Филип Родић: Историјске везе

„Поново позивамо Србију да у потпуности истражи овај случај и позове на одговорност оне који су починили и заташкали овај брутални чин. Наставићемо са тим позивом док правда не буде задовољена“, објавио је на „Твитеру“ портпарол Стејт департмента Метју Милер 7. јула прошле године поводом убиства америчких држављана албанског порекла Илија, Агрона и Мехмета Битићија који су као припадници тзв. Атлантске бригаде терористичке ОВК дошли да се боре против српских снага на Косову и Метохији. Они су, према америчким наводима, ухапшени пошто су илегално ушли у Србију, осуђени на 15 дана затвора и после одлежане казне пуштени, али их је тада, како наводе САД, српска полиција поново ухапсила и одвела у базу САЈ-а у Петровом Селу, где су убијени. Њихова тела откривена су у јулу 2001. године у масовној гробници у Петровом Селу, заједно с другим телима косовских Албанаца, наводе Американци.

Сад би логично било да се шеф хрватске дипломатије Гордан Грлић Радман запита „какве везе историјски САД имају са гробницом у Петровом Селу“, али неће се то запитати. То му је јасно као што је и нама. Иако су били борци терористичке организације на туђој територији, браћа Битићи су противзаконито лишени живота и били су амерички држављани. Али Грлић Радман ће се зато запитати „какве везе Црна Гора историјски има са Јасеновцем“, па доноси резолуцију о на том страшном месту почињеном геноциду. „Апсолутно никакве. Нити је историјски оправдано, нити је то политички логично. И сигурно ће имати нашу реакцију ако до тога дође“, одговара сам на своје питање.

Да занемаримо сада чињеницу да су Црногорци, историјски, исти народ као и Срби (макар је у претходним вековима тако било) и да на основу тога указују на брутално страдање својих сународника у једном од најсуровијих (ако не и најсуровијем) губилишта у историји човечанства. Ако је исправна америчка логика у вези с браћом Битићи, а исправна је, онда би и Црна Гора сасвим имала право (оно историјско) да изражава незадовољство што је у Јасеновцу (највероватније) мимо сваког закона и правила ратовања убијен четнички војвода Павле Ђуришић и још осамдесетак његових сабораца заробљених на Лијевче пољу. Можете мислити шта год хоћете о Павлу Ђуришићу (баш као и о браћи Битићи), али чињеница је да је он жртва тешког ратног злочина почињеног у оквиру усташког геноцида над Србима, па као што Американци имају „историјске везе“ и права да инсистирају на осуди тог злочина, то исто има и Црна Гора.

Још једна историјска нит повезује Црну Гору и Јасеновац. Оснивач и командант концентрационих логора у НДХ Макс Лубурић је пореклом (то је чињенично стање) био из старог црногорског (српског) племена Дробњаци. Како нам се стално говори да треба да се суочимо са својим злочинцима, сасвим је логично и историјски оправдано да Црна Гора, ето, можда жели да осуди злочин у којем је учествовао један њихов „отпадник“. Потпуно у складу с „европским вредностима“, зар не?

По овој логици, сасвим је, онда, разумљиво и што Хрватска жели да учествује у усвајању резолуције о „геноциду“ у Сребреници. Ипак је у том злочину учествовао, чак и у убијању водећу улогу играо, један њихов „отпадник“, Дражен Ердемовић – Хрват по националности који тврди да је као припадник 10. диверзантског корпуса ВРС (пре тога се борио на страни тзв. Армије БиХ и ХВО) учествовао у убиству „више од хиљаду Муслимана“.

Није, међутим, Хрватска због тога подржала и добродошлом сматрала резолуцију о Сребреници. Грлић Радман је поводом ове резолуције изјављивао да она треба да допринесе да се „злочин геноцида више никад и нигде не понови“. Из тог угла, за црногорску резолуцију о Јасеновцу јесте „историјски“ одвећ касно, јер је оно што је започето у Јасеновцу и другим стратиштима НДХ – завршено у „Олуји“. Грлић Радман је за ову резолуцију, такође, изјавио да је „уз геноцид и глорификовање злочинаца, једнак злочин порицати истину и историјске чињенице“, да „ниједан народ није оптужен, него искључиво починиоци тих злочина“, те да се тиме „реафирмишу начела УН и начела о људским правима, што је порука будућим нараштајима да злочини нису ничим оправдани“. „Учимо будуће генерације да живе у слози и миру, да поштују једни друге те да нико нема право убити другога“, додао је он.

Али зашто, онда, Грлић Радман има сасвим другачији поглед на црногорску резолуцију? Зашто његово министарство „сматра неприхватљивим, непримереним и непотребним доношење“ ове резолуције и зашто ту „намера није изградња културе сећања и помирења, већ инструментализација сећања на жртве Јасеновца ради краткорочних политичких циљева иницијатора резолуције“. Како је једна резолуција о геноциду племенита, а друга је сасвим супротно? Зашто се, како наводи хрватско министарство, „овај поступак Црне Горе не може сматрати добронамерним и добросуседским у односу на Хрватску, нити је у складу са декларисаним циљем чланства Црне Горе у ЕУ“? За разлику од „њене“ резолуције о Сребреници, која је према српском народу „лековита“. Зашто прете Црној Гори? Да нису Црногорци осудили цео хрватски народ за геноцид, или само усташке злочинце?

Зар не би било логично да Хрватска, као земља која је одавно пригрлила све европске вредности, каже „хвала вам, браћо из Црне Горе, што нас ослобађате терета злочина који су починили наши преци“ и „не у наше име“? Како је могуће да „добро“ које Хрватска у саизвршилаштву са неким другим државама чини српском народу постане лоше и све супротно када то Црна Гора учини Хрватској? Да то одмах постане антиевропска вредност? То је тешко питање.