Милева Алексић: БРАЋА ПО МЛЕКУ

Прашњавим друмом, у подножју планине, кретала се необична поворка.Мршаво кљусе је заплитало ногу за ногу, вукући претоварена дрвена кола на којима су се шарениле смотане поњаве, подерани шатор и торбе у којима је звецкало посуђе и разне мантракуке¹. Мршави старац, тамног, избразданог лица је замахивао бичем, подстичући изнемоглу рагу да убрза саплићуће кораке. Повремено је усукивао два дугачка брка који су означавали његов положај- старешину циганског племена.Испод подераног сламнатог шешира,севала су два тамна ока, као свици у мрклој ноћи. Покадкад би се осврнуо да види да ли су сва чељад на броју, да се какво радознало дете није загубило успут.За колима се кретала шарена поворка-жене у дугим цицаним сукњама,високи вижљасти младић, девојчице у доби између детињства и девојаштва, мајка са мусавом бебом у носиљци од велике шарене мараме.Калдрмисаном џадом скакутала су босонога дечурлија у подераним панталонама из којих су извиривала разбијена колена. Још се старе ране нису замириле, а већ су процветале нове.На црнпурастим лицима севале су бистре очи као кликери стакленци на летњој жеравици. Черга…

-Ђелем, ђелем…лунгоне дроменса,муладилем шукаре роменса²-започињао је песму дрхтавим гласом вижљасти момчић, некако болно, чежњиво. Ветар је прихватао трептаје устрептале душе,проносећи их преко села удомљеног испод скута високе планине.

-Ооох, Ромале,ооох шаврале, ооох Ромале…прихватала је песму једна по једна душа, испевавајући химну племена којему је небо кров, а све куда поглед досеже дом.

Испод пута се простирало питомо поље кроз које је протицао бистри поток, шапутаво се провлачећи између трски и вилиних трава. На тој жуборавој води сеоске домаћице су правиле уставе за прање рубља и бељење тек истканог конопљаног платна. На углачаном белом камену ударале су пракљачом³ по наквашеним струкама ручно тканог платна, потом би га испирале у бистрој води. На тај начин,платно је постајало мекше и светлије, спремно за шивење рубља, кошуља, за креветске чаршаве, пешкире, столњаке…Праље су подизале дуге сукње до изнад колена, да се не сквасе, откривајући белину ногу коју није виђало јарко сунце, а ни мушки погледи. Понекад би понесене неком чудном ватром из срца, започињале песму, па би се као каква радосна деца пљускале водом,захватајући је скупљеним шакама. На таквим окупљањима младе девојке су случајно сазнавале понешто из живота који им тек предстоји, о тим тренуцима које само слуте, а остају несазнајни до прве брачне ноћи. Гране јошика и врба белеле су се од рукодељи која се сушила пребачена преко грана,као да је јато белих лабудова запосело крошње дрвећа крај потока. На једном завујутку поток се скривао испод бујне косе танковитих врба. У том тајновитом виру купале су се чобанице, гасећи у реској води жеђ набујале младости.Прелазећи рукама преко брежуљака свог вижљастог тела, размишљале су како изгледа додир неке јаче, крупније руке, да ли је благ као миловање сунца, или силовит као олуја што кидише у јесења јутра из правца планине.Та сањарења су их понекад заносила у маштаријама, па су заборављале на време које промиче кроз густе крошње врба и јошика. Оазицу крај потока сељани су звали утрина, ничија земља.Припадала је свима, а нико није имао тапију на тај комад земље. Говоркало се да се ту ноћу скупљају виле, да наге заносно играју у колу. У поноћ, кад се разгоре звезде у летњим вечерима, расплетале су дуге плаве косе, мамећи у своје коло залутале пролазнике. Ко се саплео о њихову кобну лепоту, није дочекао зору. Шапутало се по селу да су на утрини пронашли беживотно тело осмехнутог момка са црвеним печатом на образу, испружених руку, као да последњим замахом жели да додирне нешто заносно. Баш тај тајновити простор изабрала је шарена дружина за своје пребивалиште. Свикнути на чергарење и сеобе, вешто су разапели шатор поред потока. Пољем загаламише гласови на неком чудном језику, зацичаше тамнопута деца, брчкајући се у прохладној води.

-Нека их. И они су живи људи- говараху старице у селу док су на сокаку испредале приче и танке нити са преслице заденуте за појасом.

