Немања Девић: Мојој кћери, ко подсетник, за њен први Видовдан

„Добар си Србин, ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног робља, видовитост слепих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост народних дјевојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткаља и везиља, јасноћу народних пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне славе свих крштених Срба.“

Прочитај пажљиво и размисли.

Није ли, овим речима, српски Златоусти 20. века, рекао баш све што треба да знамо о себи, и упутио на код којим треба да преспојимо векове и империје, тренутна искушења и дуге године безнађа? Али мала си још, кћери моја, голубе мој, да ти овај ђердан буде јасан. Проћи ће године, док не схватиш дубину сваке речи написане руком човека ког су некад малци као ти називали „деда владиком“, и док не спознаш сваки овај светли лик, са његовом врлином. Врлина шта је, то ћу ти тек посебно говорити.

Важно је, за сада, да једно знаш. Све је почело и све ће се завршити на Косову.

То ти је место до ког ћеш се напутовати, али кад му се приближиш, прећи ћеш, кћери, једну границу. И најтврђе срце ће је осетити. То није било каква међа или ствар државна, него линија између пролазне Србије и Високе Србије. Кад је прекорачиш, све што те тренутно тишти оставићеш иза себе и више ти неће бити битно ни шта имаш у новчанику, нити шта носиш на себи. Осетићеш да време спорије тече, а кад станеш пред древне светиње, схватићеш да је време и стало. Нећеш знати ни који је дан ни година. Шаптао сам ти успављујући те у дугим ноћима о светињама Јерусалима, а овде ћеш тек осетити нешто налик томе – то ти је наш српски Јерусалим и тамо је наша обећана земља.

Косовска земља једина је непроцењива, и њен ар није исто што и твој ар у Бачкој или Шумадији. Јер овде је сваки ар натопљен крвљу јунака и мученика. Одвешћу те једном на Шарцу на Косово поље, и испричаћу ти целу причу о Видовдану, о цару Лазару и Милошу Обилићу, па о Косанчић Ивану и Топлици Милану, о Павлу Орловићу и косовској девојци, о староме Југ-Богдану и његових девет Југовића. Обећавам. Видећеш тамо поље из ког расте црвен цвет, и знаћеш одмах о чему ти говорим. Тамо је давно, али као да се све то збило некако јуче, српска војска победила силну турску царевину и наћерала је у бег и узмицање за наредне две генерације. Тако су мени кад сам био мали причале моје бабе како су оне знале, а сад ја говорим теби. Ко ти говори другачије, не веруј му, сине мој. Не веруј ништа ни оном што ти каже да девет Југовића није било и да је то само некакав мит, јер ја сам својим очима видео, у свом веку, кућу у селу Пребиловцима, у којој је однеговано девет сестара Ћирића, и све су пале за крст часни и слободу златну. И ту ћу да станем: није свака прича за твој узраст, али даће нам Бог година за дружење, па ћу ти једног дана и све то рећи.

Било је српских бојева и српске историје и пре овога из 1389. али ниједан није ушао у песму као овај. Зато ти кажем: ту је све почело. Почело је и пре, са Светим Савом, али све ти је то иста прича, која је дуга, и не може стати у једну успаванку.

Погледај карту Србије. Косово су ти Пећ, Призрен и Приштина, али ти не гледај само у ове границе и не признај их – Косово ти је и овај крстић који значи цркву, Петропавловску крај Новог Пазара, и Косово су ти и ови наши лепи манастири начичкани по Македонији, зидала их је и бранила једна иста немањићка рука. Косово је она лепа Надеждина слика, са пољем црвених божурова. И она песма Ракићева, научићеш је кад дође време, што говори: „Добра земљо моја, лажу! Ко те воли данас, тај те воли, јер зна да си мати. Јер пре нас ни поља, ни кршеви голи, не могаше ником свесну љубав дати.“ Твоје гусле су са Косова и твоја икона Богородице је са Косова. Лепе мајкине слике су ти из царског града Призрена и из Грачанице. Твоја бројаница, малена, донета је са Косова, из Високих Дечана. И споменица твог чукундеде, што је чувамо сто година, и она ти је са Косова, и на њој пише: „Освећено Косово“. Ето, Косово су твоја бројаница и споменица, римује се и по томе запамти. Кад те некад упита неки странац у белом свету, баш тако да му кажеш.

Не дели, пиле моје, своје другове по акценту и завичају. Ти си рођена у Београду, али то само по себи баш ништа не значи. И ти си са Косова. Преци твоје мајке су давно овамо дошли, од Велбужда. И по оцу ти је једна грана са Косова дошла у равнице између Космаја и Рудника, у Другој сеоби Срба. Сад не знаш шта је то, али причаћу ти и о томе, кад дође време. За другу нашу грану, која се стално некуд сељакала, ми више и не знамо одакле је потекла, али нема друге до да је и она једном дошла – са Косова. Па и твоја кућа има зрнце Косова у себи, смеј се, али ме и чуј. Кад смо је зидали, у њене темеље улили смо и каменче из порте цркве у Ораховцу и честицу спаљеног храма у Мушутишту. Запамти и ова имена, казаћу ти их полако: Бањска, Брњак, Соколица, Будисавци, Гориоч, Љевишка, Архангели, Самодрежа, Девич, Драганац, Зочиште, Убожац. Све је то твоје, мило моје. И једном ћеш ти, или неко твој, дочекати да их видите у пуном сјају. Ако Бог да и срећа јуначка, па да сведочите и како у Светим Дечанима горе свеће што их је у аманет оставила царица Милица. Над вама ће, обасјани пламеном свећа, тада искрснути ликови са старих фресака и видећете, по први пут, њихова спокојна и радосна лица. Тад ћете знати да је Србија слободна.

