Владимир Умељић: СРБОЦИД, КАО (УЗАЛУДНИ) ПОКУШАЈ ДУХОВНОГ СУИЦИДА?

Представници хрватске Владе прете (српским) члановима парламента Црне Горе последицама, уколико демократски, скупштинском већином изгласају предвиђену „Резолуцију о Јасеновцу“. То међутим нема никаквог значаја, осим као показатељ колико хрватске водеће елите прецењују себе, али и држе сопствени народ као таоце једне неискрене и контрапродуктивне политике.
Србоцид хрватске државе 1941-1945. јесте био, као и сви други велики геноциди у историји, државни пројекат, али упадљиво је при прегледу примарних историјских извора, да су у том злочину учествовали као џелати и многи „нормални“, „обични“ људи, који дакле нису носили униформе и следили наређењима и увек одређеној присили војних и полицијских хијерархија.
То отвара питање о њиховим мотивима, о управо патолошкој мржњи према циљној групи жртава, која је успела да у њих потисне тј. поништи и најосновније постулате хуманизма и емпатије, морала и етике.
Овде се ословљава тај специфични аспект овог злочина геноцида.

Недавно сам објавио исказ Ксеније Зелић Јовановић, која је преживела пакао Јасеновца, система концентрационих логора хрватске државе 1941.1945. И она је ословила однос хрватских цивила према циљној групи предвиђених жртава:
„Некада смо, када су нас из логора водили на пољски рад, сретали хрватске сељаке из околине и када би нас они угледали, одмах су потезали бусење са земље и гађали нас, псовали и грдили (…)“
Када сам својевремено преводио на немачки књигу Ђура Затезала „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, писао уводну рецензију и снабдевао је фуснотама, која је потом 2012. објављена у Берлину под насловом „… јер они су знали шта чине“ (Сведочења очевидаца о Србоциду у „Независној Држави Хрватској“), два сведочења су ми посебно остала у сећању, управо ради њихове драстичности. Јер овде се није радило о псовању и гађању српских жртава бусенима земље..
Ради се о сведочењу два „цивилна“ хрватска џелата.
Мато Шљарић из Коренице пред судом је на послератном суђењу после трезвеног навођења својих убистава, после темељног набрајања жена и деце, које је клао својом секиром или изранављених девојчица, које је живе бацао у њихове гореће куће, исто тако трезвено завршио свој исказ реченицом:
„А потом сам дошао кући и радио свој сељачки и ковачки посао.“
Марија Јосипова Обајдин је пак после рата за судски протокол изјавила:
„У љето 1941. била сам кухарица у Слуњу (…) Видјела сам како доводе Србе и стављају их у затвор, те преко ноћи воде на убијање а претходно их опљачкају. Једно јутро узела сам мотику и отишла да копам крумпир.
Када сам дошла до Лалића гаја, видјела сам тамо једну жену која је сједила и била сва избодена ножем и крвава а поред ње се налазила јама, у коју су усташе потрпале убијене Србе.
Та женска говорила је нешто, али је нисам могла разумјети. Пришла сам јој, ударила је два пута мотиком по глави и она се скљокала на земљу и више није показивала знакове живота. То је била Милка Зец из Зечеве Вароши.
Послије сам накопала крумпир (…)“.

Сигурно, свако уопштавање је погрешно и било би апсурдно лепити сваком Хрвату тог времена етикету спремног и ревносног србоубице. Али чињеница је да ће нпр. истраживачи Холокауста тешко наићи на податке, да су немачки цивили својевремено мотиком умлаћивали изранављене Јевреје по шумарцима и сокацима или их клали секирама а потом се очигледно мирне душе посвећивали свакодневном послу.
Но већ само ова два примера појашњавају уводну констатацију о управо патолошкој мржњи према циљној групи жртава, која је успела да код тих убица потисне тј. поништи и најосновније постулате хуманизма и емпатије, морала и етике.
Шта је дакле то, што је специфично за однос (многих) Хрвата према Србима а чега нема у иначе довољно комплексном односу Немаца према Јеврејима? Да ли је то историјски доказана чињеница, да врло велики број Хрвата потиче од Срба, чији су преци једном прво били покатоличени а потом и похрваћени?
Да ли су Мато Шљарић и њему слични покушавали да убију прошлост а тиме и сећање?
Погледајмо неколико бројчаних података.