– Ама, морамо куће закључавати, за сваки случај. Е, мени врт доље крај потока.Ваљда ће остати по који дулек да направим питу тикваницу. Ма, њима баста да украду. То им је милије него да им поклониш. Таква је то сорта.- забринуто говараху сеоске домаћице.

-Не грешите душу, ђеце ради.У сваком житу има кукоља. Јуче сам у шуми видио три свежа пања. Нису то осјекли ови људи. Не могу дежурати у шуми ко ‘ајдук- рече стари горштак док машицом приносаше жишку да зажеже лулу дувана.

– Е, однеће вас Цигани у џаку, хоће, хоће, ако не будете слушали. –плашиле су несташну децу мајке, смиријући их у њиховим чаркама и несташлуцима.

Кроз село се убрзо размиле необична дружина. Мушкарци кренуше са торбама у којима су ситни алати за занатске послове:рендићи, шила, брусеви, шпахне, ватраљи, машице…Било је у тој понуди и бакарних тепсија, бакрача, модли за колаче, игли за шивење и плетење, рамова за слике… Дебела Циганка у прљаву торбу спакова шпил карата,шаку пасуља, неке магијске предмете, басме⁴, конце, замахну широком цицаном сукњом, погледа у сунце да се увери сија ли лепше њен златни зуб и оде у правцу последњих сеоских кућа.

-Охој, домаћице, ајд’ предани мало, радила не радила, биће ти што ти је судбина одредила. Е, жива ти ја дај ми мало леба и шта имаш с лебом. Од јуче нисам залогаја појела. А, припекла ова звјезда. И мало ми млјека дај, да душу окрјепим, жива ти ја. Но, шта ти је тај човек на слово Р.? У, дај ми длан, да ти вирнем у судбину, све ћу ти кажем.

Збуњена жена се зачуди, откуд зна ова незнанка да јој је муж на слово Р. Да га је смотала она млада бештија, удовица, кућу да јој растури. Зна она да прво код ње сврати кад се из поља враћа кући. Ма, увек уморан, увек замишљен, подвикне на њу и на ђецу без разлога. А, она мученица трпи. Научена је од рођена да је жени место уз мужевљеве скуте, какав је такав је. Бог јој такву судбину одредио. Ма, нека иде… Увек се кући враћа…Заголица је нешто у души. Пружи длан док јој срце задрхта у безаној кошуљи.

-Ух, ууух… Имаш чини на кућу. Млада жена оће твоје… Ево ти је видим, овог човека ти омађијала.Код врачаре на далеко ишла.Ух, јадна не била. Да ми даш коју пару да ти ово макнем…Кућу да сачуваш.Човека себи да врнеш…Са длана воду да ти пије… Кад ти ја речем, има тако да бидне…

Несретна жена је гледала у чуду пророчицу која је лукавим погледом проницала у њену збуњену рањивост.

-Е, севапа ради, дај шта даш. Не мораш ми дати паре. Ето можеш и једну кокошку. Ону што не носи јаја. Ето, да ти не буде жао. Дај ми од мужа биљег. Кад ја кажем, све ће добро да испане. Ево ти карта, намени себе и њега. Да још проверим. Е, нема се шта сумњати. Види-прекрила вас ова црна дама-удовица. Има ли је таке, ајд поштено реци?Него, замршено ово млого. Мораш ми дати и које јаје и мало мрса. Млого посла овде, бре, бре…

Дубока торба се пунила сувим месом, сиром, јајима, погачом, канчелима вуне, а троми кораци дебеле гатаре, гегали су се сокацима, тражећи нову жртву.Успут је испитивала децу која је чија кућа, како се зову укућани и пре него стигне пред капију следећег дома, имала је сложену причу и срочену судбину.

Са другог краја села, натоварена свакаквом гвожуријом тетурала се сипљива рага, а за њом стасити номад застајући поред свеже детелине да откине по коју шаку сочне траве за свог сапатника и сапутника. На самару се поред занатских производа,налазило и неколико поломљених кишобрана, покиданог црног платна. Само су ручке од финог дрвета сведочиле да су ти предмети припадали отменој господи.

-Поправљам кишобране! Поправљам кишобране! Бакрачи, бакрачи, бургије, сита…Ајте народе! Јефтино, јефтино, скоро џабе. Калајишем раније, бакарне лонце…Поооправљам кишобранеее…- одјекивао је звонки глас сеоским сокацима.Деца су уплашено бежала у куће, плашећи се мајчиних претњи да ће их украсти ови необични људи.

