Девић: Једини геноцид на Балкану у 20. веку десио се у НДХ, а починили су га Хрвати и муслимани

ОВИХ дана окончала се још једна комеморација – укоп илити џеназа жртава ратних догађаја у околини Сребренице из јула 1995. године. Као и увек, могли смо да видимо два лица тог догађаја, као и два лица свих учесника у тзв. маршу мира који прати комеморацију.

У једном делу, ма колико свесни да догађај итекако има и своју савремену политичку димензију, гледаћемо прилоге са изјавама породица жртава. Исповести мајки, браће или сестара који су остали без својих ближњих су потресне, тужне, и могло би се рећи да изазивају солидарност и сапатништво, поготово међу Србима који генерално саосећају са ратним траумама ма ког народа на планети који испашта од трупа Новог поретка (зачуђујућ је рецимо степен саосећања са муслиманима Палестине у овом тренутку).

А за муслимане су свакако склони да кратко кажу: “Па ми смо један народ“. Поготово је то случај са нама у Београду или у Новом Саду, где нема искуства заједничког живота, па ни трагова ханџара, и на врату и на души, од истих “комшија“.

Гледаш троминутну исповест старице којој је неко убио сина, и намах ти је свеједно је ли тај ликвидирани био невина жртва или ратни заробљеник. Или је погинули настрадао пуцајући из митраљеза на неке твоје рођаке, браћу, пријатеље? То питање заправо се ретко и јавља.

Присећање на догађаје из “Олује“ или ретка сачувана казивања жртава геноцида у НДХ 1941-1945. за Србе су толико трауматични, да углавном не постављају питања тог типа.

Колективно ћемо, после свих наслага пропаганде којој смо изложени у минуле три деценије, доћи до закључка да се тамо десио неки велики злочин и шта год да нам неко буде рекао што се тиче цифара, времена и околности страдања сребреничких муслимана – мање-више ћемо прихватити.

Али онда ће доћи до наличја, или можда правог лица, истих тих људи са којима смо саосећали. Занети пропагандним флоскулама којим смо и сами тровани, и преко тога отровима које је политичко Сарајево просипало по њима све ово време, држећи их у убеђењу да је Дејтон само примирје, и да су они у некој врсти замрзнутог конфликта док не дође до повољног момента да опет исучу чакије и избију на Дрину, иста она измучена лица почињала су да сикћу против Српске, Србије, њихових институција – и напослетку читавог српског народа.

Упадљиво, свака трећа реч била је геноцид, потцртавајући тако да велики злочин није довољно оштра формулација и није нешто што описује суштина убистава Муслимана/Бошњака која су се одиграла тог јула у Подрињу. Или, убеђујући себе у нешто у шта нису сигурни, па понављањем једне исте формулације треба да га утисну у свест и себе и својих сународника?

Иза те формулације, у сусрет тридесетогодишњице злочина додатно оснажене резолуцијом УН, не стоји само став о догађајима из прошлости – она се пре свега односи на будућност. Срба и Бошњака, Српске и Федерације, Србије и Босне и Херцеговине.

Речју, геноцид у Сребреници, као употребљива политичка конструкција, има двојаку улогу. Прво, њиме се негира или релативизује Јасеновац и геноцид у НДХ који су заједнички починили Хрвати и муслимани, а чије спречавање репризе 1991-1992. је био окидач за самоорганизовање Срба у Хрватској и БиХ. Друго, тиме се у срце Српске поставља темпирана бомба, спремна да буде активирана онда када то буде одговарало менторима са Запада – највероватније онда када до краја заоштре ситуацију на Блиском Истоку.

Око “Мајки Сребренице“ или неког сличног удружења, са циљем да баштини успомену на жртве рата, никада није настао некакав мировни покрет, који би стао на пут новим ратним хушкањима и осудио ратне злочине свих страна. Сребреничке мајке својевремено ките цвећем заповедника злочиначке акције “Олуја“ Анту Готовину, почасни гости на овогодишњој џенази долазе им из Вуковара, а као логична последица читавог таквог односа према српским жртвама грађанског рата у БиХ актуелна градоначелница Сарајева има проблем да каже/напише да су на Казанима убијени – Срби.

И онда долазимо до тога: ако оспориш наметнуте наративе о “агресији на БиХ“ и назовеш рат грађанским, или не дај Боже даш некакав контекст за страдање сребреничких Муслимана, поставиш питање јесу ли баш сви они стрељани, или у тај збир улазе и погинули у борбама, намах и сам постајеш геноцидаш и четник.

Четник, не онај припадник ЈВуО који је на Озрену 1944. спашавао америчке пилоте, него југословенска верзија кољача и фашисте. А кад си такав, дехуманизован си, аутоматски ти је нацртана мета на челу, и када околности то дозволе лов може да почне.

Када је пре две године Жељко Комшић прекинуо младог новинара Танјуга када је одбио да стрељање муслиманских заробљеника у Сребреници назове геноцидом, наишао је на једнодушни аплауз и еуфорију Бошњака. “Змај од Босне“, “Направити бисту Жељку Комшићу“, “Златни љиљане, ти си понос Босне“, “Босанац у правом смислу“, “Фрајерски“, “Нај реалнији човјек на свјету“, били су неки од коментара на овај видео, који су и данас доступни и проверљиви.

