Слободан Рељић: Би-Би-Сијев рат са својом сликом

Неке лекције се споро уче. Рецимо, вера у слободу медијa на Западу. Срби су имали искуства с тим сегментом друштва у коме је, што они радо говоре, „све интерес“. Ако је све интерес, како онда медији могу бити независни или, новинари, боже мој – слободни? Никако! Јер интерес је једнодимензионалан. А у Слободи су све димензије људског – и оне за које ми знамо, а и оне које нас надилазе.

Али човек воли и да се препусти илузијама. Живот без илузија је пустиња, зар не? Како би изгледао новинарски живот, међу нама, без легенде о слободи Би-Би-Сија? Чему би тежиле генерације пола века?
Случај Драже Михаиловића

А ствари су тако јасне. Ево, узмите књигу изузетно поштеног и озбиљног учесника у нашем антифашистичком ратовању 1940-их. Почело је тако што је Би-Би-Си, практично, био гласило Југословенске војске у отаџбини. Код Звонимира Вучковића у књизи „Сећања из рата“ (о њему и његовој књизи говорим) наћи ћете детаље. Животне детаље.

Би-Би-Си би их орасположио кад им је у уши убацивао добре вести о ширењу фронта против Хитлера, разумели су да ствари не иду на добро кад су стизале вести да се на Истоку не види заустављање Вермахтове машине, млади краљ Петар се за свој рођендан обраћао народу, преко Би-Би-Сија су сазнавали да су унапређивани, да су подржавани…

А онда „крајем јесени 1943. године, при једној посети Врховној комади, сазнао сам у најстрожијем поверењу од тадашњег Михаиловићевог ађутанта, мајора Љубише Терзића, да су савезници прекинули сваку везу с нама и да ће нас њихове војне мисије напустити чим осигурају извлачење“.

Дражини четници, који су у окупираној Србији били једина реална неокупаторска снага, показали су мисијама да је однос српског народа према западним савезницима пун поверења и поштовања (четници су између осталог спасавали и савезничке пилоте, о чему се сад снимају филмови)… „Ми смо веровали да ће Сајц и Менсфилд, истином коју су својим очима видели где год су хтели и желели, убедити своју владу и свог председника не само у неправду коју наносе једном малом народу, него и на штету коју сами себи чине.“

Колико је ово наивно гледање види се у следећој реченици истог писца у истом запису: „У међувремену, спикери Радио Би-Би-Сија, у свакодневном вређању Драже Михаиловића и његовог покрета, нису више бирали речи.“

Би-Би-Си је слободно извештавао о интересу своје владе после Техеранске конференције. И није им био проблем што је „‘Ново време’, орган квислиншке владе, објављивао дословно на својим страницама по неку лондонску емисију. Београдска влада (окупациона) није могла пожелети бољу пропаганду. На терену Србије, комунисти за Немце нису представљали скоро никакву опасност, али народу, који је уз Дражу Михаиловића и за савезнике, требало је избити из главе илузију да су му Англосаксонци истински пријатељи. Оно што Немци нису постигли за три године најкрвавије окупације, Радио Би-Би-Си из Лондона сада је за њихов рачун свршавао са приличним успехом.“

Прави љубитељ Би-Би-Сија ће рећи: али то је било у рату. Али Би-Би-Си је стално у рату. Империја никад не спава. Нема секунде у тој историји у којој се не обрачунава са непријатељима свих боја и раса. И мења пријатеље. То је слободни журнализам. Би-Би-Си је најпознатија школа „слободног новинарства“ – да учи новинаре широм света како се слободно анагажовати на одбрани британских интереса.
Случај Слободана Милошевића

Ево, декласификују се документи из времена НАТО бомбардовања Срба. Иако нам ни Британија ни НАТО нису објавиле рат Би-Би-Си је и 1999. био у рату. Зато је, слободно и независно, МИ6 спроводио мировне операције против српског народа.

„Лондон је био на челу напора да се покрене копнена инвазија на Југославију, током илегалне кампање бомбардовања НАТО… овај штетни пројекат никада није остварен… МИ6 је тајно покушавао да манипулише јавним мњењем код куће и у Београду… Би-Би-Си је радио у блиској сарадњи са британским обавештајним службама.“ У тексту о томе истраживачки новинар за „улогу тајних служби у обликовању политике“ Кит Кларенберг нам подастире „меморандум од 29. априла 1999. Мајкла Пакенхама, тадашњег шефа лондонског Заједничког обавештајног комитета (чиновник МИ6), Џону Сојерсу, ‘саветнику за спољну политику’ премијера Тонија Блера (од 2009. ће бити шеф МИ6 ), о тајном ‘раду са медијима'“ у коме је „‘речено да су Би-Би-Си и МИ6 уложили знатне напоре да повећају емитовање вести’ у Југославији, у суседној Албанији и Македонији“.

Крајем априла Би-Би-Си је емитовао „документарни филм“ The Killing of Kosovo. Tу Весли Кларк, командант НАТО у Европи, бестидно изврће неки разговор с председником Србије: „Председник Милошевић би рекао ‘генерале Кларк, ми знамо како да решимо ове проблеме. Већ смо се бавили овим проблемима.’ Рекао сам: ‘Па, кад господине председниче?’ Рекао је: ‘Па 1946. на пример, Дреница је веома лош крај, тамо је било много разбојника.’ А ја сам рекао: ‘Па, како сте то извели?’ Рекао је: ‘Убили смо их. Требало је неколико година, али смо их све побили.'“ Није замисливо коме би Милошевић могао овако објашњавати догађања на Косову, а камоли непријатељском команданту!?

