Батић Бачевић: Срби по други пут међу црногорским министрима

Време на Балкану лети – нису прошле ни четири године од историјских избора у августу 2020. на којима je од опозиционих странака, убедљиво највише гласова – 33 одсто освојила српска Коалиција за будућност Црне Горе, а Срби су већ 23. јула Лета Господњег 2024. успели да уђу у владу. Али у тој познатој причи о коалицији која на изборима добија подршку грађана али не и америчког, британског или немачког амбасадора, не би требало изводити показне вежбе из ироније или сарказма.

За свега четири године нека виша сила успела је да Србе и Српску цркву скине са трактора на које их је попео јединствени и непоновљиви европски лидер Мило Ђукановић, који је за свега 35 година успео да постане и најтврђи ратни хушкач и највећи борац за грађанску толеранцију на Балкану.

Западне амбасаде и невладине организације, којих у Црној Гори има више него фабрика, нису осудиле ту претњу јер је непоновљиви филмски и политички јунак брижно говорио да га дубоко жалости помисао да ће црногорски Срби доживети судбину крајишких Срба ако се не опамете. У читавој причи није нимало изненадила тишина из западних амбасада и њихових бројних абонената, изненађујући су били само ти трактори. Како су се, забога, они појавили у херојској историји Црне Горе?

Код Туђмана, и на бројним састанцима уочи Олује трактори су били озбиљан фактор у ослобађању од народа „који треба да нестане“ (Ф. Туђман – бријунски транскрипти), али није јасно како су се код Мила појавили трактори који ће из Херцег Новог, Будве или Петровца превести неподобне људе у земљу у којој никада нису живели само зато што тврде да јесу оно што су одувек били.

Иако је на историјским изборима, којим се завршила најдужа 75–годишња владавина једног режима у Европи, такозвана просрпска коалиција (лингвисти и политиколози и аташеи би већ могли да направу расправу како је могуће да постоје хрватске, албанске или бошњачке странке, али не и српске већ просрпске странке)  та просрпска коалиција је уз подршку Српске или можда просрпске цркве изнела главни терет победе. Убрзо је било јасно да ће западни управитељи на Балкану прихватити одлазак њиховог несташног штићеника заједно са придруженим мафијашким клановима, под условом да у владу не уђу Срби.

Могу да подржавају, могу чак и да се после деценија неписаних забрана да се запосле у некој државној служби, али свакако не могу да владају, колико год гласова буду имали,  поручивале су екселенције. Од тренутка када су скинути са имагинарних Милових трактора,  представници „просрпске коалиције“ прошли су дуг пут – људи који се нису одрекли идентитета почели да се скидају са бироа за запошљавања и почели да, на прстима, као балерине почетнице, улазе у државне структуре како не би пореметиле слух чувара црногорске части.

Али та процена ритма, редоследа, јединствена европска расправа колико би то Срба могло да буде у влади, суду, болници, школама или медијима а да не угрозе грађанску Црну Гору, никада није изведена у круговима око Мила Ђукановића, његовог најважнијег саветника и једног од очева обнове црногорске државе Брана Мићуновића и његових партнера. Коначна процена је, ипак изведена, у западним амбасадама.

У Београду је било јасно како је функционисала комуникација америчке амбасаде са нашим кооперативним лидерима,  јер су објављене дирљиве белешке у „Викиликсу“, али су у Црној Гори као мањој средини али из потребе да се тим разговорима неко похвали – (мени је лично литвански амбасадор објаснио, нећете веровати, али мени је британски конзул знао и име а богами и презиме…) постале неке нове урбане легенде, које по небесима траже Живка Николића ако буде заинтересован.

Према тим легендама, али и искреним исповестима срећника који су са екселенцијом попили коњак и разменили мишљења о будућности света, Европе и њихових послова „у Будву или Тиват“ (према црногорском правопису) или Чању и Скочи Ђевојци (према осталим неписменим), екселенције нису били срца камена и временом схватали да армије руских козака и српских четника не стоје на граници, али да су „грађански активисти“ разних картела још увек ту.

Тако су амбасадори, „некако с пролећа“, смекшали срце и почели да уважавају нека основна правила демократије и саопштили да би и Срби могли да уђу у владу под условом да истовремено уђу и најлојалнији Милови партнери – представници Бошњака, који су заједно са Милом срушили Абазовићеву владу у којој су имали иначе огроман утицај, али нису могли да поднесу потписивање Темељног уговора.

