Танасковић: Хелез као Залужни

ТЕК што је ступио на дужност украјинског амбасадора у Великој Британији, бивши главнокомандујући Оружаних снага Украјине Валериј Залужни пожурио је да домаћинима, а и Западу и целом свету, Urbi et Orbi, саопшти поучне, општеважеће закључке из свог ратног искуства.

Као што је познато, Залужни је смењен са командног положаја, а место амбасадора у Лондону обавештени кругови протумачили су као вид компензације за тај професионални и лични дебакл, иако је генерал претходно у украјинском јавном мњењу уживао знатне симпатије, веће свакако од председника Зеленског, са којим се у неким важним стварима није слагао и који је донео одлуку о његовом смењивању.

Индикативан је начин на који је предавањем одржаном у Краљевском институту за одбрамбене студије Залужни поручио да украјинско-руски рат, који он не сматра ратом будућности, већ ратом прелазног периода, установљава нова правила ратовања, и то не само за сукобљене стране, већ за укупну међународну заједницу. Новопечени дипломата излагање започиње позивањем на стару латинску сентенцију „ако желиш мир, спремај се за рат“ (si vis pacem, para bellum), за коју напомиње да се приписује „староримском историчару Корнелије Непоту“.

Да није толико журио ка говорници угледног британског института, вероватно би, припремајући се, проверио тачност овога навода, јер се сматра да је чувена крилатица, којој је прибегао, изведена из једне тврдње у делу О војсци познолатинског писца Публија Флавија Вегеција, док исту поменути историчар Корнелије Непот у спису Књига о одличним војсковођама туђих народа, повезује са чувеним тебанским војсковођом Епаминондом.

Наравно, ова филолошка непрецизност украјинског амбасадора безначајна је у односу на крајње проблематично полазиште и укупну поставку његове аналитичке логике, као и закључак да се ради постизања мира мора проћи кроз рат, за који све демократске државе ваља да се припреме, при чему је најтеже припремити друштво, односно грађане, на неминовна лишавања: „Можда најтежа и најважнија компонента је припрема јавности, која се заснива на искреној и транспарентној комуникацији и интеракцији између државе и народа. Зарад сопственог опстанка, друштво мора пристати да се привремено одрекне низа слобода“.

Са овом констатацијом у најнепосреднијој узрочно-последичној вези је и следећа, уведена још једном познатом гномском мишљу: „Рат је наставак политике другим средствима’, рекао је пруски генерал Карл фон Клаузевиц. Стога се чини чудним када, на глобалном нивоу, оружани сукоб у Украјини, напротив, утиче на унутрашњу политику у другим земљама, коју непријатељ на крају користи у своје сврхе. Уверен сам да рат за слободу у једној земљи мора постати политика опстанка демократије у другим слободним земљама“.

Премда није сасвим јасно какве везе има Клаузевицова тврдња, која је кристално јасна, са помало збрканим квазианалошким домишљањем Залужног, требало би, ако се не варам, разумети да украјинска борба за слободу, а самим тим и демократске вредности, по некаквој механици спојених судова постаје борба за очување демократије у свакој слободној земљи.

Као дипломата, генерал је, изгледа, пригрлио воукистичку логику која од пре десетак година хара Америком и Западом, а настоји се глобализацијски планетаризовати. Поједностављено: у овом сразу Добра (Украјина) и Зла (Русија), сви демократски и слободарски (не обавезно и слободоумни) људи, режими и државе морали би се без остатка, уз подразумевана лишавања и борбу против носилаца ретроградних тенденција у властитој средини, одлучно сврстати уз Украјину.

То је, уосталом, и стожерна линија кохезивне пропагнаде у земљама „колективног Запада“ и његових сателита, а питање је само докле ће грађани тих земаља бити спремни да је „гутају“. Види се, по много чему, да је „варе“ све теже…

Но, премда је вишеструко занимљив и заслужује озбиљније разматрање, лондонски наступ Залужног није средишња тема овог осврта.

Имамо и ми, на бившем југословенском простору, свог Залужног, министра одбране БиХ Зукана Хелеза, с тим што је у погледу медијског протагонизма, украјински генерал-дипломата за њега неискусни почетник.

