И Муслимани су страдали у Јасеновцу: Пекли су их у крушним пећима, пржили у врелом уљу, а Бошњаци из Црне Горе се највише противе изгласавању Резолуције и заборављају своје жртве!

Судбина Муслимана у Јасеновачком логору није била довољно освијетљена.

Иако је велика већина муслиманског живља у Југославији активно сарађивала са усташким покретом и нацистичким окупаторима, било је оних који су због својих ставова и пркоса смртно страдали по стратиштима у нацистичкој НДХ.

Ипак, судећи по резултатима ДАМАР-ове анкете, према којој су Бошњаци у Црној Гори највише против Резолуције о геноциду у Јасеновцу, стиче се утисак да та балканска етничка група селективно бира којим ће се жртвама поклонити, а које ће пак заборавити. Тако су исти константно позивали на изгласавање домаће Резолуције о „геноциду“ у Сребреници, док сада, када постоји и потенцијална Резолуција о геноциду у Јасеновцу, највеће противљење том тексту исказују подржаваоци Бошњачке странке. Да ли због неславне квислиншке улоге својих предака у Другом свјетском рату или пак израженог политичког егоизма који се храни наративом о еклсузивном страдалништву, огромна већина Бошњака у Црној Гори не жели да призна оно што од других траже када су њихова жртве у питању, пише Борба.

Међутим, управо би Бошњаци имали и те како добар разлог за подршку Резолуцији. Штавише, имају 1.520 разлог да тај текст подрже.

Како је писао портал Став.ба у Јасеновачком логору убијено је 1.520 муслимана Бошњака из 273 мјеста у Босни и Херцеговини, Србији (Санџаку), Хрватској, Црној Гори, Косову и Македонији. Међу њима је 371 муслиманка (24,5%). Од укупних жртава муслиманског становништва у Другом свјетском рату (103.000), 1,5% страдало је у овом логору. Број није коначан.

Владимир Дедијер и Антун Милетић имају заједнички став у вези с разлозима упућивања Муслимана у логор. Они то овако објашњавају: “Када је ријеч о Муслиманима, мора се рећи да су у том логору углавном страдали они који су били комунисти, партизани или симпатизери НОП-а”.

Муслимани су у Јасеновачком логору страдали као антифашисти у ширем смислу те ријечи, иако значајан број њих није ни знао шта је то заправо антифашизам. Познати заточеник Јасеновачког логора Фахрудин Фахрија Ајановић у свом излагању 3. априла 1999. године у Вијећу конгреса бошњачких интелектуалаца у Сарајеву рекао је: „Убијени су неки, вјерујте ми, Салко, Мехо, Хусо, Суљо из околине Бања Луке који појма није имао о комунизму, антифашизму и сл“, казао је он.

Овим разлозима страдања Муслимана у Јасеновачком логору додаје још неке: вербално супротстављање усташком насиљу, како би заштитили мјештане (комшије); одлазак у партизане или илегални рад члана фамилије; помагање партизанима или илегалном раду; скривање Јевреја; помоћ мухаџирима (избјеглицама), упркос усташкој забрани.

Подсјећамо, Јасеновац је највећи логор смрти за Србе, Јевреје и све оне који су били противници усташком режиму.
Вербално супротстављање усташком насиљу

Реџо Панџић Панџо родио се у Нахореву, код Сарајева. Био је командир муслиманске милиције која је тамошње становништво чувала од злочина. Био је веома поштован у народу, што се усташама није свиђало. Када су га ухапсили с још неколико његових полицајаца и суграђана, муслимански прваци из Сарајева интервенисали су тражећи његово хитно ослобађање. Под притиском су јавности усташе попустиле, с намјером да га пусте. Позвали су га да изађе из строја, а он је то одбио, тражећи пуштање на слободу и других суграђана. То је наљутило усташе па је у посљедњем транспорту из Сарајева депортован у Јасеновац, гдје је и убијен.