По попису из 1948. у Хрватској је било 2.975.355 Хрвата и још само 543.795 Срба (у време хрватске државе 1941-1945. ту је боравило близу 2.000.000 Срба). Попис из 1991. избројао је око 4.600.000 Хрвата и 580.762 Срба (12,2%) у Хрватској, да би број Срба после грађанских ратова при насилном разбијању друге Југославије опао на 186.633 или на 4,3% (2011.).
Опадање броја Срба у време Другог светског рата је превасходно последица Србоцида хрватске државе 1941-1945, док је промена на крају 20. века резултат масовних убистава и „великог ратног злочина, најмасовнијег етничког чишћења при овим ратовима, извршеног од стране Туђманове Хрватске“, тако својевремено истакнути шведски политичар Карл Билт.
У обе ове ситуације су дакле узроци и последице јасни.
Слика је убедљиво другачија, ако узмемо у обзир демографске податке, који су забележени половином 19. века, када су ове области стајале под јурисдикцијом Аустријског царства.
Детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.300 Хрвата и 2.624.000 Срба на својој државној територији, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који насељавају – поред северног дела данашње Италије, тада у саставу хабзбуршке државе – читаву обалу Истре и Далмацију, где Хрвата иначе уопште нема. Чак и Словенци су тада са 1.167.300 људи били знатно бројнији од својих источних хрватских суседа.

Карта даље јасно прави разлику између Хрватске, Славоније и Далмације, што се одражавало и у званичној титули аустријског цара Франца Јозефа I у односу на ове хабзбуршке провинције (Краљ Далмације, Хрватске и Славоније) а хрватска станишта су око Загреба, ограничена између Вараждина на северу и Госпића на југу, словеначких области на западу и Славоније на истоку.
Закључно, како Хрвати, тако и Словенци се у том званичном историјском документу класификују као подгрупа Илиро-Срба. То је иначе сасвим одговарало ставу немачке науке у 18. и 19. веку (Бартенштајн, фон Таубе, Шникер, итд.), која је „појам илирства везивала за српски народ (…) писало се о многобројном илирском, расцијанском српском народу, расејаном по читавом Балкану“, а само успут су се помињали „Хрвати, унијати (што по природи ствари значи да су дотични већ поунијаћени православци) и неунијати“.

Истовремено се да констатовати а на основу даљих етнографских карата Аустријског царства, да је са друге стране линије тадашњег разграничења Балканског полуострва, у Босни и Херцеговини, као делу Османског царства, број Хрвата био по свему судећи незнатан, занемарљив, док убедљиву већину становништва чине Срби.
Као „Турска Хрватска“ („Türkisch Croatien“) на овој карти из 1847. означава се само омањи северозападни гранични простор БиХ и то само на потезу Каменица-Островица-Стари Мајдан-Јајце, мада се и ту констатује апсолутна српска већина становништва.
О извесном хрватском присуству нпр. у Травнику, Ливну, Горњем Вакуфу могло би теоретски да се говори, јер се ту апострофира „присуство католика“ (мада без етничког или националног предзнака), али то су били и Немци, Аустријанци, Мађари, Италијани, Словенци…

Може се дакле нумерички, статистички утемељено (и врло суздржано) поћи од (око +/-) 850.000 Хрвата и (око +/-) 4.000.000 Срба на овим просторима половином 19. века. Како је дакле дошло до тог „чудесног умножавања Хрвата“ и истовремено у истој мери рапидног опадања броја прекодринских православних Срба у истом временском периоду и на истом простору, и то пре светских ратова и пре стравичног Србоцида, извршеног од стране хрватске државе 1941-1945. а уз учешће и не баш безначајног броја „нормалних“, „обичних“ грађана те државе?
Може ли та коинциденција, то неподмитљиво правило „спојених судова“ да буде – случајна? Може, али само ако неприкосновени физички закон спојених судова неким чудом више не важи.
Дубље улажење у агресивно, перманентно и консеквентно покатоличавање а потом похрваћивање прекодринских Срба безнадежно би пробило оквир овог прилога (за заинтересоване се препоручује: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, CATENA MUNDI, Београд, 2018.).
Но већ овде се са више него довољном вероватноћом може констатовати да најкасније од тог времена велики број Хрвата потиче од Срба. Да ли је дакле то онај специфични елемент међусобних односа, који је увек, па и у време Холокауста недостајао на релацији Немци/Јевреји?