Од пре извесног времена, на начин углавном несвојствен и неуобичајен за дужноснике на функцији која га је задесила, овај корпулентни (каже да је редован у теретани) господин строгог погледа и упадљиве самоуверености све чешћи је гост електронских медија, а не либи се ни учесталог давања изјава „седмој сили“.

Какве он има везе са Залужним, запитаћете се. Има, и то суштинске.

И он, додуше не цитирајући античке сентенције, сматра да се, ради очувања мира, ваља истрајно и системтично спремати за рат. То и ради, а још више о томе прича, у привидно неутралном тону („business as usual“), а заправо имплицитно одашиљући претеће поруке потенцијалном непријатељу чији идентитет, на основу министрових политичких оцена и порука, није тешко наслутити.

Сценарио Хелезових гостовања у телевизијским емисијама је једноставан. Новинар чији је министар гост по поравилу усмерава разговор ка процењивању постојања реалне опасности по мир у БиХ, уз обавезно указивање на сепаратистичко роварење у Републици Српској и наговештаје могућег раздруживања, који се одатле чују, да би се све то персонализовало усресређивањем на личност Милорада Додика, чије је име, статистички гледано, сигурно најчешће помињана именица у оваквим телевизијским егленисањима.

За Хелеза је Додик политичар у незадрживом паду, као и читава РС битно окљаштрен пооштреним америчким санкцијама, губитник који лупета, а нема никаквих стварних моћи да оствари претње, настоји да спасе своју кожу, а грађане РС и њу саму гура у пропаст, напуштен од свих савезника, укључујући и оне који су се доскора сматрали најпоузданијим, а могао би бити и ухапшен…

Тако моћни министар силе у неколико наврата током разговора лежерно и потцењивачки отпише лидера Срба у БиХ, а уз њега нехајно и са висине убрише још понеког српског званичника, не пропуштајући да нагласи како он нема ништа против Срба, да „тамо“ има много исправних људи, да има пријатеља и у Србији, да би био спреман да и Вучићу пружи руку (каква великодушност!), али… Додик, Додик, Додик и само Додик, као есенција зле коби сопственог народа.

У оквиру Хелезовог медијског modus operandi, поред узгредног лаконског обрачуна са неким неистомишљеницима из федерацијског политичког корпуса, средишње место и највише времена по правилу се посвећује изношењу података о војном, логистичком и војнотехничком унапређивању стања оружаних снага БиХ, на чему он, како истиче, неуморно ради.

Уз ограду да, наравно, не може саопштавати поверљиве податке, Хелез у оптицај пушта сасвим довољно неповерљивих и покоји ексклузивни, како би подигао рејтинг новинара који га је позвао у госте, а самим тим и његове ауторске емисије.

Ако је судити по исказима министра војног, оружане снаге БиХ и наменска индустрија у пуном су узлету. Међутим, уколико су тачне информације које су се појавиле у јавности, а према подацима које износи Главна служба за ревизију јавног сектора БиХ у финансијском извештају за Министарство одбране БиХ за 2023, о газдовању у том важном ресору добија се нешто другачија представа. Али, хајде да овога пута верујемо министру…

Зукан најављује оснивање Војне академије, говори о 11 000 војника и официра у редовном армијском саставу, али обзнањује и план формирања резервног састава од 5000 војника и војникиња (док се у „милитаризованој“ Србији, рецимо, све тише збори о поновном увођењу обавезног војног рока).

Са нарочитим одушевљењем и поносом, готово нежношћу, Зукан Хелез обавештава јавност о успесима босанскохерцеговачке наменске индустрије. Као и у време Југославије, погони наменске индустрије из стратегијских разлога лоцирани су махом у средишњем делу државе, што ће рећи у ФБиХ.

Хелез се, да појача утисак, сликао са аутоматском пушком у рукама (док и даље без зазора оптужује Александра Вучића да је својевремено пуцао снајпером на Сарајево), затим са домаћим дроном самоубицом „Босанцем“, у који гледа као неки голубар у свог најомиљенијег голуба. Помиње већ и иностране поруџбине (да нису можда из Украјине?) производа из асортимана наменске индустрије, за коју, не трепнувши, уверено саопштава да је најразвијенија у региону.