Хујдур еф. Мумин био је веома учен и угледан муслиман. Обављао је имамску дужност у Кутима, код Прозора. Старији га се људи и данас сјећају, а млађи, који га нису упамтили, о њему радо причају. Био је искрен вјерник и изузетно поштен. Успротивио се усташким злочинима како би заштитио мјештане. Ухапшен је и с тринаест својих џематлија отпремљен у Јасеновачки логор. Убијен је на свиреп начин. Усташе су га живог испекли у крушној пећи. С Мумином еф. Хујдуром одведени су у логор и нису се вратили: Узеир Башић, Сулејман Суљић, Ибро Паљанин и други, а Зулфо Хујдур и Хашим Имамовић одмах након хапшења убијени су у Кутима.
Казна због туђе кривице

У изјави Ахмеда Јелина Градској комисији за испитивање ратних злочина и њихових помагача, број 463/45 у Мостару, 3. септембра 1945. године, пише:

“Приступа Ахмед Јелин из Мостара, муслиман, прописно опоменут исказује: 22. новембра 1944. године поводом мог одласка у партизанске редове дошле су усташе ноћу у моју кућу и одвели ми супругу Ћамилу, рођену Делић, рођена 1907. године и с њом наше троје дјеце и то Ениса стара 13 година, Јагода седам година и Зијада стара три мјесеца. Од тада не знам шта је с њима. Само знадем да су били доведени у Јасеновац. Свједок показује писмо које је писала његова супруга Ћамила из женског логора у Јасеновцу, који носи датум 08.01.1945. године. У писму обавјештава да су добро она и дјеца и моли да јој се пошаље што више хране. Писмо носи поштански жиг поште Мостар од 21.01.1945. године и усташки жиг са усташким грбом. Свједок показује и друго писмо, које је упутила његова кћи Ениса из истог логора, истог датума, а упућено је његовом брату Хуснији. Писмо, такође, носи усташки жиг логора. Ја сам се интересовао да сазнам ко ми је одвео жену и дјецу, али нисам могао установити. Шеф полиције у то вријеме био је доктор Шојић, а његов референт је био неки Леко. Сматрам одговорним њих двојицу, као и њихове наредбодавце. На казано се могу заклети.”

Тужну причу о страдању уже фамилије Адем-аге Хаџијусуфовића из Босанске Градишке испричала је Улфета Куртовић, рођена Пашић. Она казује: “Моја сестра Шемса била је удата за Османа (Адем-аге) Хаџијусуфовића, студента медицине, рођеног у Босанској Градишки. Фамилија Хаџијусуфовића била је добро богата. У Бањој Луци имали су двије радње, у Босанској Градишки неколико кућа и радњи, а на Ободовцу велики силос. О њиховом се богатству надалеко причало. Осман је имао два брата Асифа и Садика, који су били у партизанима. Истог дана када је мој брат Изет одведен у Јасеновац (гдје је касније убијен), усташе су опљачкале сву имовину Хаџијусуфовића и ухапсили Османа и његове двије сестре Изету и Алмасу и отпремили их у логор Јасеновац – Стара Градишка.

Њих су двије послије страшних мучења усташе заклале и на пању спустили низ Саву.

Касније смо сазнали да су неки сељаци препознали Адем-агине кћери и да су их сахранили. Осман је умро у страшним мукама. Мучен је на најсвирепији начин, док није издахнуо. Адем-ага се послије губитка дјеце и пљачкања имовине повукао из јавног живота. Преживљавао је продавајући хљеб. Доласком нове социјалистичке власти 1945. године одузета му је сва преостала имовина”.
Муслиманске жене живе ликвидиране пржењем у врелом уљу

О Ифакет-хануми, жени Бакир-бега Салихагића, коју су усташе у логору на најсвирепији начин убиле, чуо сам доста прича. Све су се приче сводиле отприлике на исто: бошњачки понос, племићко-беговски инат, широко муслиманско срце и мерхамет јесу дио Ифакет-хануминог бића.