У жестоким одбранама грађанске Црне Горе, следбеници Ђукановића и ректора кавачког свеучилишта, професора емеритуса екс катедра Звицера, углавном Србе своде на четнике, док је председник парламента Андрија Мандић већ у том хушкачком наративу аванзовао за Дражиног наследника.

Није јасно како су само могли да забораве да су и сами у владу са одушевљењем примили легендарног Новака Килибарду, који је о четништву али и о свом пријатељству са Караџићем благоглагољиво испричао читаве руске романе. То прво национално, индивидуално помирење је било једнострано, и Мило и Килибарда заборавили су на своју прошлост и са мало уверења и много кеша окренули се светлој будућности. Чудесни Килибарда је тако сваки дан имао сусрет са историјом и банком, због чега је доста трпела само једна страна – историја. Док је трајао, трудио се да објасни како је читава српска историја некаква огромна депонија митова, лажи и обмана.

Зато је покрет „грађанске Црне  Горе“ остао у огромном шоку када су видели да су западни амбасадори дозволили да у владу уђу Срби јер су они већ повукли дебелу белу линију према којој ће увек сарађивати са поштеним, грађанским Србима попут Килибарде. Ако га већ нема на овом свету, можемо да позајмимо Раду Трајковић, Чеду или Чанка на коју годину.

Расправа о историјској реконструкцији владе обележена је оценама да је то прва антицрногорска влада, да је њом стављена омча грађанској Црној Гори, као и да су Москва и Београд коначно добили своју колонију. Српски лидер Милан Кнежевић шаљиво је објаснио да је Путин сигурно обуставио све војне операције када је чуо шта посланици ДПС говоре, док су ваљда у Кремљу престали да дишу. А посланике ДПС описао као последње трупе Вермахта које бране Берлин, чекајући да им стигне снажно појачање. У тој неописиво чудној конструкцији према којој је убијена грађанска Црна Гора јер је створена најмултиетничкија влада у њеној историји, занимљиво је да је највише страсти, али и отвореног распиривања мржње, упућено према бошњачким посланицима.

Чувари грађанске Црне Горе тврдили су да је реч о врхунској националној издаји, заклињали се пред Исусом и Алахом, Библијом и Кураном, да им никада  неће опростити шта су урадили. Бивши премијер Дритан Абазавић који је, за разлику од Кривокапића, имао грађанске храбрости да потпише Темељни уговор, рецитовао је стихове старе, али редизајниране песме – „а  до плаже, а до плаже све су страже Ибрахимовић Драже“. Посланици Бошњачке странке, да су неки људи, не би смели никада да оду у Сребреницу, поручивали су им посланици странке која је, чак и када је Милошевић увео санкције босанским Србима, налазили начина да помогну српској војсци у снабдевању горивом и оружјем.

Није јасно да ли су то чинили из велике љубави према српској нацији или пак љубави према шверцу, али те чињенице је прилично тешко избацити из историје.

Када се та трагикомична прича о влади завршила, у главним грађанским медијима Црне Горе као са неком шпаклом могао се скидати класичан говор мржње и најотворенијег фашизма.  На вест да је Хрватска забранила улаз српским лидерима Мандићу и Кнежевићу, али и Алекси Бечићу јер се ваљда већина усудила да утврди да је у Јасеновцу али и у другим нацистичким логорима догодио геноцид, лист „Побједа“ објављује читав низ коментара читалаца – браво, свака част…

Главни уредник листа, али и портала „Аналитика“ и осталих медија под покровитељством грађанско бело-беле коалиције је Драшко Ћурановић, син угледног комунистичког функционера и дојучерашњи главни и одговорни уредник „Побједе“, који може да оснује катедру за ширење етничке мржње.

Најстарији лист комунистичке Црне Горе „Побједа“, који јесте светски медијски феномен јер има главу листа на ћирилици а све остале текстове на латиници, објављује следеће коментаре читалаца – „Српска карта гена је најшаренија на свету, то је ђубриште  гена од свих освајача кроз историју“, „Сви су овде заправо Хрвати и католици, неки потурчено Хрватско цвијеће, а неки попровасловљено Византијско смеће“… „А чак и у том Јасеновцу су логораши били живи све док нису дошли да им руше НДХ, к’о што су 91. дошли да им руше РХ“. „Анте Павелић 1945. – Кад ти  неко дође рушити државу,  и семе би требало избрисати из ње… Фрањо Туђман – „Пустите те јадне, преварене, обмањене и затроване људе, да оду живи у колонама,  само је то битно.“

Тако је нешто што би заиста требало да буде велики историјски искорак претворено у тугаљиви догађај – једна од најмалобројнијих земаља у Европи добила најбројнију владу, они који су је бирали нису желели да се претерано боре за њу, а велики противници су на дегутантан начин ставили до знања да грађанска Црне Гора никако не може да постоји чак и када у њу уђу Црногорци, Срби, Бошњаци и Албанци.

