Владимир Умељић: ОЧЕВИ И ДЕЦА ИЛИ О ТЕРЕТУ НАСЛЕЂА
Пита шестогодишњи син оца: „Јесу ли очеви увек паметнији од деце?“ Отац одговора са смешком на лицу: „Да, наравно.“ На то ће син: „А ко је пронашао парну машину?“ Отац се још пријазније смешка: „Џемс Ват.“ Син га погледа: „А зашто не његов отац?“ Отац се не смешка више.
Није наравно неопходно много виспрености и мозгања да би се одговорило на ово последње питање, наиме, да деца одрастају, сазревају, стичу нова сазнања и примењују их а понеко потом и смисли парну машину или наслика Мона Лизу.
То се дешава како са јединкама, тако и са социјалним заједницама, при чему је само појединцима допало да се каткад испоставе изузетним, па и генијалним. Заједнице су исувише комплексне конструкције, да би могле да се развијају у смислу генијалности или савршености.
Али најважније је учити из искустава а пре свега из грешака, при чему свако има избор између пословице: „Паметан учи из искустава других, глуп из сопствених.“ и Сократовог: „Паметан учи из свега и од свакога, нормалан из сопствених искустава а глуп увек све зна боље.“
Српски народ је у 20. веку стекао многа горка искуства, правио катастрофалне грешке, за које до данашњег дана скупо плаћамо – да ли је у међувремену извукао праве поуке, да ли је иоле одрастао, сазрео?
Сетимо се само оне пијемонтске заслепљености са почетка прошлог века и бајке о Србима, Хрватима и Словенцима, као „троименој браћи“, оне клопке југословенства, потом маштања о „комунистичком рају на земљи“ или пак о нашим „традиционалним западним савезницима и пријатељима“.
Јесмо ли у међувремени изашли из дечијег доба, постали ако не Џемс Ват за своје родитеље, који су овако или онако учествовали у том несрећном лутању и посртању, оно барем спремни да не понављамо њихове заблуде?
Јер нити су југоносталгичари и титоносталгичари изумрли, нити је онај део политичке опозиције одустао, онај који захтева безусловно подаништво и слеђење Западу, што има исто толико логике, колико и њихово практиковање насиља у име мирољубивости, монолози у име дијалога, прављење нереда у име реда, демонстрирање агресивности у име толеранције.
Који су заиста доследни својој недоследности.
Или онај део тзв. научне елите, који исто тако слепо следи Западу и више него ревносно багателише, релативизује или шта више пориче Србоцид хрватске државе 1941-1945. и Јасеновац, проглашава Србе за ноторне агресоре и злочинце у свим могућим ратовима до данас а у међувременима за похлепне експлоататоре и садистистичке угњетаче.
Коме су потребни непријатељи са таквим пријатељима?
Или да поменемо мазохисте, који се трзају и на сам помен могућности да се укине ово дословце перверзно стање: „Кућица у цвећу, Броз унутар ње“, то паганско светилиште у сред Београда, посвећено хрватском бољшевику, који је побио још неизбројану масу Срба, што за време, што после Другог светског рата.
Додуше мање него његов земљак Анте Павелић, али трудио се, нема говора.
О мотивима овде ословљених се може или од случаја до случаја врло детаљно истраживати или спекулисати, али оно прво захтева дуготрајан рад а ово друго је незахвална работа, која не припада озбиљним анализама.
Други је случај са невладиним организацијама, које су врло активне у Србији, ту је наиме много лакше пратити ток новца („Follow the money“), по принципу – ако ја наручим у кафани од музичара „Ђурђевдан“, тешко да ће ми они одсвирати „Ваљевску подвалу“ и очекивати да ја за то платим, зар не?
Тај ток новца је својевремено врло темељно истражио и обелоданио Никола Врзић („Ко и колико плаћа Наташу Кандић, Соњу Бисерко, Жене у црном, Б92, ЦЕСИД, Пешчаник, Е-новине…“ Правда, Београд, 28. мај 2015.)
