Слободан Рељић: После Милошевића и Путина – и Трамп је Хитлер

Денaцификација, како је један од циљева Специјалне војне операције, означио Владимир Путин, у ствари, далекосежан је посао. Чинило се тад да је усмерен на украјинске „специјалне“ јединице које је демократски Запад спремао да „ослободе“ Украјину и утру пут НАТО до руске границе, а које су уједињене на неупитно демонстрираној нацистичкој идеологији. Толико екстремној да би се пред Азовом или Десним сектром и Ернст Рем и његов СА постидели.

Владимир Владимирович Мусолини

Кад се свет једном суочио са сликама азов-ратника, изјавама њихових идеолога, тетоважама, логорима за обуку деце под заставама с кукастим крстом… западна пропагандна машина је почела да шкрипи. Ипак је изгледало блесаво да Путин буде Хитлер, а да Зеленски и његови први наци-ешалони, тренирани и наоружани од НАТО – баштине резултате либералне европске историје.

Досад је Запад себе у том односу доживљавао – у улози чувара затвора који Русе може пустити у шетњу кругом, а не мора. А да би свима било јасно да је чувар у праву, из многих глава стваран је наратив – да се другачије и не може. Ето, они им пруже шансу: приме Горбачова да седне окрај стола и да чује што се од њега очекује, приме и Борју Јељцина који је прави Рус, пијанац и некултурни примитивац из степа… Трпе их стоички. Толерантно, рекло би се. Са осмехом. Али то се не разуме правилно.

Тако је Збигњев Бжежински (Пољак увек најбоље препознаје зле Русе) још 2004. изненада упоредио још неразвијени политички профил Владимира Путина са Мусолинијем. Пошто је Путин дошао из КГБ, за јаку слику Бжежинском је било логично да је његов деда био агент ЧЕКА, па мали зато не гледа на стаљинизам и Стаљина као Макартијеви ученици, па се хвата Руске православне цркве, близак му је појам Москве као Трећег Рима…

Путинов деда по оцу Спиридон, у ствари је био кувар у дачи крај Москве, у којој су боравили прво Лењин, па после и Стаљин… Али, ако не кажете ЧЕКА (Сверуска изванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже) и чекист – онда то делује неопасно. Збигњев није био од оних Американаца који шире приче о ономе о чему ништа не зна, али јесте био на самом врху међу онима који се нису либили да праве пропагандну ђулад која се више држала оног што Америци треба него оног што би пратило реалност.

А онда – Хитлер

Американци су, иначе, научени да се та разлика између оног што они говоре и оног што јесте да исправити, у њихову корист, највећом пропагандом машином коју је свет видео – а ако не иде речју ту су бомбе, санкције, притисци, НВО мреже, ЦИА културни радови…

Али, држати за руског председника да је и стаљиниста и Мусолини, готово да је бизарно. Познато је, сваком ко је икад ишта читао о Бениту, да је он на власт дошао – као првак антибољшевизма.

Италијанска држава се распадала пред послератном (1918) побуном радништва: и кад је новинар енглеског Дејли мејла стигао у „Фијатову“ фабрику у Торину – „рекли су ми да 2.000 оружаних људи има непрекидно на стражи… Унутра зидови су били препуни натписа Viva Lenin! А радионицама су управљали комунистички шефови које су бирали и који су се хвалили, можда без основа, да су два ‘жута’ надзорника били привезали за лопату и наредили да их баце у ватру кад је фабрика окупирана“. Мусолини је познат по томе што стварао црнокошуљашке чете „да надокнаде недостатак власти“. Ограничења нису била одређена.

После је Хилари Клинтон, са својим научним кадром, отишла корак даље – Путин је постао Хитлер. Пре тога је то испробано и на Слободану Милошевићу, чији је народ у Другом светском рату имао два антифашистичка покрета. Али то није било довољно. После тога се могло ићи и на – руског председника. То чињење по лудости превазилази и оно с Мусолинијем.

Адолф Хитлер је имао два непријатеља које је он онда видео као једног: „Ви (Немци) сте жртве међународних јеврејских капиталиста и оних издајица ваше сопствене расе који покушавају да вас ставе у ропство светских револуционара Москве“, говорио је. Издајице су били левичари који су се такође угледали на бољшевике и опасно су претили да преузму хаотичну послератну Немачку. Уосталом, да би учврстио своју власт Хитлер је после запалио Рајхстаг а оптужени су комунисти. Нема везе да ли је то било чињенично тачно, ефекат је био баш онакав какав је нацистима требао. Систем је могао, уз сагласност маса, да се сведе на само једну партију.

Игра на терену неспојивог

А како је ова Хитлерова прича могла бити прихваћена: „Није било ни програма, ни политике, који би могли изазвати разлику у мишљењу међу присталицама Хителеровим“, писао је 1937. онај новинар Дејли мејла Џорџ Ворд Прајс у књизи под насловом Ја познајем те диктаторе. „Нацистички покрет није био конструктиван. То је био крсташки рат против Јевреја и комуниста. Као и крсташки ратови, он се одликовао истовремено мистиком и борбеношћу. Родољубиво осећање земље, чији негдашње вође беху ишчезле или беху дискредитоване, пренесе се на Адолфа Хитлера“, писао је човек који је и Хитлера и покрет познавао изблиза. Годинама је био близу самог врха нацистичког таласа.

Уосталом ту је и студија Вилхема Рајха Масовна психологија фашизма: Рајх пише о сукобима на живот и смрт комуниста и фашиста и о методама које су стране користиле у раду с масама. И зашто се нацистичка метода показала историјски успешнијом.