Већ сам ти рекао: на Косову је све почело, и на Косову ће се и завршити. Прошли су векови, а завет је остао. Завет, то ти је обећање, реч коју си дала Богу најпре, а онда и људима. Имали смо, тако, и Други косовски бој, од ’91. до ’99. године. На Светог Николу створили смо српску Крајину, а на Светог Стефана Републику Српску, дајући им тако свете темеље. На Видовдан ’92. пробили смо Коридор и малим бебама, као што си ти, у нашој Бања Луци, није фалило ваздуха који би дисале. А ето, били су нам тада бранили и да дишемо. А на Митровдан, славу твог деде солунца о коме ти малопре говорих, млади су момци, као некад косовски јунаци, и Српску Републику одбранили. Било је и издаје тада, то ти је кћери моја сине мој, кад прекршиш реч дату Богу и људима. Ја сам имао десет година, био сам већи од тебе, али био сам дечак, кад смо сви знали да нам је Косово отето и због тога осетили чак и физичку бол. Требало је да прође много времена, па да научим да је сваки пораз само привремен, а да неправда не може да буде трајна. И да Бог силу не воли. И да и у најтежим временима има Милоша, који крикну: „Ви идите, а ја нећу“. Само на њих се треба угледати и њих памтити. Од тад ме не боли, и знам да ћемо некад поново да беремо божурове на Косову и да гледамо најзвезданије небо над Метохијом. Не заборављам ни Житомислић, ни Блажуј, ни Возућу, ни Рмањ, ни Драговић, ни Крку, ни Крупу, ни Ораховицу, ни Оћестово. Ни Јасеновац. Кад мало поодрастеш, врати се овим редовима, прочитај их, пронађи и види светиње, и научи и ти. И пренеси даље.

Још ти, за подсетник, остављам у аманет и понешто од песама косовских, и од предкосовских и покосовских (видиш, рекох ти ја да се време у Срба дели на пре и после Косова). Кад дође време, чедо моје, бирај свој пут и своју науку, али од овог темеља, молим те, не одступај. Песма, епска, српска, то ти је јеванђеље препевано на српском језику.

Воли своје и држи се својих. Јер је „тешко свуда своме без својега“. Знај и да је битно „који ће ти сјести уз кољено, са којим ћеш ладно вино пити“.

Учини, птићу мој, добро свакоме, као што је Краљевић Марко учинио и орлу у гори; онда ћеш се спомињати „као добар данак у години“. И запамти ону: Млоге гладне јесте наранио, а жедне је царе напојио, голе, босе, јесте преођео, надгледао ништа и убога, за то му се посветила рука.

Држи до вере. Увек се сети да је кнежева вечера као Христова вечера, и упамти речи цара Лазара: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека.“ И да „Бог никоме дужан не остаје“; да „ко крсно име слави, њему и помаже“; „сан је лажа, а Бог је истина“. Многа је мудрост у древној речи: „Ђе је срећа, ту је и несрећа, ђе несрећа, ту и среће има“. Свака је невоља пролазна, али и све земаљске власти и блага.

Увек препознај и подржи бољег од себе. Као краљ Вукашин војводу Момчила, или краљ Марко кад завапи, упркос томе што је победио непријатеља: „Јаој мене до Бога милога, ђе погубих од себе бољега.“ Но ако су ти јунаци лажни и бусају се у прса лицемерно, према њима буди оштра као Бановић Страхиња: Што се браћо данас обрукасте? На кога сте ноже потргнули? Кад сте браћо, ви так’и јунаци, камо ножи, камо ваше сабље, те не бисте са мном на Косову, да чините с Турцима јунаштво, десите се мене у невољи? Но, ипак, као Страхиња, и чојствена, то је много, много важно.

Од одбране онога што ти је свето, не узмичи ни милиметар. Буди као царски барјактар опеван у песми: „А ја ти се не бих повратио, ни из руке крсташ барјак дао, да ми цар поклони Крушевац“. Уз то, мораш да сачуваш честитост и оданост: Више волим часно погинути нег’ љубити на срамоту Турке, нећу своју веру изгубити и часнога крста погазити. Свагда буди, анђелче моје, као Анђелија, невеста Јакшића.

Немој, као бег Костадин, постављати само богате и властодршце у врх софре, јер се то држи као „нечовјештво“. Шумадинац ће ти рећи, кад власт ћесара не прихваташ, то учини мудро, као Краљевић Марко пред Ђемом Брђанином, или пред царом Сулејманом, када је решио да „пије уз рамазан вино“. Кад треба поделити правду, чини то као војвода Дојчин. Кад треба пострадати, нек то буде по узору на Јуришић Јанка.

И, што је још страшно важно, најважније: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитог!“ Јер: „Боље ти је изгубити главу, него своју огр’јешити душу!“

Чини тако, па колико се могне. Видећеш, ове вредности свевремене су и свељудске, и њима ћеш се вазда поносити што си Српче, на све четири стране света. Ето, то сам, душо моја, хтео да ти кажем данас, на твој први Видовдан 2024. (7532) године.