У данашње време главни узрок огромних потреса у целокупној Православној цркви лежи у неканонској одлуци константинопољског патријарха Вартоломеја I да на варварски начин изврши упад у поље јурисдикције Украјинске православне цркве Московске патријаршије
Не треба бити велики познавалац еклисиолошких и геополитичких прилика, да би се Православна црква у данашњем времену нашла у вртлогу бројних политичких комбинација и геополитичких прерасподела. Овакав след догађаја је предвидео мудри Андре Малро (1901–1976) познати француски политичар, интелектуалац и министар културе у влади чувеног француског државника Шарла де Гола од 1959. до 1969. године, који је рекао да ће „црква и вера имати значајно место у креирању геополитике XXI века“.
У том контексту, анализирајићи узроке и мотиве који су довели до прекида евхаристијског општења Руске православне цркве и Цариградске патријаршије, што представља једну од највећих опасности по опстанак јединства Православне цркве, долазимо до закључка да су у питању највеће јереси савременог доба, а то су поред екуменизма, модернизма и либерализма, и ново лажно учење о источном папизму.
ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ Реч је о учењу које је настало пре око стотину година, и чији је оснивач, по речима Св. Јустина Ћелијског, био цариградски патријарх Мелентије Метаксакис, који је између осталог био и масон. У суштини, папизам је главно лажно учење паписта, тј. римокатолика, чија је основна порука да римски папа није само први међу једнакима по части, како је увек веровала цела Христова Црква, већ да је и први по власти, тј. без себи равних. Другим речима, „он је изнад свих осталих патријараха и једини заменик Исуса Христа на земљи“? Ово лажно демонско учење, које представља последицу гордости римских папа, настало је још пре 11. века и великог раскола Источне и Западне Цркве, тј. отпадања Римске цркве од Једне саборне и апостолске цркве – Православне цркве, управо због многих лажних учења и новотарија, као што су папски примат, филиокве, непогрешивост, безгрешно зачеће Богородице, чистилиште, индулгенција, света евхаристија, крштење и свето миропомазање. На тај начин се Римокатоличка црква одрекла поштовања канона хришћанске цркве првог миленијума. То је био разлог због којег је Свети цариградски патријарх Фотије, још у 9. веку анатемисао властољубивог и гордог јеретика папу Николу I (858–867), за кога су савременици записали: „Никола себе чини императором целог света“ (Nicolaus totius mundi imperatorem se fecit).
ВАРВАРСКИ УПАД У данашње време главни узрок огромних потреса у целокупној Православној цркви лежи у неканонској одлуци константинопољског патријарха Вартоломеја I да на варварски начин изврши упад у поље јурисдикције Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Православни хришћани су са недоумицом и ужасом посматрали како предстојатељ древне Цариградске патријаршије доноси одлуку да део друге помесне цркве припоји својој канонској територији, док оне које су све помесне православне цркве сматрале расколницима, проглашава делом канонске цркве. Управо су такви поступци цариградског јеретика покренули талас државног терора над припадницима канонске Украјинске православне цркве (УПЦ), у виду хапшења и малтретирања архијереја, као и прогона монаха из својих манастира.
Негодовања су стизала од стране многих помесних православних цркава, у првом реду путем мноштва критичких текстова и иступања. Свој глас је подигао и митрополит пирејски Серафим који је рекао: „Сви покушаји да се оправда канонско безакоње представљају аномалну канонску праксу, која се једино може упоредити са отоманским ропством Цркве, као и тешким периодом када је низ помесних цркава директно зависио од цариградског патријарха, и када се потирао канонски црквени поредак Светих васељенских сабора“.
РЕЧ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА Блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије је после Критског сабора рекао: „Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољској патријаршији на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве већ и положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела одлуку, која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије.
„Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помагало Константинопољу, царска Русија је помагала и нама у Црној Гори, како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Имајући то у виду, како може Константинопољ да игра исту улогу коју је играо у империјалном периоду?“
ПОТПИС У ШВАЈЦАРСКОЈ Поред скандалозног и неканонског давања аутокефалности расколницима у Украјини, цариградски јеретик је 21. 6. 2024. године отишао корак даље у намери да потврди лојалност западним спонзорима, направивши политички скандал стављањем потписа на декларацију подршке Кијеву на конференцији у Швајцарској. Истог тренутка је реаговало турско Министарство спољних послова и затражило објашњење од организатора у Бјургенштоку, тј. домаћина Швајцарске, да објасни разлог због којег су позвали константинопољског патријарха да потпише политичку декларацију подршке Кијеву.