– Срећа и мир у овај дом. А, имаш ли за мене какав пос’о , газда?Казан да ти калајишем, сврдло, бургије, машице имам…Рам за слику …Шта ти треба? Све поштено да бидне. Ако смо Цигани, људи смо. Нисмо калајисана образа. Је ли тако?Дај банку, ај није ти се змија у џеп завукла. Ситних деца имам, гладна уста…-говорио је увежбану представу Циган, непогрешиво бирајући реч којом ће жацнути право у душу планинског горштака.И тако је почињала погодба, мудро процењивање квалитета услуге, надмудривање, цењкање…

-Ајд, још две банке.И, какав си циција. Ја толико частим свирача кад ми у души зацвиле струне са виолине. Е, хееееј!Знаш ли ти газда, да смо ми Цигани најсрећнији људи?Душу имамо, бре, душу за дерт, за мерак, за чемер, за песму, за игру, а како се ми тек волемо. Деца нам к’о молована. Како се роди, заигра и запева. Не верујеш…Не мораш…

Док је вешти трговац хвалио своје производе, занатско умеће, срећан живот загорчен тужном песмом, из торбе је вадио алате, калај,одвајао са поломљеног кишобрана жице. Вештим прстима, поломљена жица је мењана новом. Један по један производ је прелазио из руке у руку, а банка по банка из џепа у џеп.

У кући, на сред села, удомила се млада снаша. Прво детешце се привило уз њене груди. Зањихано у мајчиним рукама, зарадостило се животу у дому богатом срећом.Једра и здрава мајка храни своје чедо на набреклим прсима. Топла усташца упијају млеко из мајчиних груди, најпре халапљиво, жедно, потом лењо, док се последње капи сливају низ браду, а осмехнуто лице тоне у сан. Док мајка спушта своје првенче у колевку, зачу се шкрипа капије и непознати глас. Закопчавајући журно кошуљу на грудима, изађе пред тамнопуту, витку жену у дугој богато, цигованој сукњи. Црна коса се у слаповима спуштала низ леђа. У бошчи од старе мараме склупчало се детешце на њеним грудима.Њена крхка фигура је више припадала рано прекинутом детињству, него младој мајци.Сићушно дете је цвилело нездравим гласом, као какво изгладнело маче. Сретоше се очи две мајке, једне радознале, друге вапијућег погледа.

-Бога ради,кумим те Светим Ђорђем, дај ми мало млека за мога сина.Пресахле ми груди, ни капи…Немам га чиме задојити. Вуче из усахле сисе да се забашури, па уморно заспи, а онда цвили гладан… Бога ради, смилуј се овом несретном створу. Е, да ми је чојек овде, он би створио млеко из камена, из дрвета… Но, њега послаше у другу махалу, је ли се и код вас тако каже, да поправља лонце и бакраче. Мене са свекрвом у вашу махалу…Код нас се старешина племена пита и о животу и о…

Речи се загрцнуше на испуцалим уснама. Сузе кануше на црну косицу у прљавој бошчи. Млада домаћица пољуби погледом свог уснулог сина. У сну се осмехивао. Верује се да мала, деца док спавају, причају са анђелима.Нешто се преломи у души благородне мајке.

-Уђи у кућу, ‘ајде, ‘ајде. Дај ми то детешце.Не бој се.Е, како је сићушан, али је кочоперан. Види како жустро замахује ручицама. Биће он делија, кад порасте.

Док је тешила забринуту мајку, журно раскопча кошуљу на грудима. Из набреклих дојки росиле су капи млека. Гладна усташца жудно прихватише спасоносне гутљаје из топлих груди. Преко бледих обрашчића полако се разливала румен рујног живота. Усташца су постајала снажнија.Његова измучена мајка ридајући паде на колена.Кроз сузе изговори неколико неразумљивих речи које одјекнуше као молитва, као заклетва. Час целиваше руке своје добротворке, час косицу свога сина. Са зида се осмехиваше лице Пресвете Богородице.