Онда се ту наводе лажни сведоци. „Једна је рекла за Би-Би-Си да је ‘чула’ да су југословенске снаге ‘ухватиле 20 младих жена и девојака’, а затим погубиле ‘већину њихових мужева… пред њиховим очима’. Преживеле жене су наводно биле принуђене да ‘служе’ београдским трупама ‘као да су њихове жене'“ – „морале су да им служе дању и да спавају са њима ноћу’… неколико саговорника је рекло да су лично видели Србе како силују и масовно убијају пријатеље, рођаке и комшије. Невероватно, међутим, не само да им је дозвољено да живе да би испричали причу, већ су их безбедно послали преко границе у Албанију. Тамо су, као што су југословенске снаге знале, НАТО, западни новинари и групе за људска права чекале у изобиљу, спремни да ове приче прошире свету.“

Иза тога Би-Би-Си зове Луиз Арбур, главног тужиоца Међународног суда за ратне злочине, да је пита шта чека. Хоћемо ли да оптужимо Милошевића?

„Верујем да ће ово бити тест професионалних капацитета унутар институције да се развију веродостојни докази који ће бити одрживи у судници за злочине оволиких размера“, јавља Арбур. „Желите да видите господина Милошевића, или оне на челу владе који су починили ове злочине, желите да их видите пред лицем правде?“, пита водитељка. Арбур одговара: „Оно што покушавам да осигурам у овој фази нашег процеса је да добијемо доказе који су нам потребни што је пре могуће…“

Ове јаке чињенице су емитоване 28. априла 1999, као део пропагандног рата, а 24. маја Арбур је подигла оптужницу против Милошевића за ратне злочине и злочине против човечности на Косову. Експрес-правда! Ни Геринг и Хитлер нису имали судске оптужнице пре окончања рата! Овог „документарног филма“ више нема у јавности, може само да се нађе транскрипт емисије на интернету. „Чудно, ниједан ‘очевидац’ из документарног филма није се појавио на Милошевићевом суђењу, а ‘документарац’ није уведен у доказе.“ Не могу се Би-Би-Сијеве истине проверавати чак ни на оваквом суду, за којег је портпарол Комитета за спољне послове Конгреса 1999. рекао: „Вероватније је да ћете видети зграду УН демонтирану и циглу по циглу бачену у море, него да видите како пилоти НАТО иду пред Трибунал УН.“

Док је Би-Би-Си радио тако озбиљне ствари, Координациона група британске владе, која је медије хранила потребним вестима, „покушавала је да организује Интерполову истрагу о Марку Милошевићу“. Блеров спин-доктор Алистер Кембел спремао се да то дода таблоидима, а „Сан“, драгуљ глобалне медијске империје Руперта Мардока, био је „спреман да пошаље папараце за Марком“. Састављен је и „списак Срба ван породице Милошевић који су из режима или су присталице важне Милошевићу лично“ и дато је да се за њих „траже корисне информације о корупцији и другом понашању које се може објавити“.
Случај Владимира Путина

Надам се да читалац разуме, да је то – принцип рада „слободне штампе“. У тајном програму Форин офиса (који се појавио у јавности пре три године) усмереном на „промену става према Русији“ и „слабљење утицаја руске државе“, поред обавештајних служби – партнери су Ројтерс и Би-Би-Си. Министарство је финансирало Ројтерс и Би-Би-Си у низу тајних програма усмерених на свргавање режима у Русији и подривање руског утицаја у источној Европи и Средњој Азији, показују документи. Задужбина Томсон Ројтерс (Thomson Reuters Foundation) и Медијска акција Би-Би-Си-ја (BBC Media Action) учествују у тајном медијском рату. Делују преко полутајног одељења енглеског министарства под називом Развој медија и супротстављање дезинформацијама (CDMD)!?

„Би-Би-Си и Ројтерс се представљају као недодирљиви, непристрасни и меродавни извори вести из света“, говорио је Крис Вилијамсон, некадашњи члан парламента, „али су овим документима и једни и други компромитовани у великој мери. Овакви двоструки аршини додатно нарушавају углед политичара естаблишмента и назови-новинара медијских корпорација.“

Обучавани су руски новинари преко Задужбине Томсон Ројтерс, која „деценијама отворено подржава слободу штампе и помаже новинарима широм света да развију вештине потребне за независно извештавање“, саопштила је представница Ројтерса. Руски новинари су „култивисани на курсевима и обиласцима Енглеске“. Помињући посету руских новинара, организовану усред афере Скрипаљ, кад је британска влада оптужила Москву за тровање пребеглог руског обавештајца који је шпијунирао за Британију, Ројтерс наводи да је „[Задужбина Ројтерс] у сталној вези с британском амбасадом у Москви ради процене ризика, укључујући ризик по углед амбасаде“.

„Независна“ новинска агенција Ројтерс широм света има 15.000 новинара и чланова особља, од којих 400 у Русији.