Скандалозне поруке из Подгорице и Загреба: Ћутање о Јасеновцу је – европска вредност

Изјава Јакова Милатовића да је председник Европског савета Шарл Мишел одложио посету Подгорици због Резолуције о Јасеновцу најблаже речено је скандалозна. Као што је скандалозно, али и очекивано, што би Загреб сада да казни посланике Црне Горе који су гласали за Резолуцију, оцењује за Спутњик филозоф Часлав Копривица.
„Чак и да се не слаже са резолуцијом, ствар је лошег укуса да се Милатовић као представник једне гране власти ставља на страну Запада, уместо да макар формално буде на страни представника народа“, оцењује Копривица, професор Факултета политичких наука у Београду.

Он тако коментарише изјаву црногорског председника који је, судећи по ономе што је написао на друштвеним мрежама, убеђен да је Шарл Мишел, председник Европског савета, одложио званичну посету Подгорици зато што је црногорски парламент усвојио Резолуцију о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Маутхаузен.
„Сматрам да су политички актери који обављају најважније функције у земљи дужни да, уместо релативизације и извртања реалности, одговорније приступају у односу на оно што су државни интереси Црне Горе“, навео је Милатовић на друштвеној мрежи Икс сваљујући одговорност због одлагања Мишелове посете на црногорску владу и парламент, иако са Мишелове стране разлог недоласка није образложен.
На Милатовићевој страни нашла се и црногорска опозиција – и она је убеђена у исто што и Милатовић. Ипак, Милатовићева жеља ће бити испуњена и срешће се са шефом бриселске бирократије, али у Бриселу.
Запад жели да Срби негују колонијалну свест

Према Корпивициним речима, либералне и проевропске снаге у региону константно говоре како су за Запад важни само будућност и бољи стандард, да се на тим странама не баве „тричаријама“ које се тичу прошлости. Међутим, сада видимо да високи европски чиновник наводно отказује посету због нечега што је изгласала Скупштина Црне Горе, а тиче се прошлости некадашње Југославије. При томе, имамо само интерпретацију председника Црне Горе, а не и званични став Брисела.
„Тако да то остаје донекле под знаком питања. У сваком случају, отказивање посете може бити индикативно и може указивати на то да (а то смо знали и раније) водећим снагама на Западу није стало да имамо самосталан став према сопственој прошлости, већ да преузимамо њихов став о томе шта се не само дешавало код њих, него шта се и код нас дешавало, што говори о томе да је тамо мејнстрим неговање колонијалне свести код нас“, каже Копривица.
Оцена да је, када се ради о Јасеновцу, реч о релативизацији и извртању, за Копривицу је, како каже, неопростива. То значи да Милатовић не подржава само амбицију Запада да управља нашом свешћу, већ стоји на хрватском, то јест усташком становишту:

„Он стаје не само на страну Брисела, већ на страну Загреба који се никада није покајао због злочина који су над Србима извршени у НДХ. На крају крајева и садашња Хрватска баштини тековине НДХ у фактичком смислу, јер је довршила посао који су започеле усташе од 1941. до 1945. године“, наводи наш саговорник.
Хрватска жели да контролише српско сећање
У том смислу наш саговорник посматра и предлог саборског заступника Мира Буља из Моста, да се сви посланици црногорског парламента који су гласали за резолуцију прогласе за непожељне особе због, како је рекао, „инструментализације сећања на жртве Јасеновца“ у сврху, како је навео, „остваривања циљева политике ‘Српског света’, наставка великосрпске политике из 90-их година“.
Његово мишљење дели и заступница ХДЗ-а Даница Баричевић, за коју је резолуција „неприхватљива, невероватна и бизарна“.
„Неприхватљиво је да држава коју Хрватска сматра добросуседском, којој је годинама помагала да уђе у НАТО и која у будућности можда уђе и у ЕУ, доноси сада такву резолуцију“, рекла је Баричевићева.
Хрватски став према резолуцији може бити само негативан и не изненађује, јер се та држава никада није суочила са својом усташком прошлошћу, сматра Копривица. Штавише, ту је прошлост она деведесетих година надградила и уградила је у своју актуелну независност, јер су они који су се деведесетих борили за хрватску независност били инспирисани традицијом НДХ.
„Хрвати који су у Другој Југославији имали монопол на политику сећања, односно забрањивало се Србима сећање на своје жртве, сада, када су се отцепили од заједничке државе имају амбицију да контролишу ко се како и чега сећа и у другим државама које су настале процесом разбијања Југославије“, каже Копривица.
Капацитети саме Хрватске нису довољни за такве амбиције, али она у томе има подршку Запада, додаје он.
Чега се Запад плаши

Копривица не верује да Хрватска има довољно политичке снаге да изврши притисак на Шарла Мишела да не дође у посету Црној Гори. Оно што може бити проблем за бриселску бирократију јесте схватање да од тога како се тумачи прошлост зависи како ће људи сагледавати садашњост, какве ће страхове и надања имати и како ће се односити према будућности, укључујући и политичку будућност. То се види из ставова Запада према распаду бивше Југославије, такозваној хашкој правди, као и ставовима према сукобу у бившој Украјини, наводи Копривица.
Идеја да Срби тврде да су били жртве геноцида у Другом светском рату, може веома лако да генерише врсту свести коју на Западу не воле код нас, а то је супротност колонијалној свести. Она веома лако може да доведе до тога да се повуче линија континуитета у деловању Европе према нама – 1914, 1941, 1991, односно 1999. година.
„Дакле, ма колико се они заклињали у либерализам, у некакву екстремну пермисивност према мањинама, према другости, према ЛГБТ идеологији, они, када је реч о греховима Запада према Србима и према Русима, никада нису признали кривицу“, објашњава Копривица и додаје да, ако се, на пример, говори о процесу денацификације у Немачкој, проблем су били геноциди над Јеврејима и Ромима, или о прогону хомосексуалаца. Међутим, у немачкој јавној свести не постоји свест о томе да су починили геноцид над Словенима, Русима и Србима.
Према његовим речима, идеја је политичког Запада да, ако ми сами говоримо о својим жртвама у прошлости, врло лако можемо да успоставимо континуитет са оним шта нам се дешава у садашњости и да због тога нећемо бити склони да безусловно слушамо њихове диктате о томе како би требало да изгледа наша политичка будућност. Једном речју, Запад води политику манипулисања нашим жртвама како би могао да контролише нашу будућност.

То што је у црногорском парламенту усвојена резолуција о Јасеновцу је за похвалу – то је важна чињеница, не само због стања у Црној Гори. Резолуција даје једну врсту смернице како Срби у свим другим српским земљама треба да се односе према питањима из прошлости, закључује Копривица.