-Доноси га на подој код мене. Богу хвала имам млека и за мога и за твога сина…

-Знаш ли ти сестро слатка, да нас је твоје млеко сродством везало? Неће ти мој син остати дужан. Шабан се зове, запамти Шабан се зове.Данас је добио брата,,по млеку“.Имам један стари дукат. Нико не зна да га имам. Дао ми га мој чојек кад смо се забегенисали.⁵ Теби ћу га дати. Ником другом до теби. А, и што да га чувам? Изгубићу га тумарајући прашњавим путевима, ниђе мира не налазећи. Котрљамо се ко откинути точак. Такав нам је усуд. Е, неће мој Шабан тако. Само да се мало скућимо, а он да одрасте. Чколе ће да изучи…Човек да бидне.

-Хоћу, примићу дукат. Али не за мене. Чуваћу га за твога сина. Кад порасте, да дође у нашу кућу.Да дарује своју невесту кад је испроси-тихо проговори Радованова мајка.

Крајем лета, подиже се шатор крај потока. Сипљиво кљусе ојача крај бистрог потока и зелених пашњака. Скупивши алат и скромно покућство, крену старом џадом породица скромних, безбрижих номада. У наручју младе мајке врпољио се дечачић руменкастих обрачишћа. Пружао је своје несташне ручице према кући у средини села. Душа је осећала да је ту удомљена још једна његова мајка.

Двадесетак година касније, заораше бистро небо злослутне челичне птице.Као рањена кошута задрхта душа Радованове мајке. Тумара по кући ослушкујући птице злослутнице. Гори небо над планином златног имена. Да ли и златно име смета људима са каменом у грудима? Или не могу да поднесу стаситост њених гора? Па се окомили као орлови на препелицу у гнезду где цвркућу птићи. Вртешка је окренула свој круг. Опет отаџбина зове своју децу.

-Како ћеш ти, сине мој? Велика је чивија у војсци наш кум. Твој га деда на крштењу на рукама држао. Није сине, кум дугме. Ја ћу да га зовем, да га молим. Па, није овој намученој земљи запело до сина јединца. Нису ни у Великом рату, до зла Бога, јединце у рат позивали. Причао ми твој деда Станко, онај што ти је оставио, још нерођеном, Албанску споменицу. Ето, онај што му је слика поред славске иконе. Не би те он дао у рат, не би…

-Мајко, спреми преобуке, и торбу са храном као што је и мој прадеда носио. И испрати ме, као што је и њега пратила његова мајка. Зар да се одрекнем корена, темеља, огњишта, тебе, моје Јелене…? Зар да ми сутра децу испод ока гледају, гуркајући се на путу и показујући на њих, да их по оцу кукавици памте? Зар смем стати пред крсну икону и погледати слику оног што нам образ засветли за памтивек?Мајко, ти знаш да сам ја довитљив као видра? А, знаш и да волим моју Јелену. А, знаш ли мајко, и да ова наша напаћена отаџбиница воли мене? Да се оглушим о заклету? Ти си ме белим млеком задојила, а она ме капима крви из предачких рана причестила.Нећу и не могу! И јединци су синови.Благослови ме, мајко крсним знамењем, па да кренем доље низ пут куда је и опанак мог прадеде стопе за навек утиснуо.

-Сине, имам један дукат, од давнина. Даривала ме једна Циганка. Задојила сам њеног синчића. Бог је послао у нашу кућу да јој детешце не крепа гладно. Немаш брата. А, по млеку имаш. Зове се Шабан, тако ми рече његова мајка. Свих ових година питам се у каквог је момка порастао. Не знам што ти ово сад причам. Но, нешто ми из душе казује да треба да знаш.А, онај дукат чувам. Мало је на ивици као засечен. Остао загриз од оштра зуба. Тако Цигани проверавају је ли чисто злато.Стави га у недра да те чува. У њему је благодарност једне мајке. И ево ти иконица Светог Ђорђа. Он је аждају победио. Да ти буде помоћник, сине мој… Да се и ова неман сатре.

