Академик Љубодраг Димић о покушајима ревизије историје у Немачкој: Не би могло без политичке дозволе

На делу је општа ревизија историје која нема никакву додирну тачку са знањем и оним што би историја требало да буде, а то је наука о прошлости, каже за Спутњик историчар проф. др Љубодраг Димић, редовни члан Српске академије наука и уметности поводом намере немачког министарства одбране да ода почаст нацистичким злочинцима.

Званична представница Министарства спољних послова Русије Марија Захарова позвала је међународну заједницу да хитно реагује на величање нацистичких злочинаца у Немачкој након што је званичник Бундесвера предложио више официра Вермахта као пример за узор.

Након буре критика Министарство одбране Немачке одустало је од одлуке да бивше припаднике Вермахта и СС трупа укључи у списак примера за узор. „Још једном смо погледали формулације и повлачимо их. Допуне су повучене, рекао је новинарима портпарол министарства Арне Колац.

По мишљењу академика димића, читав случај је резултат покушаја ревизије историје која није могућа без политичке дозволе, или можда подршке или чак политичке наруџбине, а са циљем да се на неки начин већ сутра реализују неки послови који имају много заједничког са оним што је Немачка желела 1939. године.

Политичка ревизија – повратак Немачке у 1939. годину

У оквиру те ревизије историје мора да стоји политика и она није могућа као чин појединца, јер чин појединца не би био примећен, сматра Димић.

„Покушај ревизије историје тако важне и тако болне за Европу, могућ је само уз подршку врха Немачке. А то значи да је Немачка ревидирала својих 70 година историје после Другог светског рата и да је опет на истим полазиштима или ставовима као што је била 1939. године кад је тај рат започео или 1933. кад је Адолф Хитлер дошао на власт и кад је почео да се развија тај концепт који је многе европске народе, а Србе подједнако као и Русе, ставио у категорију оних над којима треба извршити геноцид.“

Слични трендови широм Западне Европе

Димић указује да и на сличне опасне трендове у другим европским државама.

„Можемо да кажемо да ни остале европске државе нису далеко од тога. Нажалост. А кад кажемо остале европске државе, мислим на државе Западне Европе и у тим државама Западне Европе све су биле сем једне под Москвом, 1941. године. Тако да у историји постоје чињенице, постоје појаве, а ово је појава фашизма. Постоје и процеси који истим тим чињеницама и појавама дају смисао. Према томе, ако гледамо то из ширег угла и посматрамо процес, он води истом циљу какав је био 1941, односно 1939. кад је почео рат, какав је био и 1914. кад је почео Први светски рат и ту се ништа од тог немачког милитаризма није променило.“

Академик Димић објашњава да свако стицање знања о прошлости на неки начин врши ревизију онога што смо до тада знали, међутим постоји нешто што је научна ревизија и оно што је политичка ревизија историје, објашњава Димић.

А та политичка ревизија је несумњива кад је реч о својевременој одлуци ЕУ да „изједначи два тоталитаризма – фашизам и комунизам“, наглашава Димић.

„И она се увек завршава катастрофом, повлачењем црте, мировним уговорима, милионима изгинулих људи и неким привидом покајања у једној или две генерације. А у трећој која дође нестаје тај привид покајања, а пола ових европских политичара тој генерацији припада и то су унуци или праунуци оних који су 1941. или 1945. вршили злочине. Према томе, ако би се темељније анализирала та европска структура а ја то не познајем добро, верујем да би се ту нашло десетине оних који су у политичким врховима европских држава а породично су кроз ту генезу историје везани за оне који су вршили злочине и који су имали нацистичко убеђење“, закључио је Димић.

Нацистички злочинци у Немачкој постају пример за узор

Коментаришући списак бивших официра Верхмахта који су замало ушли у „примере за узор“ немачког Министарства одбране, Марија Захарова је подсетила да је начелник Одељења за логистику Оружаних снага немачког Министарства одбране, генерал-потпуковник Кај Роршнајдер, 12. јула 2024. године издао директиву у којој се даје читав списак нацистичких војника, официра и генерала који би требало да постану „пример војне надмоћи, оперативне спремности и воље да се боре за постизање циљева, када то буде захтевала мисија“.

„Нема сумње да се у немачкој војсци сви добро сећају теорије супериорности. Али, хајде да видимо, кога ће сада поштовати немачка војска: бригадни генерал Хајнц Карст добио је гвоздени крст 1. класе на Источном фронту. Тешко да је за хуманитарну мисију. Пуковник Ерих Хартман са 352 ваздушне победе за Луфтвафе. Током Курске битке у јулу 1943. године, полетевши са аеродрома у близини фарме Угрим, оборио је седам совјетских авиона у једном дану… Контраадмирал Ерих Топ, један од најуспешнијих команданата Кригсмарине.

Наравно, стари члан Нацистичке партије“, закључила је Захарова.