У саопштењу турског Министарства спољних послова се наводи да је Вартоломеју I забрањено да се бави политичком делатношћу и подсећа да је Лозанским мировним договором из 1923. године одређено да се цариградски патријарх може бавити искључиво богослужењем за Грке који живе на Фанару, у Турској. Исто тако, додајмо да је и у складу са црквено-канонским правом, цариградском патријарху строго забрањено да се бави било којим политичким темама.
Да апсурд буде већи, за разлику од цариградског патријарха који је у поданичком маниру потписао поменуту декларацију, представник Ватикана се придружио одлуци 15 земаља које нису потписале овај документ, јер Русија није била позвана на конференцију.
ОДБРАНИТИ СУШТИНУ ВЕРЕ У том контексту, сматрам важним да се нагласи да ми православни хришћани, који смо данас удаљени више од двадесет векова од времена када је живео Господ Исус Христос, најмање што можемо и треба да учинимо у знак захвалности према нашем Творцу који нас, и поред свих грехова, воли више него било ко други, јесте да одбранимо хришћански идентитет и саму суштину наше вере, која је данас угрожена више него икада пре у својој дугој историји.
Данас живимо у времену у коме се суочавамо с потпуно измењеним социјалним и политичким околностима на геополитичком плану, које су угрозиле опстанак Православне вере, и то много више него икада пре. Православна вера данас није угрожена само на духовној и моралној равни, већ је угрожен и њен физички опстанак.
С тим у вези, намеће се недвосмислен утисак да демонске силе овога света желе да подрију јединство Православне цркве. Због тога се јасно може закључити да се цео свет налази у озбиљној кризи, а човечанство на великом искушењу и низбрдици, с посебним освртом на Европу. Рекао бих да се људска цивилизација нашла на странпутици, и да је у озбиљном паду. Један од главних фактора те кризе лежи у чињеници да се свет, а тиме и Европа одрекла сопствене традиције.
СТАРИ КОНТИНЕНТ И ХРИШЋАНСТВО Када је реч о Старом континенту, европско хришћанство се налази у дефанзиви, тј. у повлачењу. Слободно се може рећи да је већина земаља Европе престала да буде хришћанска, јер је сасвим очигледно да је на делу борба између хришћанства и антихришћанства. Моћ и лукавство оца зла је толико велико да је успео да се инфилтрира и у саму цркву. Да су се антихришћани умешали и у цркву, видимо по томе што су неки јерарси почели да говоре њиховим језиком.
Како то не би постало јасно већини људи, на глобалном нивоу је пуштен дим не би ли се замаглио видик, тако да су вештачки пласиране теме које уопште нису приоритетне, али су корисне да се о њима говори и расправља док се у позадини одвија сукоб у коме се решава судбина целог православног света. Зато се и намећу теме, као што су дигитализација, пандемија, хомосексуализам, глобално загревање. То је управо и циљ антихришћанских снага, да будемо окупирани периферним а не суштинским питањима.
Такође, сведоци смо до сада незабележеног политичког притиска англосаксонског Запада у правцу фрагментације Православне цркве, који су подстицани неканонским поступцима највиших црквених ауторитета древне Цариградске цркве. Другим речима, то нас уверава да је на Западу већ почела „Апокалипса савременог човека“.
САЧУВАТИ ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВЉА Отварање веома важног питања источног папизма који разара јединство Православне цркве представља болни вапај у правцу очувања изворних вредности Православне цркве првог миленијума, заснованих на апостолским правилима, предању светих отаца и одлукама Васељенских и Помесних сабора. Несумњиво да се ради о изузетно крупним и важним питањима, што представља разлог више да их не треба скривати од очију јавности, већ их ставити на увид свима, баш као што су и апостолске посланице доступне свим православним хришћанима широм света. Ово треба да схватимо као велико и важно упозорење, јер је наступио кључни тренутак, када је неопходно да реагујемо одлучно и храбро у одбрану опстанка Православне цркве какву познајемо.