У причи о знаменитим Тузлацима и Тузланкама, о Ифакет-хануми између осталог пише: “(…) Ифакет ханума, кћи моћног и богатог Бакир-бега Тузлића, удала се за Сеад‑бега Куловића, који је студирао у Бечу. У току рата, када је иста и помагала муслиманима свог краја, и поред добронамјерног упозорења градоначелника Босанске Градишке Хаки-бега Капетановића да одустане од куповине жита потребног мухаџирима, отишла је по жито у Градишку. То се усташама није свидјело. Ухапсили су је и отпремили у логор у Стару Градишку.

Послије страховитог мучења, живу су је спржили врелим уљем.
Број и структура страдалих мулсимана у Јасеновачком логору

У Јасеновачком логору страдало је најмање 1.520 Бошњака евидентираних по имену и презимену, години рођења и години страдања.

Страдали Бошњаци рођени су у 273 мјеста (града и села) у Босни и Херцеговини, Србији (Санџаку), Хрватској, Црној Гори и Македонији.

Међу убијеним је 371 Бошњакиња (24,5%).

Од укупних жртава бошњачког становништва у Другом свјетском рату (103.000 страдалих) 1,47% страдало је у Јасеновцу.

У Јасеновачком логору убијен је знатан број знаменитих Бошњака и заробљеника који су потицали из угледних фамилија или су били у најближем сродству с познатим особама.

Сафет Крупић родио се 1911. године у Босанској Крупи, у знаменитој посједничкој фамилији. Студирао је у Загребу и Паризу, гдје је дипломирао на Филозофском факултету. По свом списатељском опредјељењу био је књижевни и научно-друштвени есејист. Писао је о домаћим и страним књижевницима и научницима, о положају босанскохерцеговачких муслимана, њиховој култури и књижевности. Убијен је 1942. године.

Џемил Џемо Крвавац родио се 1913. године у селу Велика Грачаница код Гацка. Био је надарен књижевник. Писао је пјесме, књижевне критике и есеје о књигама, филмовима и ликовним изложбама. Убијен је 1942. године.

Зијах Зијо Диздаревић родио се 1916. године у Витини. Један је од најталентованијих из генерације младих предратних књижевника. Кратко живећи стигао је написати само тридесетак прича, од којих се неке сврставају међу најбоље у укупној бившој југословенској прози створеној између двају свјетских ратова: Мајка, Наза везиља, Јах, и он умрије, Рамазанска ноћ, Један дан у мојој касаби, Благо у дувару, итд. Убијен је 1942. године.

Ферид-бег Церић родио се 1900. године у Босанском Новом. Био је веома угледан и богат. Убијен је 1943. године.

Сафет (Емин-бега) Капетановић рођен је 1900. године; Исмет (Емин-бега) Капетановић рођен је 1912. године; Емин (Сафет-бега) Капетановић рођен је 1919. године. Сви су рођени у Тешњу. Џемила Капетановћ рођена је 1912. године у Дарувару. Цијела беговска фамилија убијена је од 1942. до 1944. године.

Халил (Алије) Исаковић родио се 1911. године у Бутини код Стоца. Амиџа је познатог бошњачког интелектуалца и књижевника Алије Исаковића. Убијен је 1944. године.

Абдулах Сидран, рођен 1909. године у Сарајеву, амиџа босанскохерцеговачког пјесника Абдулаха Сидрана. Убијен је 1942. године.

Џемал Џумхур, рођен 1923. у Коњицу, брат познатог књижевника, карикатуристе и путописца Зулфикара Зуке Џумхура. Убијен је 1945. године.

Незира Диздар, рођена 1881. године у Требињу, и Рефика Диздар, рођена 1921. године у Стоцу, мајка и сестра познатих књижевника: пјесника Хамида и Мехмедалије Мака Диздара.