Другим речима, да ли су разни Мате Шљарићи и Марије Обајдин колико патолошки-криминално тј. дословце чудовишно, толико и узалудно својим страшним неделима покушавали да убију прошлост, да избришу (лично и групно) сећање на сопствене претке, који су у једном тренутку из било којих разлога, мука и невоља или обећаних привилегија отпали од православља и српства?
Да почине једну врсту духовне кастрације, душевног самоубиства? Да пониште прошлост и сећање, који би заправо морали да повезују а не да деле?
Исти принцип ноја, који види лава (реалност) и забија главу у песак (у бесмисленој нади, да ће тиме избрисати реалност), препознатљив је иначе и у говору и делању великог дела данашњих хрватских водећих елита, наиме, у њиховом здушном и исто тако узалудном релативизовању и порицању Србоцида хрватске државе 1941-1945.
Јер ах! ти зли и лажљиви Срби желе да утискивањем Каиновог жига наметну Хрватима статус „колективне и наследне кривице“, што у суштини нико не намерава и то из врло простог разлога, наиме, јер је то апсурдно, немогуће, једноставно непостојеће. У том смислу, подјарујући тај страх, хрватске водеће елите држе сопствени народ као таоце једне неискрене и контрапродуктивне политике.

А некакво српско порекло једног доброг дела Хрвата, некакви званични пописи и статистике Аустријског царства у 19. веку? Немогуће, то је све крајње сумњиво, непоуздано, то може да буде само великосрпска тј. србочетничка пропаганда!
То значи, све такве бестидне и само спекулативне тврдње морамо одмах да заборавимо а потом, како је то Џорџ Орвел мудро препознао и хитно препоручио, да одмах заборавимо и сам чин заборављања!
Хрвати потичу од Хрвата! А Срби?

То се зна, то је већ велики Анте Старчевић крајње научно утврдио, препознао сличност између њих и „оне животиње, на којој расте сланина“. Док је исто таки велики Иво Омрчанин крајње суверено показао и доказао, да су заправо Срби тада извршили геноцид над Хрватима!
Тја, ако они то сматрају путем, који води у будућност, онда је будућност слепа улица.
Тада морамо да се помиримо са стањем ствари, које говори против иоле могућности скорог измирења између два народа, јер оно се може догодити само на основу истине, као јединог одговарајућег одраза и параметра стварности.

А Хрватима, „нормалним“, „обичним“ људима можда да добронамерно препоручимо да размисле о речима великог баскијског филозофа и књижевника Мигуела де Унамуња:
„Народ не воли да погледа истини у очи. Истина је чудовиште, које је најбоље избегавати.“
Одрицање воље, способности и спремности људи да се суоче са („Горгониним лицем“ тј,) егзистенцијом истине, у овом конкретном контексту може се допунити са: „Народ не воли да погледа истини у очи. Истина је чудовиште, које је најбоље избегавати, нарочито када је истина и сама по себи чудовишна.“
Само – како се са тим живи?

Глава у песку је наиме прилично чудно, човек би рекао само привремено и не баш оптимално стање, зар не? Па чак и када је оно октроисано од стране сопствених водећих елита, иако би непоштовање таквих директива могло да доведе до увођења санкција не само Црној Гори, већ и сопственом народу, ко зна?
Но шта је то наспрам оних гигантских, већ уведених Русији, под којима она дрхти и пати, јечи и грца, од Балтика до Крима, од Калињинграда па све до Владивостока и Курилских острва?
Мада то није ништа у односу нпр. на скоро непремостиву раздаљину између Загреба и Книна, која се фактички само србосјеком, тенковима и вољом западних тутора сваке хрватске државности може прећи.
А о апсолутној неспојивости између Јасеновца и Светог писма, које су бројни хрватски римокатолички свештеници ревносно држали у руци, док су у овом убилачком систему концентрационих логора хрватске државе 1941-1945. активно учествовали у геноцидном помору Срба, Јевреја и Рома – да и не говоримо.