста или још гора ситуација се дешава последњих година и у Украјини, Бугарској, Румунији, Немачкој, Италији, Француској, Шпанији итд. где велики светски олигарси откупљују плодно земљиште не би ли сутра били део монопола у структури шпекуланата производњом, продајом и дистрибуцијом хране у предстојећем временском периоду када ће се сушама, поплавама, биолошком и хемијском контаминацијом остатка земљишта генерисати „време глобалне глади“ на планети. Заједно са губљењем државног суверенитета некада националних држава, што је процес који се одвијао више деценија уназад кроз малигне токове глобализације, паралелно са њим, али мање уочљив и доста прикривен ишао је и процес губитка „суверенитета у производњи хране“. Стога се међународна јавност путем контролисаних медија дозирано припрема да буде спремна за будућност пуну несташице хране и све више цене (ГМО) намирница. Сви планирани и назначени процеси синхронизовани су поред геоинжењеринга и са биоинжењерингом, генетски модификованом храном, хемијским отровима за прскање усева, ДНК редизајнираним микроорганизмима (бактерије, вируси, плесни и сл.), који ће бити као додатно средство контроле или елиминисања ‘непослушне’ популације човечанства.

НОМАДСКО ГРАЂАНСТВО

Шта би била хипердемократија?
У замаскираној форми будућности, Атали хипердемократију види као доминантан политички систем глобалног поретка са једном светском владом као централним нивоом глобалног управљања и са још много регионалних и локалних трансмисија. Главни „грађански“ конституенс такве хипердемократије као „заједнице“ биће или већ делимично јесте тзв. номадско грађанство. Људи без отаџбине, државе, града па чак и без сталног дома (пребивалишта). Номадски грађани који ће ићи или већ иду за својим радним ангажманима у нове и нове псеудополисе (мегаполиси као нови концентрациони логори дистопичног карактера као метаурбане експликације прикривеног насиља и ефикасне контроле), померајући топосе своје егзистенције у смеру свог новог привременог радног ангажовања. Паралелно са наведеним процесом, а као базична претпоставка оваквог глобалног политичког поретка власти у сфери привреде и социјалног живота, завладаће трансхуманизам и релациона предузећа. При томе, они (глобалне олош елите) трансхуманизам одређују као покрет алтруиста и номадског грађанства, који се приклања колективној интелигенцији и планетарним институцијама. Трансхуманизам ће формирати тзв. креативну класу која ће једина имати реалне претпоставке да се „оствари“ кроз (креативан) рад, док ће сви други социјални слојеви мање или више завршити у некој врсти бесмислене доколице која крије опасне егзистенцијалне претње по све нас. Целокупна презентована агенда, ако се добро анализира, има превише сличности са доктринарним програмом комунизма и ту би чињеницу тек требало добро истражити. У тако пројектованом трансхуманистичком комунизму доминираће колективна интелигенције као утилитарна интелигенција која је сума тзв. универзалне интелигенције, која би опет требало да представља суштину општег добра и хуманизма како је схватају глобалисти. Све наведено требало би да доведе до превазилажења (самопревазилажења, кажу они) Хомо сапиенса и стварања новог човека кога ће категорисати као неку врсту колективног бића опремљеног извесном хиперинтелигенцијом, која, пак, не делује само у интересу људи као до сада, већ и у интересу глобалне заједнице и целокупног егзистенцијалног оквира планете као такве.

Шта ће се десити ако се планови олоша маскираног у добротворе планете ипак остваре?
План реализације овако постављених циљева, наглашавамо, није ништа друго до ударац, не само породици као матичној ћелији друштва, већ и човеку и човечанству као биолошкој врсти. Према нашем мишљењу, реч је о несагледивим последицама за човека ако се наведени циљеви остваре у облику пројекта у ком нам се, под видом трансхуманизма и хипердемократије, најављују. Један од пропагандних спотова „Светског економског форума“ из 2016. године, дакле у времену пре пандемије, указује да је слоган будућности око 2030. године: „Нећеш имати ништа, али ће сви бити срећни“. Да, како то звучи „примамљиво“, поготово ако најављене процесе појасни Клаус Шваб у својој коауторској књизи „Ковид 19 и велики ресет“. Само што уз то појашњење не иде и неопходно објашњење да се појам ресет код нас погрешно тумачи као рестарт, а он у својој суштини значи поништење свега што им стоји на путу наметања глобалних агенди депопулације и радикалног смањења становништва. Ова дистопична визија новог поретка и наше позиције у њему представља озбиљну претњу и угрожавајуће утиче на свеколике егзистенције милијарди људи који су означени као мета сурове будућности која се нескривено најављује. Неслућена моћ која се крије иза агенде глобалне депопулације становништва уверена је да ће променити животе огромног броја људи пре неголи се они освесте и схвате у каквој опасности се налазе.

Хоће ли се ко побунити или ћемо бити одведени на кланицу без икаквог отпора?
Процењујемо да ће се „постмодерни“ човек пробудити из индукованог стања хроничне анестезираности тек онда када му, након тираније дигиталног новца која се све агресивније најављује, посегну за последњим упориштем приватности и слободе, као кораку озбиљне намере да се као такав „растерети“ приватног власништва. Ма колико то власништво било скромно или мало, оно ће, према нашем мишљењу, постати тачка када ће отпочети процеси буђења и темељ за сваковрсни отпор глобалној контроли и хегемонији која се већ деценијама упражњава. Охрабрује чињеница да су назначене промене у контексту међународног и геополитичког поретка већ почеле. Оне ће, ако се буду успешно одвијале, створити неопходан цивилизацијско – вредносни контекст у којима је почетак ослобађања човека заиста могућ. О томе говори и председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин када истиче да се Русија бори за „свет у коме су сви народи заиста једнаки, где сваки човек има право да поштује, да следи своју традицију, да говори својим матерњим језиком, да поштује претке, где свако има могућност за самоостварење без обзира на услове у којима је одрастао и на своје порекло“. Ми заиста верујемо да се такав свет рађа ту пред нашим очима, додуше тешко, споро, уз много жртава и мноштво егзистенцијалних удара и одрицања, али ипак се рађа као суштинска алтернатива овом злу антихуманизма и трансхуманизма које је већ добрано завладало на Западу.