На припремама за одбрану од евентуалног напада на БиХ очигледно се систематски ради, а не треба заборавити ни познати тактички постулат да је напад најбоља одбрана. Хелез одређеније не говори о томе ко би могао бити потенцијални агресор на БиХ, али свечано обећава да нико више никада неће моћи да пуца на невине грађане Сарајева, док купују хлеб и млеко или да бошњачку сиротињу трпа у некакве комбије, да изврши геноцид попут оног у Сребреници… Sapienti sat.

Не би се рекло да мисли, рецимо, на Словенце, па чак ни Хрвате, иако му се ни неки њихови политички манири не допадају. Али, не брините, није ли часни министар доброхотно поручио да воли Србе?

Корисно је знати какве се идеје мотају по глави једног министра одбране који би, можда и пре Залужног, имао разлога да модификовану цитира чувену фон Клаузевицову максиму, јер за њега и његове истомишљеника из реда тзв. „пробосанских снага“, од 1995. године политика је „наставак рата другим средствима“, а њена жртва је, уз издашно међународно саучесништво, постао и сâм Дејтонски споразум.

Премда је Хелезова наглашена маска тешке озбиљности понекад чак и комична, не би било препоручљиво неозбиљно га схватити, иако он стално понавља да никаквог белаја неће бити.

„Само нас оставите на миру!“ А ко то узнемирава њега и оне у чије име (мисли да) говори? Изгледа да он неуморно понављане изјаве званичног Београда о поштовању суверенитета и територијалног интегритета БиХ доживљава као да се Вучић поново прикрада Сарајеву са снајперском пушком у руци.

Оцену да је Хелез психопата, коју износи обично добро обавештени Џевад Галијашевић, ваља ипак примити са извесном резервом, али, ако је и близу истини, то никако није утешно. Напротив! Препоручена лектира: Дејвид Овен , Болесни на власти (Београд, 2009).

Поред нужности припремања за рат ради постизања мира, Хелеза и Залужног повезује још једна карактеристична теза – да читав тзв. демократски и слободан свет по природи ствари мора бити на страни оних који своју домовину бране од непријатеља, јер је то битка за будућност поштеног светског поретка.

Без обзира на то зашто је и како до тога дошло, што никако није безначајно, у случају Залужног неоспорно је да је Русија напала његову земљу, па је разумљиво што он, из своје перспективе посматрано, позива на светску солидарност, чак и по цену великих одрицања оних који би се том позиву одазвали или су се већ солидарисали са Украјином.

Уопште, има ли некога ко стварно верује да би се Украјина и до сада како-тако одупирала Русији, да није огромне војне и остале помоћи тзв. „колективног Запада“ и његових сателита?

Државу о чијој безбедности брине Хелез нико, међутим, није напао, нити има такву намеру, а он у њеној одбрани подразумева учешће страних снага, ЕУФОР-а, а пре свих НАТО-а.

Шићарџијско интересно утискивање генералног бошњачког самовиктимизацијског наратива у глобалну динамику матрице украјинског рата, као што се то, уосталом, безочно чини и са Сребреницом и феноменологијом Холокауста. Од кога то странци имају обавезу да штите Босну и Херцеговину?

По свој прилици од њених грађана који не деле Хелезов концепт постепеног изневеравања и стављања ad acta Дејтонског споразума (који је, по Зукану, грешка) и стварања неких нових правила понашања којима би се, објективно, обезбедила доминација „пробосанских снага“, „Босанаца“, а заправо, уз малобројне атипичне изузетке, Бошњака.

Просто је невероватно до које мере код људи као што је Хелез, и њему слични, у потпуности одсуствују осећања стида и срама што, као неки вајни босански патриоти, без икаквог зазора очекују да им „патриотске задатке“ извршавају странци.

Ако је веровати Хелезу, он свакодневно има више састанака са страним војним представницима, официрима и командантима ЕУФОР-а и НАТО-а, као и војним аташеима већег броја земаља које се сматрају „пријатељима Босне“. Са друге стране, сав тај војни естаблишмент као да нема друга посла до да дивани са министром одбране БиХ. Иако се сложио (ма немојте!) са оценом генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенбега, изреченом приликом последње посете Сарајеву, да у БиХ и у њеном најближем окружењу „не постоји непосредна војна претња“, предострожни Хелез и даље стално анимира странце и подсећа их на њихову обавезу да брину о безбедности државе чији је он министар одбране, истовремено претећи „свакоме ко се дрзне“ итд. Тако он умирује грађане БиХ којима би једини разлог за забринутост могло бити управо стално Хелезово наговештавање могућег рата, „ако се дрзну“ итд. Пироман који, за сваки случај, на вези држи стране ватрогасце.

