Марина Хакимова Гацемајер: БЕН ВИШЕ НИГДЕ НЕЋЕ ДОЋИ

Почетком овог маја, мој немачки познаник, тридесетогодишњи Бен, дошао је са посла, написао девојци да је уморан, да ће сада наручити пицу, јести и отићи у кревет, али није наручио и није легао – него извршио самоубиство.
„Зашто је то урадио? Због чега?“ – питали су једни друге и себе његови најмилији. Паметан, талентован, вредан, симпатичан, радио је у добром друштву, а у слободно време свирао је у рок бенду. Само неколико недеља касније, његова девојка нам је показала снимак њихове фебруарске преписке уз кратку реченицу: „Уморан сам од свега. Све ми је незанимљиво и глупо“.

„Ја сам низашта“, говорио је мој дрезденски пријатељ Тоља, руски Немац који је отишао у своју историјску домовину. Веома је желео да живи у Немачкој, а морао је тамо да умре – такође самоубиство.
Немачки медији готово да не пишу о таласу самоубистава који је захватио Немачку. На интернету на немачком језику нисам нашла ни једну стручну анализу на ову тему. Али постоји статистика. Како преноси Berliner Telegraph, претпрошле године број оних који су добровољно одузели себи живот порастао је за 10%, прошле – за 4,2% и износио је око 1,07 милиона људи. Испада – сваки осамдесети.
Мислим да је све ово због бесмисла.

„За викенд летимо на Мајорку, тамо пијемо док се не онесвестимо, враћамо се, одрадимо недељу дана и враћамо се на Мајорку да заборавимо“, написао је један од његових пријатеља у Беновом погребном чату, прилажући своју фотографију на плажи. Други је коментарисао: „Није јасно коме треба саучешће – нама или Бену“, и додао весели емотикон.
Алкохолизам у Немачкој је животна норма. Гледајући обичне немачке мушкарце, често сам долазила до закључка да је њихов готово општи свакодневни алкохолизам покушај да се прилагоде неприродном начину живота који се годинама промовише у њиховој земљи, да се помире са тим. Можда једина немачка традиција која је преживела од давнина јесте кнајпен, пиће после посла. Друге традиције су или нетолерантне, попут божићних, или су иста таква пијанка, само велика, попут Октоберфеста у Баварској. Вредни радници и интелигенција троше литре алкохола, а власнике пивница зову „мој психотерапеут“. Што се тиче лаких дрога, нису све званично дозвољене, али набавка у Немачкој је мачји кашаљ. Увече се чак и у школским двориштима осећа мирис траве.

Морално стање немачких грађана подсећа ме на наше деведесетих. Алкохолизам, наркоманија, сведопуштеност, пропадање – „декаденција“, како то зову сами Немци. Осећај безнађа, пустош у главама, раздор у души – све смо то већ доживели, сетите се како је тада смрт косила омладину. Сетите се пријатеља своје младости који су тада отишли. Талентовани, паметни, љубазни људи умирали су један за другим од дроге, од алкохола, у самоубилачким уличним тучама. О њима сад дирљиво пева Игор Растерјаев:
„Такав пут за себе
Момци су сами бирали
Па ипак, ипак, богами,
Неко их је гурао и намештао.“

Дрога, алкохол, криминалне банде и крв на асфалту одузимају животе све више Немаца. Разлог је бесперспективност, бесмисленост живота, недостатак важне ствари, недостатак људи за које живите. Не „зашто је Бен извршио самоубиство“, већ „зашто је Бен одлучио да је безвредан“.
Данас тачно знамо ко нас је и зашто деведесетих „гурао и намештао“. Да ли нас је Бог тада спасио од погибије? Или, рећи ћу бунтовну мисао – сиромаштво. Тада смо били фокусирани на елементарни физички опстанак. Усредсредили смо се на то у гладној, разрушеној Русији. Нисмо имали времена за декаденцију. Требало се прехранити. А ухрањеном Европљанину борба за живот је непозната, па иде у шопинг, купује непотребне ствари, дави се у кредитима, хвали се новим психичким болестима, обнажује се на модним парадама толеранције и постаје изопачен. Како се не присетити пада Римског царства, где је сибаритска елита имала све, а није било разлога да се живи.

Што је човек паметнији и душевнији, то му је незанимљивије да живи само за себе. Материјално богатство је за њега премало. Али у потрошачком друштву други смисао не постоји. Путовао је по свету, возио најбољи ауто, куповао себи скупе ствари, јео само органске производе, као и сви богати Немци – Бен је имао све осим достојног разлога за живот. У атеистичкој Немачкој, где се вера у Бога сматра застарелом и често чак срамотном. У либералној Немачкој, где тријумфује индивидуализам, „воли себе, ради шта хоћеш, не ускраћуј себи ништа“. Засићење се нужно завршава пустошењем.
Знамо и ко данас гура људе у амбис, прогони сваког ко се усуђује да размишља и сумња у исправност мизантропске постмодернистичке агенде. Сваког ко себи не може приуштити да живи зарад удобности. Нагризају се фундаментални концепти – род, породица, вера, уништавају се вековима старе традиције. И не чудим се што све чешће сазнајем да разумни Немци беже из Немачке и купују још увек јефтине станове у Латинској Америци. У Турској и УАЕ, немачке заједнице су сад најбрже растуће. „Немачка више није моја земља“, чула сам ове речи на немачком више пута у одмаралишту Египта, где се насељавају хиљаде немачких становника. И управо они, ево, они су ти који сад одлично разумеју Русе који се боре за своје право да буду своји. Узгред буди речено, кад се рат заврши, доћи ће нам ови разумни Европљани.

Само Бен више нигде неће доћи.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)