Претње шефовима држава – политика новог времена?

Каква је веза између „мировног самита“ и безбедности шефова влада…
Интересовање за „мировну конференцију“ у Швајцарској, која је пре неколико дана завршена у швајцарској бањи Бургеншток, у светским медијима, а такође и у јавним и кулоарским разматрањима, постепено јењава. Заиста, пројекат који је иницирала Украјина, тешко се може назвати успешним. Без обзира на огромне напоре западних земаља да утичу на резултате конференције, резултати изгледају више него скромно. Низ држава је отказао учешће у догађајима на форуму, а разлог је одсуство руске делегације. Завршну декларацију нису подржале све земље-учеснице, а неке од њих (Ирак, Јордан) су повукле свој потпис одмах по окончању догађаја у Швајцарској.
Завршно саопштење форума – немогуће је преговарати о миру у Украјини без учешћа Русије – било је очигледно и пре састанка у Швајцарској. Можда зато ни одлука о учешћу представника Источне Европе, који су учествовали на самиту у циљу очувања односа са Европом, као и демонстрације „европског јединства”, није било велико изненађење. На пример, Србију је представљао министар иностраних послова Марко Ђурић, међутим, у балканским медијима није било јаке реакције на његову појаву на самиту. Уосталом, ни званична Москва није указала велики значај тим догађајима. Без обзира на то што су пријатељске земље за званичну Москву, попут Србије, Турске и Мађарске, подржале завршну декларацију „мировне конференције“, неће се погоршати однос са тим земљама по речима прес-секретара Председника Руске Федерације Дмитрија Пескова.

Он је додао да ће Москва наставити да аргументовано доказује исправност своје позиције.
Самит који је одржан у Швајцарској није изазвао широк одјек. Међутим, догађаји који су му претходили током неколико месеци и који су више са њим повезани, буквално су у том периоду узнемиравали елите, стручњаке, новинаре и активне учеснике политичких догађаја. У мирној Европи, као и на Блиском истоку, одиграо се низ догађаја који се не могу назвати случајним.
Тако је средином маја у граду Гандлова био извршен атентат на премијера Словачке Роберта Фица. Он је познат по томе што је током дуго времена активно критиковао Запад и Европску Унију по многим питањима. Као једно од најважнијих можемо навести тему испоруке оружја Украјини. Одлуку о забрани испоруке оружја донела је влада, а званична Братислава се залаже за моментални прекид ватре и почетак мировних преговора. Такође, Фицо је познат и по критици шефа Европске Комисије Урсуле фон дер Лајнен о споразуму са Фајзером о куповини вакцина против корона вируса. Међу унутрашњим питањима Европске Уније, о којима премијер Словачке и европски „шефови” не могу да нађу заједнички језик, може се навести, на пример, миграциона политика Европске Уније, а спорови по овом питању не могу а да не љуте представнике Европе. Можемо рећи да је својим активним деловањем словачки лидер оспорио политички естаблишмент, задобивши неразумевање, па чак и мржњу код западних партнера. А пиштољ се нашао у руци Словака Јураја Центуле, присталица европског пута.

Нешто после тих новости о Роберту Фицу, медији су објавили привођење човека који је претио председнику још једне источноевропске републике – председнику Србије. Шеф државе Александар Вучић је недавно у више наврата истицао да осећа огроман притисак са Запада због неутралности државе и заштите интереса сопственог народа, као и низа одлука донетих по многим темељним питањима. На пример, Србија се није придружила санкцијама против Руске Федерације, а сам српски лидер Русе и даље назива братским народом. А односи са Европском унијом се не развијају тако глатко како би западни партнери желели. Разлог томе су најновији догађаји везани за ситуацију око Сребренице и гласања за признање тих догађаја као геноцида. Некада предусретљиви према Западу српски лидер Александар Вучић, израстао је у незгодног, па чак и непопустљивог политичара. А својеврсни апогеј „отпадништва“ било је одржавање Великог свесрбског сабора заједно са лидером Републике Српске Милорадом Додиком. На најважнијем догађају за српски народ, учесници су изнели недвосмислен став о заштити сопствених интереса. Таква самовоља тешко да ће се свидети западним покровитељима.