Мустафа Скака родио се 1918. године у Сарајеву. Потјече из једне од најстаријих сарајевских фамилија. (Први је Скака у Босну стигао са султаном Фатихом као хећим, а бавио се обрезивањем дјеце.) Сунећењем се бавио Мустафин братић др. Узеир Скака, а наслиједио га је син Абдуллах, који је добио име по дједу, најпознатијем берберу у хисторији Босне и Херцеговине. Убијен је 1945. године.

Насиха Мехмедбашић родила се 1924. године у Сарајеву. Кћерка је познатог адвоката и политичара др. Махмута Мехмедбашића и унука гласовитог и богатог Бакир-бега Тузлића. Убијена је 1945. године.

Ифакет-ханума Салихагић (рођена Тузлић) родила се 1906. године у Тузли. Кћерка је Бакир-бега Тузлића и супруга познатог политичара и публицисте Суљаге Салихагића из Бања Луке, који је под мистериозним околностима напрасно преминуо у Бечу 1944. године. Ифакет-ханума убијена је исте године.

Асим Кадић родио се 1922. године у Босанској Дубици. Једини је син надалеко познатог среског лијечника др. Мустафе Кадића из Кулен-Вакуфа. Убијен је 1945. године.

Бакир Реповац, рођен 1920. године, и Мухамед Реповац, рођен 1921. године у Остршцу код Коњица, даиџа Бакира Изетбеговића, који је на приједлог свог оца Алије Изетбеговића добио име по старијем даиџи. Бакир је убијен 1944. године, а Мухамед 1942. године.

Хајрија Куленовић (рођена Филиповић) родила се 1914. године у Кључу. Кћерка је Адил-бега Филиповића, градоначелника Кључа. Убијена је 1942. године.

Мирза Балић, рођен 1912. године, и Мустафа Балић, рођен 1922. године у Мостару, браћа Емира Балића, доајена традиционалних скакача са Старог Моста. Убијени су 1945. године.

Нусрет Прохић родио се 1922. године у Дервенти. Потјече из старе и познате фамилије Прохића из Грачанице. Брат је надалеко познатог љекара и првог педијатра у Сарајеву др. Исмета Прохића и рођак аутора овог текста. Убијен је 1942. године.

Мехмед Мехо Ферхатовић родио се 1900. године у Сарајеву, отац је легендарног ногометаша Асима Ферхатовића Хасета, чије име данас носи Олимпијски стадион у Сарајеву. Убијен је 1945. године.

Џевад Маглајлић, рођен 1911. године у Бањој Луци, потјече из познате антифашистичке (партизанске) фамилије. Његов отац Мухамед, рођен 1880. године, угледни шеријатски судија (кадија), био је заточеник логора Стара Градишка, а сестру Вахиду, рођену 1907. године, усташе су стријељале 1943. године у Рујишкој шуми – Босански Нови.

Мехмедалија (Ахмета) Хаџић родио се 1888. године у Коњицу. Један је од најугледнијих и најбогатијих Коњичана, велепосједник (бавио се узгојем грожђа) и трговац, угледни имам у Вардачкој џамији у Коњицу, у којој је радио без накнаде. Наводно је партизанима дао 1.500 куна. Заједно са сином Ахметом, рођеним 1924. године у Коњицу, одведен је у Јасеновац, гдје су обојица убијена 1945. године.

Хикмет (Мехмеда) Кучукалић, рођен 1916. године, и Ирфан (Мехмеда) Кучукалић, рођен 1917. године у Брчком, студенти, потјечу из знамените велепосједничке и трговачке фамилије. Убијени су у логору Јасеновац 1945. године.

Емин-бег Заимовић и Мустафа (Емин-бега) Заимовић, рођен 1907. године, те Заим (Заим‑бега) Заимовић, рођен 1880. године, потјечу од старе беговске фамилије Заимовић из Козарца. Убијени су 1942. године у Јасеновцу и Старој Градишки.