Цинизам фашизације Русије је био тоталан. Посебно, кад се после провобитне еуфорије у прашини палог Берлинског зида указала чињеница да демократски Запад за разарање палог Истока користи конзервиране остатке фашистичке идеологије и праксе, упркос чињеници да је после 1945. извикани антифашизам био нека врста секуларне религиозности у време Хладног рата. У детонирању СФРЈ, на пример, без имало задршке, извучена је и нацистичка НДХ која је и међу нацистима била на гласу као монструм који је и њих згрожавао.

На крају прве деценије новог миленијума Дмитриј Медведев, који је иначе био благ пред западним насртајима, приметио је да „Европа рехабилитује фашисте“. То, наравно, није могло да збуни научнике (који раде по пројектима, и тако стичу и новац и јавну видиљивост). У тој хорди истицао се Тимоти Снајдер са Јејла који је ширио „истину“ у Њујорк тајмсу или још озбиљније у – Њујорк ривју бук.

Либерална опозиција зна шта да ради

Али наука је ограничено употребљива у пропагандним операцијама. Боље је кад имаш раднике на терену. Идеално је да су то народне вође, колико год да народа имају иза себе.

Код Руса се ту истицала опозицона Јаблоко-руска уједињена демократска партија, на Западу толико позната и омиљена али никад није ушла у Думу, а онда после и Гари Каспаров чија политичка каријера има западну подршку баш непропорционалну реалном утицају у Русији. Уосталом од 2014. Карпов има хрватски пасош.

Ту су се ширила „сазнања“ како су Путинови говори нацистички, да је Јељцинова Русија као Вајмарска Република, да су Олимпијске игре у Сочију као Хитлерове Олимпијске игре (1936) у Берлину, да је присаједињење Крима као „аншлус Аустрије“…

Гајена је нада да ће неки либерални Руси, колико год да их је, опет наћи неког Јељцина, да ће се везати за испражњену личност Горбачова о којем су на Западу писане књиге, снимани филмови, дата му силна одличја… Украјинска криза је те наде распршила.

Играње с фашизмом у Русији је изгубило смисао. Јер пропагандне поруке не морају да се заснивају на чињеницама, не мора ништа у њима да буде тачно, али морају да делују на емоције и мишљења. Отприлике, како сведочи с лица места Ворд Прајс „од Лутера, Хитлер је први стварни демагог немачке историје. Пре њега, беседнички стил био је бомбаст, тајанствен и пун интелектуализма. На националистичком подручју, Хитлер је био први политички агитатор који се обраћао маси језиком који је за њу био разумљив.“

Рат за Европу

А, да би се разумело зашто су вредности нацистичке пропаганде биле школа на Западу и да су све пријемчивији ваља знати да је „он (Хитлер) са инстинктом генија схватио да у агитацији код народа више пали тврђење од доказивања“. (Ворд Прајс) Дакле, геније, али у књизи енглеског аутора из 1937. И то зато што су „његови говори његовим слушаоцима разјашњавали политички и социјални положај који их је гушио и збуњивао. За ове људе, који су посртали по мраку у опасностима, његови говори су представљали зрачак светлости.“

Некад су Јевреји и Руси били црна мрља – у том трачку за Запад. Јер на бољшевизам се тако гледало у целој западној, либералној и фашистичкој Европи. Данас у либералној Европи – то су само Руси.

У либералној Америци то може да буде и најозбиљнији кандидат за председника. Непосредно пред атентат на бившег председника и кандидата за нови мандат магазин Њу репабликдоказујe да је Доналд Трамп – Хитлер. У исконструисаној систематичности какву Американци воле нађено је да се од 17 елемената фашизма, Трамп уклапа у више од пола – 9. Хитлер!

У хаотичност овог случаја је ишла и чињеница да је атентатор био „манекен“ у споту Блек-Рока јануара 2021. „Био је у првом реду студената из Пенсилваније који су слушали предавање професора у ‘Бетел Парку’ на тему: Финансијска сигурност. Амерички медији су одмах након атентата објавили да је млади атентатор повезан са глобалистичким покретом ‘Антифа’.“ У Америци се зна да је Трампу ближи Блек-Стоун него Блек-Рок, Стивен Шварцман него Лари Финк.

Европа пред два путића

У хаосу који се шири Европа је чардак ни на небу ни на земљи. И заиста, као што налази француска историчарка Марлен Ларуел, „овладавање етикетом ‘ко је фашиста’ одлучује шта би идеална Европа требало да буде“. Па, „ако је Русија фашистички – ако се Путинов режим може типологизирати као фашистички, или ако је совјетска прошлост, коју Кремљ не жели да осуди, еквивалент нацизам – онда Русија треба да буде искључена из Европе и приказана као њена антитеза, састављена од других вредности уграђених у појам Европе: либерализам, демократија, мултилатерализам и трансатлантско опредељење.“

Али има и друго решење. Ништа мање реално. „Ако, напротив, Москва показује да Европа поново постаје фашистичка – ако је идеолошки status quo над победом из 1945. оспорен a европскe тзв. традиционалнe вредности драматично угрожене – тад Русија указује на пут за ‘праву’ Европу, значи хришћанску, конзервативну, геополитички континенталну и националноцентричну.“

Између та два пута се води „садашња борба да се идентификује ко је фашиста а у борба за дефинисање будућности Европе, и то је кључно питање – укључује ли се или искључује Русија или се повлачи линију поделе.“ (из књиге Is Russia fascist?: Unraveling propaganda East and West)

Европа, засад, не показује да је свесна колико је озбиљан тај процес. Макрон није Де Гол, а Немци о слободи да о томе одлучују могу засад само да сањају. Раскол иде даље.