Непосредно пре швајцарског самита, медији су били препуни извештаја из Турске. Тамо је спречена завера за рушење председника Реџепа Тајипа Ердогана, који делује на начин источне дипломатије и очигледно првенствено у интересу сопствене државе. Побуњеници су брзо пронађени у републичком Министарству унутрашњих послова, а сам председник је на хитном састанку рекао да има тачне информације о онима који су директно организовали неуспели пуч. Турски председник је у својим изјавама углавном говорио о унутрашњој претњи, али је било питања и за Запад, који неутрални развој Турске види као претњу глобалном „демократском“ свету. У последње време односи између званичне Анкаре и колективног Запада не иду баш најбоље. У условима високе инфлације, као и отклањања последица земљотреса из 2023. године, Турска је практично принуђена да се придружи санкцијама Русији, што би, наравно, могло да уништи сопствену економију земље. Упркос низу контрадикторности, актуелни шеф Републике Турске изгледа као лидер мултиполарног света и пријатељ држава које би, по мишљењу Запада, требало да буду „изоловане”. Очигледно је да Ердоганово сопствено језгро изазива огромно негодовање – и то свакако не само у његовој отаџбини међу неколицином представника безбедносних структура.

Још један узбудљив догађај који је уздрмао светске медије био је пад хеликоптера иранског председника у којем је од последица ове катастрофе страдао лидер Исламске Републике Ибрахим Раиси, као и шеф Министарства спољних послова ове земљи, који су се налазили у хеликоптеру. Ирански лидер, кога је Тајм прогласио за једног од 100 најмоћнијих људи на свету 2021. године, увек је био заступник тврде линије у односима са Западом. У јануару 2024. године Исламска Република Иран је ступила у БРИКС, а захваљујући залагањима економских интеграција Техерана са Москвом и Пекингом, управо у периоду владавине Раисија, био је постављен фундамент за економски препород Ирана као противтежа западним санкцијама. Углавном, управо представници ове блискоисточне државе могу бити пример управљања под санкцијама, јер је земља под санкционом политиком западних држава више од 43 године. Наравно, управо њена доследна политика је ојачала стабилност у региону и постала основа националне безбедности Исламске Републике. Данас можемо да се подсетимо војно-техничке сарадње Ирана и Русије, а беспилотне летелице Shahed 136 и Shahed 131 већ су постале надалеко познате управо током сукоба у Украјини. Нема сумње да је за западне државе Раиси дуго времена представљао ону црвену крпу за бика, која се постепено претвара у мету. Мало људи, по свој прилици, верује у верзију „техничке“ грешке приликом пада хеликоптера у коме се налазио шеф државе.

Дакле, ове, као и друге догађаје које нисмо описали (на пример, покушај убиства престолонаследника Саудијске Арабије Мухамеда бин Салмана Ал Сауда) повезује неколико кључних маркера. Уочи изрекламираног швајцарског „мировног самита“, један број државних лидера водио је сопствену самосталну политику која је била незгодна за Запад и показивала независну позицију која је у супротности са жељама европских лидера који управљају марионетама. Међутим, пре великог догађаја, када политички и економски методи утицаја више нису били ефикасни, а традиционалне методе почеле да не доносе жељени резултат, биле су потребне радикалније мере. То су постале методе тероризма и сви политичари који нису сагласни са актуелном политиком Европе и Сједињених Држава налазе се у смртној опасности.
Запад је у последње време навикао да решава сваки проблем уз помоћ политичких или економских уцена, притисака на државне врхове, наметања сопствених интереса преко посредника, са циљем да их застраши или примора да прихвате нова правила игре, често неповољна за сопствену државу и народ. То се често дешавало уз помоћ западних покровитеља, који су у највећој могућој мери продрли у све сфере политике и економије једног броја источноевропских земаља. Међутим, неочекиване манифестације независности натерале су колективни Запад да пређе на агресивније акције. А дојучерашњи борци за демократију и слободу сада једноставно иду по главама, по Макијавелијевим заповестима, користећи свакојаке методе за постизање сопствених сумњивих циљева.

Зачуђујуће је да управо у САД и Европи воле да праве, цитирају и дистрибуирају листе терориста које, по њиховом мишљењу, треба изоловати. Међутим, у случају недавних догађаја, западни поборници демократије постају нови терористи и сами могу бити ухваћени у сопствене мреже. Први наговештаји изолације су већ почели: постепено напуштање долара, моћно представљање афричких, азијских и латиноамеричких земаља у БРИКС-у, дакле, отворено неслагање са западним вредностима сада је на регуларном дневном реду. Штета је што су у временима света који се мења, на мети нових терориста они који, супротно вољи западних партнера не бирају њихову страну, већ износе сопствени став по било ком питању или једноставно воде сопствену неутралну политику. А претње безбедности државних лидера постају права политика новог времена у изопаченој парадигми западних вредности.