Грађанска Црне Гора је могућа ако у њој буде само Ђукановић, јер је он у свом животу био све – и највећи Србин, Црногорац, Бошњак или Албанац. А и његови најутицајнији пријатељи су заиста живели само за грађанску идеју – сарађивали су са свим представницима народа све док се представници нису оверили. Или их нису оверили.

Некако уочи историјске реконструкције владе, Црна Гора обележила је са ентузијазмом пола века од постављања маузолеја на Ловћену, када су комунисти Црне Горе доделили највећем песнику, духовнику, већи и лепши гроб од онога што је Његош желео за живота.

Капелу је Његош за живота подигао, његов наследник књаз Данило га је сахранио у њој, док се током Првог светског рата аустроугарска војска није одлучила да је сруши и направи споменик на истом месту Фрањи Јосифу и победничкој аустроугарској војсци. Краљ Александар је прво помислио да тадашњи главни скулптор  и неописиви југословенски интрегралиста Иван Мештровић направи бољи споменик, али је после жестоког противљења СПЦ, одлучено да се обнови Његошева капела. Комунисти су одлучили да сруше обновљену капелу да неко не би помислио да је Његош икада имао везе са црквом или Српством, па се Мештровић из усташке емиграције ангажује да направи већи, бољи и скупљи пројекат од онога што је несретни краљ намеравао. Идеја о испуњењу Његошевог завета и обнови капеле, која је била и остала у грбу Црне Горе чак и после њеног рушења, и даље се доживљава као варварство последњег типа, иако се наглашава у  свим иницијативама о обнови капеле да се Мештровићев маузолеј неће дирати.

„Изјава Андрије Мандића о повратку капеле на Ловћен и све што једна таква подразумијева, укључујући и елементарну неуљудност,  заправо показује сасвим јасно какво је понижење Црне Горе чињеница да је тај човјек на челу Скупштине.  Када он говори о тзв. духовној вертикали то је покушај регрутовања Његоша у Седми батаљон, то је покушај да од највећег пјесника направите саучесника у геноциду у Сребреници,“ каже један од најумнијих аутора монтенегринске сцене Балша Брковић, престолонаследник обновитеља дукљанске нације Јеврема и отац будућег обновитеља српске демократије Брајана.

Ако је уопште тачна та историјска максима, према којој мањак талента код уметника производи вишак политичких амбиција, не би требало да се зачудимо ако се појави неки Јао Мин или Џамахавал Брковић. Ако уметност већ нема користи, светска демократија свакако не може да трпи.

Али у том невероватном сценарију, према којом се Балша Брковић страшно потресао због идеје да се испуни последњи завет највећег песника на Балкану, трагичном јунаку косовског мита (Иво Андрић; Балша и Брајане, извињавамо се), како је могуће да никада није расветљен покушај убиства Јеврема Брковића, у којем је убијен телохранитељ и возач „аудија“ који су песнику уступиле црногорске службе.

Уредник Црногорског књижевног листа и обновитељ дукљанске цивилизације свакако је заслужио да добије полицијски „ауди“ и буде први песник на Балкану који има телохранитеља, али је ваљда написао и роман „Љубавник Дукље“, где је описао некакво венчање у Риму због чега је извесни бизнисмен близак Милу Ђукановићу одлучио да се обрачуна са песниковим заветом.

Телохранитељ је убијен, а роман се нигде више не може наћи, али је правда ипак достижна. У разговорима са чувене скај апликације наводи се да је вођа кавачког клана Звицер наложио својим људима у затвору да саслушају убицу и узму од њега изјаву. „Ето га у соби, код наших, саставио је изјаву…“ Нека траже паре, поручује шеф „кавчана“, који наводи и име бизнисмена. А ако некада узму те паре можда ће део одвојити за бољи и већи гроб Јеврему Брковићу. Његошу више и није ништа битно, јер је већ одлетео изнад свих шест гробница која му је историја ископала. Али Јеврему је важно…