Овде кратки извод из тог текста:
„Фонд браће Рокфелер, на пример, поред осталих у Србији, финансира и „Фонд за хуманитарно право“, „Хелсиншки одбор за људска права у Србији“, „Жене у црном“, „Центар за евроатлантске студије“…
„ФХП“ је, тако, 05. јуна 2013. добио 17.000 долара, 18. октобра 2011. 180.000 долара, 18. јуна 2009. 75.000 долара; „Центар за евроатлантске студије“ Јелене Милић 02. августа 2012. 45.000 долара и још 30.000 11. априла 2011; „Хелсиншки комитет“ Соње Бисерко 75.000 долара 13. фебруара 2008.
„Женама у црном“ је кроз „Реконструкција женски фонд“, чије су оснивачице, плаћено 30.000 долара 19. јула 2010. и пре тога 80.000 долара 09. марта 2006. а на листи плаћеника Фонда браће Рокфелер су и „Независно удружење новинара Војводине“, „Иницијатива младих за људска права“, „Центар за регионализам“, „Београдски фонд за политичку изузетност“…
(…)
Напоменимо да се међу руководиоцима овог фонда налази и Николас Бернс, некадашњи амерички амбасадор у НАТО, званичник Националног савета за безбедност, задужен за Русију, Украјину и Евроазију, трећерангирани у Стејт департменту између 2005. и 2008.
„Институт за мир САД“ (United States Institute of Peace – USIP), који је основао амерички Конгрес 1984, у чијем борду директора седе и амерички Државни секретар и Секретар за одбрану, финансирао је „Хелсиншки одбор за људска права“ Соње Бисерко са 34.550 долара у фискалној години 2006. и са 45.000 долара 2004, Фонд за хуманитарно право исте фискалне године са 40.000 долара.
(…)
УСАИД делује, како стоји у његовим оснивачким актима, „на основу спољнополитичких смерница председника САД, Државног секретара и Националног савета за безбедност“, у којем пак седе и директор ЦИА, директор Националне обавештајне заједнице, амерички Секретар за одбрану и начелник Генералштаба америчке војске.
Осим што директно даје новац Фонду за хуманитарно право, учествује заједно са „Чарлс Мот фондацијом“ и немачким „Маршал фондом“ у формирању „Балканског фонда за демократију“, који финансира и „Хелсиншки одбор за људска права“ и „Центар за евроатлантске студије“, док се „Чарлс Мот фондација“ појављује као финансијер и „Фонда за хуманитарно право“ и „Жена у црном“ (50.000 долара, Годишњи извештај фондације за 2011.).
„Жене у црном“ финансира и амбасада САД у Београду, она финансира и „Центар за евроатлантске студије“ Јелене Милић
(…)
Међу финансијерима ЦЕАС-а је и „Национална задужбина за демократију (НЕД)“, са 38.000 долара 2013, 36.000 долара 2012… НЕД финансира и „Фонд за хуманитарно право“ (47.000 долара 2013, 45.000 долара 2012.), али и „Пешчаник“, Е-новине, „Јуком“,
„Иницијативу младих за људска права“ (114.000 долара у 2012. години), „Независно друштво новинара Војводине“ (скоро 100.000 долара само 2012.).
(…)
У борду НЕД су и Елиот Абрамс, заменик Националног саветника за безбедност у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан, која је радила у Бироу за обавештајне послове и информације (The Bureau of Intelligence and Research,,), Стивен Шестанович (INR), чија је примарна мисија, како стоји на њиховом сајту „да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД“, Бери Џексон, који је био асистент председника САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Стивен Шестанович, некадашњи сениор-директор за развој политике у Националном савету за безбедност, Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког Секретара за одбрану…“
Могуће тј. вероватно је, да ово гомилање имена и бројева захтева одређене напоре и високу концентрацију читалаца, али сложићемо се – ретко кад имамо ситуацију, где су с једне стране „само невладине организације“, код којих све врви од „људских права, хуманитарности, политичке изузетности, независности и црних марама“ а које су финансиране од стране једне стране Владе, посредством висококаратних представника њеног политичко-војно-шпијунског конгломерата.
Од људи, чији посао, задатак и мисија је искључиво заступање интереса своје Владе.
Но добро, свако може за себе да одлучи у шта ће да верује – да ли се овде ради о несебичним, неутралним финансијерима и пуким идеалистима или пак важи горе поменуто правило – ако ја наручим у кафани од музичара „Ђурђевдан“, тешко да ће ми они одсвирати „Ваљевску подвалу“ и очекивати да ја за то платим.