Супротно, за младог новинара, који није одавао утисак националисте ређале су се претње оних који себе у огледалу виде као миротворце, од којих је једна од маштовитијих, једнако доступних и проверљивих, гласила: “Новинара треба привести и батине да неможе да спава“.

Тиме су пали у клопку да у историји, а Сребреница 1995. дефинитивно већ јесте историјска тема, нема табуа и забрањених приступа. Рецимо, једини стварни геноцид на Балкану у 20. веку, онај који се десио у НДХ 1941-1945, у социјалистичкој Југославији није систематски проучаван, нити се о њему полемисало ван уских историографских кругова, све да се не би нарушио дух “братства и јединства“.

Из српског искуства и погрешака у Првој Југославији 1918-1941. Бошњаци би тек могли штошта да науче, али о томе другом приликом. Сада је јасно једно: Комшић као носилац највиших политичких власти и пред камерама био је непријатан, али је његов приступ, када га буде протумачио и на свој начин применио неки сарајевски навијач или силеџија, у суштини насилнички.

И питање је дана када ће неки београдски уметничић, занесен идејом о сарајевској раји и најбољим ћевапима, када се после пар пића буде опустио и рекао – ма пустите ту причу о геноциду, причајмо о будућности – завршити у завојима. Са таквим тенденцијама, не треба бити много маштовит, па замислити како је у будућности негде код Враца постављен пункт, где ће сваки осумњичени морати да попуни упитник о историји БиХ, од Котроманића до Сребренице, и где ће, ако на неко од питања пружи незадовољавајући одговор, бити протеран – опет као четник.

Проблем је што се у поједностављеним тумачењима као почетак историје сукоба у Сребреници препознаје јул 1995, као да ово подручје и пре ратова 1990-их није било бременито сукобима.

Срби и муслимани покрај Дрине ратовали су, тачније речено у духу Екмечића, клали су се, и 1941-1945, и 1914-1918, а исто тако и у 19. столећу, засигурно 1804-1806… Другим речима, кад год су им то дозволиле геополитичке околности и кад год се у крви изнова отварало Источно питање.

Притом су Срби били жртве све до 1992, онда су по први пут узвратили, и до краја рата по први пут ликвидирали више муслимана у Средњем Подрињу него што су сами положили глава.

Погледајмо само искуство породице Ерић из Кравице, које није само инцидент, него парадигма спирале насиља над Србима у 20. веку: тројица Ерића суђени су на велеиздајничким процесима у Аустро-Угарској 1914. (један умро у тамници); њихова чељад пострадала су од усташа у Другом светском рату 1941-1942, а чељад њихове чељади масакрирана су у злочину Орићевих снага у Кравици на Божић 1993. године. Притом, тада су то били старци од преко 80 година, немоћни да се на било који начин супротставе надмоћним снагама Армије БиХ у том делу Подриња.

То, наравно, не правда ниједан злочин над невиним цивилима из редова других народа, али пружа историјски контекст, где су Срби поново проживљавали слике масакра из НДХ (на Дрини је посебно трауматична офанзива Црне легије из 1942), но где су по први пут и били спремни да се одбране и не иду у јаму без испаљеног метка.

Поново треба истаћи: Срби и данас већински и живо саосећају са свим невиним жртвама, чак и са породицама оних у чију се невиност сумња. Међутим, потребан је и минимум узвратне пажње и суза коју ће неко пролити заједно са нама, за нашима.

Јул је, погодило се, многострадалан и за наш народ широм Српске и широм БиХ. У Коњицу је 1. јула 1992. убијена цела породица Голубовић, у Водицама крај Рогатице је 5. јула убијено седморо српских цивила, међу којима и четворо чланова породице Обрадовић; истог дана у Крњићима код Сребренице убијено је 19 Срба, међу којима и локални свештеник, а наредних дана у оближњим Загонима још 21; 8. јула у Велешићима је ликвидирана шесточлана породица Ристовић; баш на Петровдан 1992. у нападуна Залазје и Сасе (Сребреница) убијено је још 52 Срба. Затим су, у истом месецу (према прецизној евиденцији Атласа злочина над Србима у издању РЦИРЗ из Бање Луке) следили и злочини над Србима у Зукићима, Јабуци, Магашићима, Хранчи, Рогоју…

Све се то десило само у јулу прве ратне године. Све набројане злочине починили су Муслимани. И у готово у сваком од ових злочина било је убијене деце, масакрираних жена, готово ритуално искасапљених стараца, од којих су неки преживели страхоте НДХ, али не и ново увезивање муслиманских и хрватских барјака. Нису ваљда све то били легитимни војни циљеви, како се данас неретко говори у Сарајеву?

Бошњо, брате, интелектуалче, независни политичару, активисто цивилног друштва, слободни уметниче, знам да саосећаш са “Аидом“ и да “гледаш свој филм“. Али, ако си човек, чуј и за наш, српски бол, заплачи и са нашом мајком и, како рече Чика Јова Змај у једном истом позиву само из другог времена, “наша ће суза опет да нас збрати“. И, обратно, без те сузе, ма која донација, пројекат, или не дај боже наметнути закон или ферман – не само да нас неће збратимити, него ће нас трајно раздвојити.

И више неће бити ни те силе ни те државе која ће нас натерати да живимо у истим оквирима. А ти се онда запитај какву ти је судбину наменио мој и твој велики Меша…