Тео Зомер, или кратка приповест о природи немачке демократије

Поуздани подаци говоре да је током 78 дана НАТО агресије на Србију, односно тадашњу СР Југославију, бачено или испаљено око 415.000 пројектила, укупно тешких око 22.000 тона.

Муниција са осиромашеним уранијумом употребљена је у више од сто НАТО удара по српским циљевима.

Према подацима овог војног савеза, на Србију је испаљенo 31.000 уранијумских пројектила, док руски извори помињу око 90.000.
Број оболелих порастао за 18,4 одсто

Најчешће мете налазиле су се на подручју Урошевца, Призрена, Ђаковице и још неких места на Косову и Метохији, где је наша војска, упркос ваздушним ударима, успешно одбијала копнене нападе НАТО башибозука из Албаније.

Када је агресија на Србију окончана, у јавности је одмах почело да се поставља питање опасности по здравље која вреба од уранијума из поменутих НАТО пројектила.

Према подацима Института за јавно здравље Србије „Милан Јовановић Батут“, од 2000. до 2020. године у Србији је укупан број оболелих од малигних тумора повећан за 18,4 одсто. Према истом извору, до 2040. године, овај број биће увећан за још 17 одсто.

Иако је од НАТО бомбардовања прошло четврт века, Србија, по свом старом „добром“ обичају, није учинила системски напор да до краја истера на чистац питање утицаја осиромашеног уранијума из НАТО пројектила на здравље сопственог становништва.
Да ли је осиромашени уранијум канцероген?

Одговарајући на новинарско питање редакције „Данаса“, институт „Батут“ је, као разлоге повећања броја оболелих од малигних тумора, навео раст броја становника, што тешко да има везе са Србијом, па ни са њеном јужном покрајином, старење популације и одређене факторе повезане са, како је дословно наведено, „социјалним и економским развојем друштва“.

Ипак, према институту „Батут“, последице контаминације осиромашеним уранијумом настају због радијационог и хемијског токсичног дејства честица које се депонују у ткивима људи удисањем или исхраном и на тај начин изазивају ране или одложене здравствене ефекте.

„Здравствени ефекти настају због радијационог и хемијског токсичног дејства честица осиромашеног уранијума које се депонују у ткивима после инхалације, ингестије или уноса кроз оштећену кожу или слузокожу“, наведено је у „Батутовом“ одговору београдском дневнику.

Један од саговорника поменутог београдског дневног листа на ову тему пожурио је да истакне да осиромашени уранијум уопште није канцероген, односно да је према класификацији Међународне агенције за изучавање тумора сврстан у трећу групу, у којој су побројане некласификоване материје у погледу канцерогености.

Иако званичници НАТО савеза поричу повезаност осиромашеног уранијума са повећањем броја оболелих од злоћудних тумора, италијански војници оболели од тумора након НАТО мисија у Босни и Херцеговини и Србији, на Косову и Метохији, од своје државе су успели да наплате обештећења у износу од 300.000 до милион и по евра.

Суд у Великој Британији је 2004. године први пут званично потврдио да су болест и телесне деформације војног ветерана, који је служио на Косову и Метохији, узроковане осиромашеним уранијумом.

Охрабрени овим одлукама, око 3.500 људи из Србије, међу којима има и Албанаца са Косова и Метохије одлучило је да тужи НАТО. Исто је учинило око 2.000 људи из Републике Српске који су ангажовали италијанског адвоката Анђела Фјоре Тартаљу који је заступао оболеле италијанске војнике. НАТО је, наиме, средином деведесетих година прошлог века на положаје Војске Републике Српске бацио 1.026 бомби, укупне тежине преко 10.000 тона.

Ово је општи оквир здравственог и еколошког наслеђа НАТО агресије на Србију који је нашој јавности мање-више познат.
Увод у немачки парадокс

За разлику од Италије и Велике Британије, чији су судови, ако ништа друго, утврдили да су се њихови војници разбољевали због изложености осиромашеном уранијуму, Немачка је учинила све, чак и преко граница разума, како би задржала традицију свог историјског односа према Србима на Балкану.

На овом месту, заправо, почиње наша прича.

У Немачкој постоји новинарска „Награда слободе“. Додељује је дуванска компанија „Ремтсма“ (Reemtsma). Како у књизи „Купљени новинари“ бележи Удо Улфкоте, која је недавно објављена и у преводу на српски језик, посреди је ужасан цинизам: реч је о фирми чији производи потрошача чине зависним, дакле мање слободним.