Изгледа да Хелез настоји да створи утисак о својој посебној блискости са генералом Кристофером Каволијем (узгред, правилан изговор његовог презимена за Зукана је поприличан проблем), врховним командантом НАТО снага за Европу и заповедником Европске команде америчке војске, са којим је, бива, заједно седећи у командној соби, саодлучивао о демонстративном подизању борбених авиона НАТО-а и надлетању Бање Луке, у којој су се тада одвијале опасне, суспектне и субверзивне активности обележавања Дана државности Републике Српске.

Грађани БиХ заиста не треба да брину за безбедност своје државе пошто имају тако утицајног министра одбране. Кад је недавно вод ненаоружаних српских кадета са старешинама продефиловао Приједором у склопу обележавања сећања на Битку на Козари, а био и у Братунцу, ради одавања поште српским жртвама у Подрињу, ова прописно најављена посета изазвала је више хистеричних реакција у бошњачкој средини, као да је безмало на делу окупација босанскохерцеговачке територије.

Ваља признати да је тим поводом Зукан Хелез реаговао уздржано: „Нисмо их ми позвали, Министарство нема никакве везе с овим и ово није у плану војне билатералне сарадње између БиХ и Србије“… „Није то војска, то се подводи под образовање и то је нечија друга надлежност“.

Нагласио је, узгред, да никакве стране војне снаге не могу крочити на тле БиХ без знања и сагласности министарства на чијем се он челу налази.

Неупоредиво оштрија од Хелеза је на TV N1 била Соња Бисерко, представљена као „бивша дипломаткиња“ (?!), за коју је ова кадетска посета равна срамној провокацији. Подсетила нас је тиме да Србима Зукан Хелез није ни једини ни највећи проблем… Има, међутим, нешто друго што би министар одбране БиХ морао објаснити у вези са присуством војних ефектива страних држава на територији БиХ, при чему се немају у виду припадници ЕУФОР-а. У веома гледаној телевизијској емисији „Pressing“, Зукану Хелезу, у намери да грађане БиХ што уверљивиjе убеди да им не прети никаква опасност, није било довољно истицање блиске сарадње са ЕУФОР-ом и НАТО-ом, већ је загонетно проговорио и „одређеним снагама одређених држава“, које су већ ту и спремне да делују, ако затреба.

Према ономе што је рекао, те „одређене снаге одређених држава“ дошле су на основу његовог лобирања код тих пријатељских земаља, на билатералној основи, и командно нису подређене ЕУФОР-у, па чак ни НАТО-у, већ својим командама.

Више није желео да каже, а рекао је и одвише, ако је оно што је рекао тачно, јер у овом случају сигурно није реч о кадетима „који нису војска“, већ о још једној потврди зјапећих двоструких стандарда који су одавно постали константа у понашању представника „пробосанских снага“ у БиХ.

Кад је реч о суседној Србији, он, рецимо, не дозвољава хеликоптерима њеног МУП-а да помогну гашењу пожара у Херцеговини (са хрватским канадерима, чујемо, није тако строг), јер то сматра „омаловажавањем државе БиХ“ и њених оружаних снага, док, са друге стране, мирно саопштава јавности да су на територији те исте БиХ већ стациониране неке тајанствене и оперативно способне „одређене снаге одређених држава“…

Зна ли о томе нешто Председништво БиХ?

Могу ли грађани БиХ заиста бити мирни и спокојни, поготово више стотина хиљада неких међу њима, ако им се као фактор заштите са званичног места препоручују те „одређене снаге одређених држава“?

Сви хеликоптери којима располажу оружане снаге БиХ (а позната је бескрајна сага о неспровођењу предвиђеног ремонта прво четири, а затим два зракомлата) не би били довољни за гашење пожара који би Зукан Хелез и његова дружина могли потпалити.

Зашто и Хелез, као Залужни, не би лепо прешао у дипломатију, док није касно?

По чему би он био непринципијелнији и штетнији по односе између конститутивних народа у БиХ од једног Конаковића или Лагумџије? А бар не би држао оружје у рукама и разметао се претњама…