То кажем из разлога што патријарх Вартоломеј I већ дуже време покушава да успостави катедру „источног папе“ која би по његовом мишљењу требало да буде само прелазна форма ка јединству са Римокатоличком црквом. Све указује да се патријарху Вартоломеју жури да се уочи 1700. годишњице Првог васељенског сабора (2025. године) успостави унија између Рима и Константинопоља, за шта су се фанариотски великодостојници већ изјаснили. Као пример може да послужи предавање архиепископа Елпидофороса на тему „Будућност православно-римокатоличких односа у Сједињеним Државама“ које је одржао на универзитету Фордхам у Њујорку, на којем се јасно определио за унију с Римом. Такође, у прилог томе сведочи и студијски документ који је представљен 13. јуна 2024. године у Риму, од стране кардинала Курта Коха, надлежног за екуменска питања, и Мариа Греча, генералног секретара Светског бискупског синода. У документу се „сугерише“ хришћанским црквама да би у будућности требало да прихвате папу као „почасног предстојатеља“, што би представљало ново схватање и другачије вршење папског примата који би требало да „допринесе обнављању хришћанског јединства“.
ЛАТИНСКО ЛУКАВСТВО, ОПЕТ И ОПЕТВише је него очигледан разлог због чега се данас Римокатоличка црква служи латинским лукавством и промовише идеју „новог схватања и другачијег вршења папског примата, који би требало да допринесе обнављању хришћанског јединства“. У циљу обмане помесних православних цркава и замагљивања правог разлога, чак се предлаже и промена читања доктрине Првог ватиканског концила, који је 1870. године прогласио непогрешивост поглавара Римокатоличке цркве по догматским питањима, а тиме и њега као врховног законодавца и судију читаве хришћанске цркве. Из приложеног је више него јасно, да потписивањем Уније 2025. године, Римокатоличка црква жели да оствари папски примат по сваку цену, чему је вековима тежила.
ПРОПАСТ ИСТОЧНОГ ПАПИЗМА И поред тежњи цариградског патријарха да се наметне као православни папа, пример који нам много говори, јесте тишина којом је испратио варварско отимање православне светиње цркве Свете Софије у Константинопољу од стране званичне Анкаре, што у потпуности дискредитује покушај такве намере. Другим речима, ћутање цариградског поглавара у потпуности осветљава неутемељеност тежњи да влада православним светом. На конкретном примеру је показао да није способан да брани ни Цркву Свете Софије која се налази неколико стотина метара од његових одаја, а како би тек могао да представља цело православље?
Писац ових редова је у својству председника Центра за заштиту хришћанског идентитета из Београда, упутио отворено писмо председнику Републике Турске Реџепу Тајипу Ердогану 13. јула 2020. године, са молбом да преиспита одлуку којом је православна Црква Свете Софије претворена у исламску богомољу, а коју је подигао цар Јустинијан 532–537. године. Писмо је предато у Амбасади Републике Турске у Београду.
Такође, у одвојеном писму је замољен цариградски патријарх Вартоломеј I да уложи свој ауторитет и учини све да нам се врати Црква Свете Софије у којој су се генерације наших предака са миром Божјим молиле јединоме Господу.
Одговор цариградског патријарха на ово писмо није никада стигао!
УЛОГА РУСКЕ ЦРКВЕ И ПОРУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА Остајућу у мисији очувања православне вере, уверени смо да је Руска православна црква у данашњем времену једина која може да заштити и сачува Православну цркву од демонских сила и искушења којима је изложена. У том контексту, на овом месту ћу парафразирати речи Св. Владике Николаја Велимировића, који је рекао да у борби истине и лажи и правде, бити неутралан значи помагати злу. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе, рекавши: „Ко није са мном, против мене је“. Другим речима, то значи да они који нису ни врући ни хладни, дакле, неутрални, Њему су одвратни. Тешко је замислити хришћанина који се у оваквим околностима понаша неутрално, тј. да стоји по страни и бешчасно посматра борбу између крстоносаца и крстоломаца.
Св. Владика Николај Велимировић истиче да данашњим генерацијама недостаје јунаштва. У том контексту подвлачи да су данас људи велико ватриште без ватре, и констатује да је бољи и један угарак који гори, но хрпа дрва у снегу, која је исто тако хладна, као и снег. Јунаштво је огањ који пали наше срце и греје нашу душу.
Закључујући, желим да укажем на речи познатог грчког теолога Георгиоса Металиноса: „Суштинска разлика између источног и западног човека је та што западни човек жртвује друге за себе, док источни човек жртвује себе за друге.“
Аутор је председник Центра за заштиту хришћанског идентитета и председник Савета за религију Центра за геостратешке студије