Слободан Владушић: Рафтинг на Тари

Када пожелимо да неки доживљај поделимо са другим људима, обично се обратимо за помоћ камери на мобилном телефону. Међутим, фотографије врло често редукују догађај на низ очекиваних и препознатљивих призора, из којих полако нестаје оно што је у њему јединствено. Лепота и непоновљивост догађаја почињу управо тамо, где око осећа своју немоћ и зато мора да се врати духу, а то значи старим добрим речима, које досежу до границе видљивог, а онда почињу да несигурно слуте и оно што се налази иза те границе.

Тако је било и са рафтингом, који је учесницима научног скупа Човек, друштво и црква у 21. веку, уприличио Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ у Фочи. И пре него што смо почели да се спуштамо низ Тару и Дрину у три гумена чамца, схватио сам да физички поглед морам да заменим оним духовним.

Догодило се то овако: требало је да са једне обале реке пређемо на другу, где се налазио малени камп у коме ћемо се пресвући и задужити опрему за рафтинг. Вода у Тари је бистра и са наше обале врло лепо се видело дно реке. Изгледало је као да је Тара ту дубока не више од пола метра и неки од нас су кренули самоуверено да је прегазе, не чекајући чамце. Међутим, наш скипер Немања их је одмах зауставио. Тек после, када смо чамцима дошли до половине реке, видели смо како се пред нашим очима оних пола метра дубине преображава у дубину не мању од пет метара. Тада сам схватио: све је овде много дубље, него што изгледа на први поглед.

Страствено као загрљај на Климтовој слици

И тако смо почели да се спуштамо од Бршљеновице на Тари до тачке која се назива Бастаси (по речи бастах, која означава дебло које се спушта низ воду) на обали Дрине. Свако се од нас сећа вероватно нечег другог са тог пута који је, са паузама, трајао око пет сати. Ја се сећам јата љубичастих лептира, високог и моћног храста на врху стене, чији је корен издубио и обгрлио камен, не мање страствено од загрљаја на чувеној Климтовој слици. Сећам се и густе, зеленкасте вегетације при дну обале, која се у априлу налази испод нивоа набујале реке, а поново постаје видљива тек крајем маја. Сећам се и тиркизне боје воде из Таре, коју сам неколико пута грабио шаком и миловао њом лице као да је лековита, а била је заправо, само лепа.

У том ванредном призору кањона Таре, човек осећа колико је појам „екологије“, јадан, бедан и празан. Исти они људи који се куну у природу и планету, отварају руднике литијума које зелене површине несрећних земаља заувек претварају у голе пустиње или охрабрују децу да природне полове (мушки и женски) замене вештачким, „родним“ конструктима. Док сам се спуштао Таром, гледајући природу без те лицемерне „еколошке“ свести, сетио сам се Ничеа који је негде записао да је човечанство само кожна болест планете. Тада сам схватио да је извесно да ће нас природа преживети, али да није извесно да ћемо ми преживети то што се удаљавамо од свега што је природно, и божанско, у нама.

Та тужна мисао не траје дуго, јер се убрзо пред нама појавио први од мноштва букова, а то су она места где река бучно прелази преко каменитих гребена, нагло убрзавајући свој ток. Наш гумени чамац почиње да подрхтава, да се тресе, издиже и спушта, и вода прска по нама, не хајући за мисао да су муштерије увек у праву, што посебно важи ако су муштерије туристи. Да бисмо прошли тај бук, наш скипер нам даје наредбу да весламо и заиста, нас шесторица мушкараца – по тројица са сваке стране чамца – почињемо да весламо, трудећи се да што више личимо на уиграни колектив. И тако смо прешли први бук, мокри од хладне Таре, али усхићени и срећни, а затим, ускоро још неколико сличних, чијој смо снази успели да одолимо.

И док се, потом, спуштамо мирнијим током реке, тек повремено веслајући, да бисмо се закачили на неку подводну струју, схватио сам да спуштање Таром подсећа на реалну политику, у којој се чврсте теоријске опозиције (на пример, опозиција између појединца и групе) распадају као дечије играчке од јефтине пластике. На њиховом месту појављује се мишљене одраслих људи, чија исправност зависи од последица у самој реалности: ако весламо као колектив, наш чамац ће прећи преко бука; ако весламо као појединци, свако за себе и по свом нахођењу, преврнућемо се.

Осећање смирености

На води, током рафтинга, важе правила другачија од оних у урбаним просторима мегалополиса. Услед те разлике, коју све интензивније осећам док се спуштамо низ реку, простор око мене почиње да зрачи неком необичном светошћу. Помишљам да људи који се одлучују за рафтинг на Тари, нису туристи који долазе овде да се одморе, већ ходочасници који посећују ову реку, да би се преобразили.