А музика, коју они наручују, тешко да има везе са српском естрадом.
Закључно, да не заборавимо ни оно вечито питање одговорности и одмерености јавних личности у нас. Тако у последње време са те стране чујемо нпр. и размишљања о принципима и сазнајемо (овог пута не од политичке опозиције, не од од горе ословљене „интелектуалне елите“ и не од ових НГО) и:
„Територије јесу додуше важне, али мир је важнији!“
Ко ће још противуречити том теоретском постулату, који би чинио част сваком интелектуалном кружоку или био вредна полазна теза једне научно-филозофске тј. социолошке расправе о пацифизму у геополитици?
Но одговорност јавних личности на високим званичним функцијама се есенцијално разликује од опуштености и распеваних тирада, било салонских интелектуалаца, било кафанских оратора.
Тја, како рече Бертолт Брехт: „Ја бих тако радо био у праву, али околности, оне су другачије.“ Јер колико дуго је трајало од како је Адолф Хитлер анектирао „немачке Судете“, док није прегазио и подјармио читаву Чехословачку?
Другим речима, колико би дуго трајало, уколико би се (не дао Господ!) нашао Србин, који би у име народа и државе легитимисао безочну отимачину српске Свете земље Косова и Метохије, док не би на ред дошли Прешевска долина, Рашка, Војводина, па надаље?
Да, мир је од енормне важности, али служи ли њему одустајање од територија, саучесничко пристајање на бесправно насиље, одустајање и предаја есенцијалног духовног наслеђа, које смо примили од својих отаца, али не као робу за размену или калкулисање, већ као неизмерну вредност, која се мора сачувати и једног дана предати сопственој деци?
Како би било да извучемо поуке из прошлости, из историје, нипошто патетичне, већ врло прагматичне и то управо на горњем примеру?
Када су врли западни савезници, британски премијер Чемберлен и француски Даладје својевремено поклонили Адолфу Хитлеру тај део суверене државе Чехословачке, енглески председник владе се вратио у Лондон, славодобитно махао дотичним уговором и усхићено узвикивао:
„Спасили смо мир! Спасили смо мир!“
Запад је дакле тада, ни први а вероватно ни последњи пут, гледао да спасе свој мир на туђи рачун и добио Други светски рат. Слободно је сваком на избор, који део Сократове изреке би требало применити на њих.
Но то су туђи очеви, шта је с нама, докле смо ми стигли при учењу из историје?
Горе ословљени примери, који илуструју изреку „Са таквим пријатељима човеку не требају непријатељи“ говоре о снажној анационалној и антинационалној струји у српском друштву, о великом разарачком потенцијалу и опасности по елементарне националне интересе.
Свакако, то истовремено говори о отворености, толеранцији и плурализму мишљења, говора и делања (Роза Луксембург: „Слобода, то је слобода других.“), но како наћи равнотежу и отупити оштрицу таквих негативних трендова?
Оно што у скоро истој, ако не и у већој мери забрињава, то је млака реакција како другачије, значи патриотски и здраворазумски оријентисаних интелектуалних кругова, тако и следствено (кога то чуди?) социјалне већине на ове активности.
То значи, не очекују се (и нису пожељни) строжији закони и мрачнији затвори, већ веће присуство у медијима и одлучније, аргументовано супротстављање угрожавању виталнихн интереса већине, просвећивање и сазревање индивидуалне и социјалне свести о актуелном и пожељном развоју друштва.
Свест о томе, да слобода није анархија, да је немогућа толеранција према нетолеранцији, да се право мора тумачити према критеријумима правде а не сопствених интереса, да је култура памћења камен-темељац идентитета, све то и још више мора постати опште добро и параметар даљег развоја социјалне заједнице.
Истовремено, urbi et orbi а превасходно Западу се мора јасно ставити до знања, да и ми додуше имамо очева на које нисмо поносни, али и више него довољно оних, којима је вредно следити. Али да се они не зову Чемберлен или Даладје, Наполеон или Хитлер, Ричард Никсон или Џозеф Бајден.
Тако нам Бог помогао!
