Нека друга Србија, или: И Америка тражи литијум

Било је очекивано скоро колико је и покварено. Забринуту могућношћу да „Рио Тинто“ између свог профита и наше животне средине изабере да жртвује оно што му не доноси планирану зараду, масу народа прошле суботе у Београду повеле су неке особе које не знају, ка циљу који не знају. Срећом, на крају се све окончало стандардним осећајем да је пропуштена још једна идеална прилика да се окупљена енергија употреби – или злоупотреби – за нешто више од обичне заједничке шетње градским улицама.

То више могли су да буду нереди чији би исход била дестабилизација државе – толико се зна о садржини упозорења које је званичним путем из Москве стигло у Београд; детаљи планиране операције остали су међу службама надлежним за то. Па су оне сходно томе и поступиле, и нереди су спречени и пре него што су започели.

Да није незамисливо да се прошле суботе дешавало баш овако нешто што није могло да се види, уосталом, може да се наслути већ и из тога што се испоставило да су организацију скупа однекуд преузеле поменуте особе које окупљени за то нису овластили. Активисти организација које финансира Запад. Док утисак о њиховом плану (зло)употребе окупљеног народа, који им је можда пошао наопако јер је проваљен пре времена захваљујући Русији, додатно појачава несувисло објашњење које су понудили кад је протест увелико трајао, да неће да откривају куда намеравају да иду с Теразија како полиција не би стигла да се организује. Као да није имала више него довољно времена да се организује и престигне колоне пешака када је напокон откривено да иду према Прокопу и железничкој станици на Новом Београду.

Или је, у светлу информације из Москве и идентитета самозваних организатора скупа из НВО сектора који се лажно представљају као млади из Србије а само су она друга Србија, могућа и варијанта да је збиља планирано нешто сасвим друго, што је заиста захтевало тајност, па је оригинални план начина на који ће бити искоришћена народна брига због литијума и „Рио Тинта“ зарад неких сасвим другачијих потреба онда мењан у ходу кад се схватило да је акција откривена…

Иако, наравно, не треба искључити ни могућност да је у питању обична некомпетентност, штошта друго што се догађа у вези са српским литијумом појачава уверење да је игра још и кудикамо до знатно комплекснија него што делује на први поглед.

Пре свега, није јасно оповргнута тврдња „Блица“ да је председник Србије Александар Вучић са својим сарадницима говорио о „ђубради из ‘Рио Тинта'“ и о „бедницима из ЕУ који играју двоструке игре“, те да „постоји огромно огорчење код Вучића према ЕУ јер су, сви осим немачког канцелара Олафа Шолца, ‘слагали све што су рекли'“.

Шта је тиме хтео да каже ако је то заиста рекао?

Па је затим ту и зелена Немица Франциска Брантнер, државна секретарка за набавку сировина при њиховом Министарству економије, која отворено признаје да „оригинални планови ‘Рио Тинта’ у Србији нису задовољавали наше стандарде заштите средине“, и – барем подједнако важно – наводи да они, немачки Зелени, „одувек подржавају цивилно друштво у Србији“ и да су, „како би га ојачали“, „навели ‘Рио Тинто’ да успостави стални саветодавни одбор организација цивилног друштва“. Исти они што су се појавили као незвани организатори београдског протеста, или неки други који су им само слични а случајно имају исте финансијере? Што само појачава опасност да остали које су прошетали с Теразија до Прокопа и Новог Београда испадну корисни идиоти који имају племените побуде а немају свест да то неко злоупотребљава.

И то у сопственом геополитичком интересу о коме је секретарка Брантнер истом приликом у „Тагес цајтунгу“ проговорила прилично отворено. „Добро је да на европски начин копамо и обрађујемо европске резерве“, казала је, као да земља у којој се те резерве литијума налазе није српска него њихова, европска. А „на тај начин“, прецизирала је, „ми спречавамо Кину да изврши већи утицај на важне европске“ – опет не каже српске – „изворе сировина“. Питање није „да ли ће пројекта бити или не“, већ, „да ли ће ‘Рио Тинто’ спровести пројекат са европским партнерима, или ће то учинити Кинези?“

О геополитичкој је борби, дакле, реч. Док ми само имамо срећу да будемо њено поприште јер поседујемо литијум у својој земљи коју Немци већ својатају као европску.

Па је утолико интересантније што се право ниоткуда на исту тему изјаснио и званичник Стејт департмента Џефри Пајат, пружајући подршку Пројекту Јадар. Очигледна интрига, наравно, састоји се у томе што је још ономад у Кијеву у чувеном пресретнутом разговору с Викторијом Нуланд он саопштио шта мисли о Европској унији и њеним интересима, цитат прескачемо да бисмо избегли псовку. Па је утолико важније питање чије интересе овом приликом он заговара; Америка је, наиме, Немачкој већ уништила „Северни ток“, и то није учинила из љубави према немачким интересима и њиховом развоју. Организацију оних тобожњих младих из Србије, иначе, финансирају и Немци и Американци. И само они могу да знају ко је ту купио више утицаја и са којим циљем…

У сваком случају, побројали смо овде само оно што знамо да не знамо, а ко зна шта све још и не знамо да не знамо. Док се све то не утврди, очигледно, не би ваљало доносити било какве одлуке, него разговарати о њима. Као у Малом Зворнику; разуме се, ако су сви заинтересовани уистину и добронамерни као што тврде да јесу.

А глас овог народа о његовој земљи јасно се чуо приликом дочека српских олимпијаца у Београду. „Весели се српски роде“, међутим, некима је и засметало. Такви, сигурно, српску земљу не бране из љубави, тим пре што и не бране све српске земље него само поједине. Па и о томе треба мислити док покушавамо да докучимо који су то бедници који играју двоструке игре, и у чијем интересу који није наш…