У то сам се уверио гледајући лица посада других чамаца поред којих смо пролазили. Били су то људи углавном из источне Европе, док су неки, судећи по боји коже, можда из далеке Индије. На њиховим лицима опажали бисмо чудесну мешавину страха и усхићености. Махали бисмо једни другима или би се лагано прскали водом, смејући се, пре него што се растанемо. Узрок те блискост између нас и тих људи, које више никада нећемо видети, није био неки апстрактни „космополитизам“, према коме је исправно волети удаљене, а мрзети ближње. За такве кретенизме на води нема места: нас је са тим људима повезало оно што једино људе може да повеже, а то је блискост наших егзистенцијалних ситуација. Повезала нас је иста одлука, а то је да се одрекнемо сигурности, да бисмо доживели она стања свести, која сигурност, по дефиницији, укида.

За разлику од априла, када се корито реке пуни брзом, набујалом водом, у јуну рафтинг није превише опасан. Ипак, нешто од ризика и даље постоји. И људи који одлазе на рафтинг прихватају тај ризик, а река их учи како да га поднесу.

Већ после неколико првих букова, осећање благе паника које хвата неискусне рафтере, уступа место осећању смирености и поверења у људе који вас окружују. Нагнути од ивице гуменог чамца према реци и закачени ногама за његово дно, клатите се под ударима подводних струја. Међутим, осећате да страха у вама више нема. То није зато што имате поверење у скипера – имате га, то није спорно – већ зато што сте на неки начин, макар мало постали дистанцирани од свог голог живота. Осећате како у вама почиње да клија један нови доживљај, а то је доживљај храбрости. Чини вам се као да можете да издржите све што вам је река припремила. Више не осећате стрепњу од бука који се појављује пред вама, напротив, слушате шта вам се каже, веслате напред или назад, и мирно гледате воду која се убрзава и постаје све гласнија. Не уживате у неком несвесном „адреналину“, већ у способности да свесно савладате страх. То вас је научила река.

Прожимање истине и легенде

Заметак ове новооткривене способности, донекле вас ближи и вашем скиперу и његовој браћи и пријатељима, од којих неке и ви познајете. Тек на води, постаје вам јасно да су то људи чије је детињство, у највећем броју случајева, обележио одбрамбено-отаџбински рат. Уместо траума, тај рат их не неки необичан начин очврснуо, јер их је научио да издрже много теже и тврђе ствари од оних, које су њихове вршњаке са Запада, учиниле зависницима од антидепресива.

Док се спуштамо низ Тару, слушамо приче нашег скипера Немање. Његове приче говоре о ономе што се још увек види око нас, о ономе што се више не види и ономе што се никада није ни видело, али ипак постоји.

Једна таква прича је о Владимиру Шипчићу, легенди Другог светског рата из фочанског краја, који је свој војни пут започео као партизан, а завршио као четник. У причи се прожимају историја и легенда, али не као истина и лаж, већ као прича и њено тумачење.

Док слушам ту причу, између бука који смо управо прошли и онога који нам се ближи из даљине, осећам како верујем и у историју која описује смрт Владе Шипчића 12 година након краја рата, али и у легенду која га оставља у животу, јер не уме да каже када је и како умро. Схватам да тамо, у кањону Таре, није чудесна само лепота природе, већ и то префињено прожимање истине и легенде, која једна другој не сметају. У градовима, одакле смо дошли, међутим, нема нити истине нити легенде: постоје само официјалне лажи које се распадају пред нашим очима, а ми ипак у њих „верујемо“, јер немамо више храбрости да живимо у истини и легенди.

Град зелених брегова

У кањону Таре, истина и легенда нису супротности. Исто важи за дух и тело, знање и снагу. Све што је код нас подељено на специјализације, које се више међусобно не додирују, овде је повезано. То потврђује и кратка биографија нашег скипера Немање: поред тога што је скипер и страствени читалац најразличитијих књига, он је и полицајац и власник школе израелске борилачке вештине Крав Мага, помоћу које склања са улице много фочанске деце; завршио је Вишу школу унутрашњих послова, па се потом вратио у Полицијску академију, након које мастерирао на Правном факултету у Новом Саду, а сада је на завршној години Богословског факултета.

Таква је најзад, и Фоча: град између зелених брегова, који излази на реку, не изгледа као да је у свом урбаном простору оставио и неко место за зеленило, већ као урбани простор коме је природа дозволила да се угнезди у њој. Таква природно-урбана Фоча је истовремено и конзервативан град, ако конзервативност разумемо као потребу да заштитимо од времена и у времену, оно што је вредно, јер је безвремено, али је исто тако и сајбер град – детаље о томе ћу оставити за неку другу прилику.

Вратимо се на крају овог путовања, рафтингу. Рафтинг није српска реч пореклом, али је то постала овде, на Тари. Рафтинг је данас српски бренд, а не пука копија неког другог рафтинга. Да би се то догодило, није било довољно имати само кањон Таре – потребно је било испунити невидљивим садржајем то видљиво спуштање реком, како би оно постало нешто много више од спуштања дебала дрвећа од тачке А до тачке Б, низводно. Срби из Републике Српске су у томе успели и сада сваке године, 120.000 посетилаца, одлази тамо да доживи оно што је немогуће доживети на било ком другом месту.