Кључна особа у жирију поменуте награде био је Тео Зомер (1930 – 2022), бивши уредник и новинар „Цајта“, раније осуђен због пореских малверзација.

Зомер је био један од „стручњака“ за извештавање о ратним операцијама НАТО пакта. Како Улфкоте сведочи, Зомер је редовно покушавао да оправда сваку америчку војну агресију.

Почетком 2001. године, када су се појавили први извештаји о штетности употребе муниције са осиромашеним уранијумом против Србије, тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг основао је „комисију експерата“ која је требало да испита озбиљност ових тврдњи.

Погађате, на челу те комисије нашао се Тео Зомер који је тада уживао поверење министра Шарпинга, будући да је на почетку своје каријере радио у немачком Министарству одбране.

После је догурао чак до члана комисије која је требало да разради план одбране Немачке.

Шарпингова комисија, на челу са Зомером, експресно је утврдила да осиромашени уранијум у Србији нема штетних последица по здравље људи.

Зомерову комисију чинило је 13 официра Бундесвера и још један „алфа новинар“, Николас Бусе из „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, такође истакнути апологета војних акција НАТО савеза и америчке политике.
Златни крст немачке части

Улфкоте бележи да је Зомер пожурио да у „Цајту“ објави ову радосну вест: „Бламажа оних који су непотребно алармирали јавност.“

Тиме је Немачка пред јавношћу формално скинула велику беду са себе, а Зомеру је 2002. године додељен „Златни крст части“.

Узалуд су неки чланови Бундестага протестовали и махали писмом тамошњег Министарства одбране од 21. јула 1999. године којим су немачки војници на Косову и Метохији упозоравани да буду веома опрезни уколико дођу у додир са НАТО муницијом и земљиштем које је контаминирано осиромашеним уранијумом.

У поменутом писму дословно је наведено да се немачки војници нарочито упозоравају да не дирају контаминирано земљиште, јер ситне честице прашине контаминиране уранијумом имају штетна радиолошка и отровна дејства.

Штавише, упркос мишљењу својих 13 официра из Зомерове комисије, Бундесвер је већ следеће године издао ново интерно упутство којим се војном особљу скреће пажња на опасности које прете од муниције са осиромашеним уранијумом и препоручују мере заштите.

У том интерном војном извештају децидно се говори и о радиолошки штетним последицама употребе муниције са осиромашеним уранијумом на Косову.

Немачким војницима тим интерним документом препоручено је да носе заштитна одела која их штите од отровних хемијских супстанци, да не дирају муницију и да им се поделе апарати који мере интензитет радијације.

Ситуација је доведена до апсурда.

Са једне стране, комисија новинара Теа Зомера, сачињена претежно од официра, утврдила је да никакве опасности по људе од осиромашеног уранијума из НАТО муниције нема, а сам Бундесвер у најмање два интерна документа наводи да таква опасност и те како постоји, препоручујући мере строге заштите.

Али…

Интерним војним документима, како наводи Удо Улфкоте, немачким војницима, који евентуално оболе након додира са муницијом или земљиштем контаминираним осиромашеним уранијумом, јасно је саопштено да, ипак, неће моћи да се надају финансијској надокнади од државе, будући да је Зомерова комисија јавно утврдила супротно.

Неко ко слепо и до краја верује у западне вредности ово не може ни да замисли, а то се, ипак, дешава и то не у некој „деспотији“, него у земљи за коју су многи овде последњих деценија заиста помислили да је пример уређености и демократичности, притом са демократски коригованим геополитичким векторима, што се показало као наивно и глупо.
Порука буљубаше Николе Арсенијевића

Након што сам прочитао књигу „Купљени новинари“ Уда Улфкота, а предочени цинизам у вези са осиромашеним уранијумом, којим се, јавно, у Немачкој тврди једно, а тајно нешто сасвим друго, само је кап у мору медијске корупције и медијских манипулација на Западу, узео сам, као неку врсту књижевног дигестива, поново у руке „Мемоаре“ проте Матеје.

Не због укупног политичког искуства са „Швабама“ протиног оца, кнеза Алексе, и његове познате намере да иде од манастира до манастира како би сваком калуђеру и попу рекао да запишу да више нико ко је Србин Немцу не верује, већ због мање познатих речи ваљевског буљубаше Николе Арсенијевића, које је прота такође забележио, након што је Арсенијевић видео аустријског цара у Фенеку заједно са кнезом Алексом:

„А нуто г’, кнеже, Бог и душа, какве су му ноге танке, не има ни чарапа у чизмама, но голе ноге, а ми се уздамо да и нас ођене, а и он бос иде.“