ПРИЧА О ЕПИСКОПИМА: ПОДВИЖНИЦИ И ПОКАЈНИЦИ

Учење православних патријарха о епископској улозиу Цркви гласи:“Без епископа ни Црква не може Црквом не само да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола који је полагањем руку и призивањем Св. Духа задобио од Бога власт која му се по прејемству даје да разрешава и везује грехе, жива икона Божја на земљи (ово је несумњиво преузета мисао Св. