Слободан Рељић: Билдерберг константа: англосаксонски и антируски

Крајем прошлог и почетком овог месеца (од 28. маја до 2. јуна) у Мадриду су се састали политичари који верују да је нормално не узимати у обзир глас и интерес свог народа, бизнисмени чији је циљ да се закулисно договоре начини да се њихово пословање одвија корупцијски и без слободних тржишних услова, банкари који се не осврћу на ризике јер знају да ће ионако (као што би 2008) народи платити њихове пљачкашке брљотине, невладине организације које ће радити најпрљавије послове и антинационалне операције за интересе западних корпорација и тајних служби, новинари који су се обавезали да својим читаоцима/гледаоцима неће јавити ни реч о ономе што се збива на оваквим скуповима…

За англосаксонску расу

Ово је класичан скуп на којем се на најгрубљи начин поништавају најизвиканије западне вредности. Реч је о Билдерберг групи, тајној организацији која окупља високорангиране „раднике“ на јавним пословима на Западу и која то ради већ 70 година. Јесте, позове се и покоја особа с других простора, али подразумева се да је то она која је спремна да ради како јој се каже и да разуме да је амерички национални интерес изнад националног интереса земље из које долазе. Углавном су против свог народа и своје државе. Легитимишу њихово пљачкање.

Билдерберг група је почела са радом 1954. као антисовјетски труст мозгова. Иза ње стоји НАТО (основан 1949), Америком бесни макартизам (McCarthyism – пракса изношења оптужби за нелојалност, субверзивност и издају без узимања у обзир постојања доказа; познат као Друга црвена паника, трајао од краја четрдесетих до краја педесетих и познат по страху од опасности комунистичког утицаја на америчке институције и совјетске шпијунаже), спрема се операција Гладио (пошто је Црвена армија била сувише јака да би се могло рачунати на успех у отвореном сукобу, покреће се операција којом управљају најбољи официри ЦИА)…

„Био бих вам веома захвалан на вашем присуству на неформалном међународном конгресу који ће се одржати у Холандији крајем маја. На конгресу ће се расправљати о питањима од изузетног значаја за читаву западну цивилизацију, а чији је циљ јачање међусобних односа и разумевања у слободној размени мишљења“, стајало је у позивним писмима која је потписао принц Бернард (Bernhard zur Lippe-Biesterfeld). Ту је било и неколико страница са информацијама о смештају и трансферу учесника. Позвани су дошли из Сједињених Држава и 11 западноевропских земаља, а распоред догађаја је стао у шест састанака од по три сата. Дакле, шта да се ради с СССР-ом и његовим реметилачким утицајем у свету.

Ако погледамо уназад, видећемо да група и данас ради на готово истим пословима, једино се мењају тактике и конкретна ангажовања.

Десет година од Другог светског рата Запад је водио тотални рат против својих савезника са Истока. То се звало Хладни рат и водио се на свим плановима.

У стварању тога што ће се назвати Билдерберг (по холандском хотелу у коме је први састанак одржан) најпознатије је оно што су радили Јозеф Ретингер, језуита са највишим степеном у масонском реду, Пољак у Лондону, холандски принц Бернард који је, иначе, Немац који је оженио холандску принцезу а пре тога активни члан Хитлерових организација; војвода од Единбурга, муж краљице Елизабете II; Дејвид Рокфелер за чије бизнисе се подразумева да су с оне стране уобичајеног и да нису заобилазили Адолфа Хитлера све док Трећи Рајх није пао…

Организација је утемељена на англосаксонској политичкој култури. Што је логично – јесте се завршавало време кад су Британци владали светом, али ствар је остајала у кући – успостављана је Pax Americana.

У предлогу концепта организације који је правио Ретингер а онда слао принцу Бернарду стајало је и: „Англосаксонци, као раса, имају за циљ да истисну неке расе, асимилирају друге, и тако док цело човечанство не буде англосаксонизовано. Али, пре свега, неопходно је успоставити контролу над Русијом. Без тога, светска доминација Англосаксонаца је недостижна.“ И: „Посматрајући проблем са геостратешке позиције, мора се констатовати да је главни и природни непријатељ Англосаксонаца на путу светске хегемоније руски народ.“

Хитлерови пријатељи у клубу

Принц Бернард је одобрио концепт и сазвао организациони комитет, у којем су у складу са одлукама да се више не праве проблеми нацистима (што је прво урадила Британија) могле да се појаве и личности као што је Фридрих Флик (први човек највећег индустријског царства у Западној Немачкој, а који није био само нациста и члан Хитлерове партије, него Хитлеров пријатељ, један од првих немачких тајкуна који је пружио финансијску помоћ нацистичком покрету, а у рату пословао запошљавајући хиљаде затвореника из нацистичких логора све до 1945).

Један пензионисани потпуковник КГБ уочио је да су „стални чланови клуба по пореклу углавном Англосаксонци, који су дужни да ћуте и никада не објављују званична документа о активностима“. Обично се говори и да у клубу важе правила понашања Четам хауса, енглеске тајне групе. „Када се састанак, или његов део, одржава уз поштовање Четам хаус правила, учесници смеју да користе информације које су чули, али ни идентитет ни припадност говорника или других учесника не сме бити откривена.“ Расправа је неформална, ставови директни.

Иза тајности се крије чврста организација. Иако је утицај масона у свету очигледно пао, Билерберг клуб је организован као масонска ложа – има три круга. Спољашњи круг, око 80 одсто учесника, упућен је у основне ствари – стратегију, основне непосредне циљеве, почаствовани су што су позвани. Други круг, Steering Committee, управљачки је комитет од 35 људи, више посвећених у конкретне операције. И трећи круг, Advisory Committee, Саветодавни комитет, десет људи, чврсто језгро. Они управљају целом организацијом, формулишу тема за разговор и закључке, имају овлашћења између заседања да спроводе договарано.

Резултати су антидемократски

Пошто је организација тајна није једноставно констатовати резултате, али јасно су се заузимали да се 1964. Де Гол удаљи из врховне власти у Француској, после су утицали да се из власти удаље Ричард Никсон и Маргарет Тачер, лоше су се провели недисциплиновани чланови као Алдо Моро (атентат 1978) или Улоф Палме (атентат 1986); 1971. су покренули расправу о „потреби да се долар ослободи златне подлоге“, сличну улогу су имали у успостављању евра (2002) као заједничке валуте ЕУ; 1971. је истакнути члан Хенри Кисинџер тајно ишао у Кину а иако је био државни секретар није узео одобрење америчке државе; 1973. су се ангажовали око великог скока цена нафте на светском тржишту (са три на 12 долара по барелу). Оно што је познато као Реганов „Рат звезда“ (1983, Стратешка  одбрамбена иницијатива, Strategic Defense Initiative) прво је расправљено у клубу. Године 1989. је председавајући Билдерберга лорд Карингтон концептирао план за ликвидацију СФРЈ, па су 1992. подгрејавали да се на ниво оперативног подигне право заштите људских права (спречавање тзв. хуманитарне катастрофе) кад они то процене, а може користити као повод за војну интервенцију над онима који „крше“ њихове процене, и у Торонту 1996. су билдерберговци пронашли да је најбоље СРЈ бомбардовати и отцепити Косово…

Сетићете се имена оних који су разарали суверену државу, оснивача УН: Сајрус Венс, Ричард Холбрук, Садако Огата, Торвалд Столтенберг, Карл Билт… Сви су били у клубу. После су тако уиграни послови настављени у Ираку, Либији, Сирији или у Арапском пролећу…

Билдерберг клуб није „влада у сенци“. Они су надвладина организација, по циљевима глобалног карактера, а која користи владе земаља да обаве послове које они формулишу и покрену. Зато је један од важних послова и припремање кадрова који ће владати државама. То се спроводи тако што су многи „демократски лидери“ придружени чланови клуба, други се подводе под притиске организација или влада… А многи нама знани лидери су добили високе владајуће улоге пошто су пре тога прошли кроз Билдерберг клуб и селектовани: Бил Клинтон, Тони Блер, Ангела Меркел, Барак Обама, Емануел Макрон, Урсула фон дер Лајен…

Ни Кисиџер не би помогао

Поједностављено речено: Билдерберг је група моћника, који се организују да би се договарали о контролисању кључних токова у светским односима и да би обезбедили западну експлоатацију света. Тако високо постављен циљ подразумева да су сви други послови које ти људи раде подређени том циљу. Заседају једном годишње тајно, скупи их се просечно од 130 до 150, у последње време се објављују листе учесника…

Они сами за себе воле да причају како су то неформалне дискусије усмерене на дијалог развоја односа Европе и Северне Америке. Њихови одговори на „најчешћа питања“ су банални и непотпуни. Рецимо, на питање „зашто су конференције Билдерберга тако критиковане“ на њиховом сајту је одговарано: „Састанци Билдерберга су честа мета протеста против глобализације а различити теоретичари завере износе грубе тврдње о сврси ових састанака. Иако су ове оптужбе без икаквих основе, са жаљењем уочавамо да многи настављају да их шире на мрежама и преко друштвених медија“. Мејнстрим медији су под контролом.

Иначе, комплементарне том циљу су и разне друге организације, неупитно прозападне тј. проамеричке, а најсличније Билдербергу су Трилатерална комисија и Римски клуб. Постоје неке разлике по ангажману и усмеравањима операција, али кључни људи су свуда исти.

Најближе свом највећим успеху билдерберговци су били деведесетих кад је њихов главни непријатељ СССР урушен и практично окупиран. Ту су изгубили сваки опрез и памет. Данас већ се фронт увелико проширио.

Баш док се увелико расправља у Мадриду како да се изађе из све већих невоља које преплављују Запад, од Украјине, Газе до Тајвана, званичник кинеског Министарства одбране објављује да је „кинеска армија спремна, да заједно са руском армијом, заштити међународно право“. Не правила него право. Раздвајање Кине и Русије данас не изгледа могућно, па да је Кисинџер и поживео, тешко да би могао да понови ишта од оног посла око завађања две велике силе по Билдерберговим упутствима. Његови наследници немају ни ондашње прилике, ни ондашњи однос међународне моћи, а ни ону памет.