…На отаџбинској међи даноноћно кидишу црне хијене. Не зна се где је линија између неба и земље. Све се у ужарену буктињу претворило. Мора да је овај свети комад српске земље засенио сјајем и лепотом слеђена срца,па кидишу по комаде наше душе да и они на људе заличе.А над међом засијала круна српскога кнеза Лазара. Сија са неба као знамење. У громовном урлику артиљеријске ватре као да језди коњица српских витезова. Кренули причешћени на Косово равно.У Радованој души заискри сећање. Деветоро браће Југовића са старим Југ Богданом кренуло је на најсветије поље Србиново. Е, мајко, мајко. А, ти мене једног под скуте да сакријеш- размишљаше у трену. Осоколила се крв предака у младом соколу, не да ни милиметар отаџбинског прага. Узалуд га опомињу другови. Он чује заповест свог прадеде. Командује част породичног имена. На камену међашу га саплете нешто болно, заискрише пред очима слике мајке, крсне иконе, очевог лика. Са урамљене слике искорачи ратник са знамењем на грудима. Понос запламте у његовом погледу.,,Срећне ти ране, јуначе!“ – прозбори поносно, скиде Обилићеву звезду са груди и нестаде. Настаде мрак у пламену на Паштрику.Беше то сновиђење младог ратника на отаџбинској међи. Крвавим рукама је загрлио камен међаш, док је врела крв натапала земљу.Његово згрчено тело посипали су комади разорене земље. Оне земљице за коју вреди живети и гинути, у вапајним устима је носити рањен, склупчан уз њен камен граничник.

Срце једног тамнопутог ратника заигра болним грчем. Са небеског свода појави се лик младе, витке жене. Њена као гар црна коса расула се низ груди. У урлику артиљеријске ватре зачу се њен вапијући глас.,, Спаси брата, Шабане, сине…“Али, откуд мајка? Па, он је једва запамтио њено лепо лице кад су је анђели однели на небо. У овом трену, у ком је неприметна линија између живота и смрти, заповеда мајка, његов анђео чувар. Љубав надјача страх, незнана љубав за брата.Крв је бојила отаџбинску међу. Две снажне руке се испружише у спасоносни загрљај. А, са небеских висина мајка благосиља свога сина.Шабан жустрим, спретним покретом одложи оружје. Као змија се приљуби уз земљу. Пузећи крену према граничнику који одваја два света- овај наш страдални, Божији, од црних хорди жедних наше крви. Вешто вијуга пузећи према рањеном брату. Око њега прште комади камена и вреле земље. Руке се продужиле, а снага се из неке невидљиве даљине долива у дамаре. Како у једном трену младост сазрева у зрелост? Како се у судбоносној минути раздваја страх за сопствени живот и баца се у ватру на отаџбинској међи да изгори – неповратно. Две снажне руке спретно одвојише малаксало тело од граничног камена. Два ратна друга се враћају из паклене ватре у наручје рањене отаџбине. Крвавим трагом потврђује се заклетва. А, са неба одјекује поклич небеске војске. Заиста, народ је овај ,,умирати свико, у смрти својој да нађе лијека.“

… На капији у дому окруженом јабучњаком, узвикнуше два сложна гласа:,,Мајкооо!“. Лето је већ позлатило јабуке петроваче. Кад је Радован одлазио из родитељског дома, стара стабла су била окићена бехаром. Ослоњен на раме свог брата,, по млеку“ враћао се кући, да убере нови живот, као златну јабуку коју је калемио његов прадеда.Мајка испусти плетиво из руку. Срце полете у загрљај сину.

-Мајко, ово је Шабан. Спасао ми је живот на Кошарама. Ризиковао свој живот. Он ће ти све рећи.

-Нека ти је благословено млеко којим сам те задојила, Шабане сине. Добро дошао кући.

Са иконе се радоваше Свети Ђорђе. На тренутак мајка је попуштала свој загрљај, загледала се у дубину зеница својих синова, па их је опет снажно привијала уз своје усахле груди.

Радован је отишао у рат као у мобу. Јогунаст и тврдоглав, својеглав, упоран. А, у души је био неспутани, раздрагани дечак, заљубљен у Јелену Ненадову. Зло време прерано птића у орла узрасте. Вратио се некако стамен, са сенком туге помешаном са капима радости у очима. Застаде пред крсном иконом дуго се безгласно молећи у себи-за оне који нису дочекали да се врате у окриље родитељског дома.Из патинираног рама гледаху га поносне очи солунског ратника.

-Мајко, овај дукат што си ми дала…вратио сам га. Нека га у шкрињи твоје девојачке спреме. Био ми је амајлија.

– Тај дукат припада твом брату,,по млеку“. То је завештање његове мајке. Бог вас благословио, синови моји.

Раденко се из рата вратио са осећањем поноса. Дуг према Отачеству и прецима испунио је часно и храбро. Загледан у фотографију свог прадеде, насмеши се чистом душом. У тренутку му се учини да старина подиже шајкачу са главе да поздрави јунака новога доба -стасалог на његовом стаменом стаблу.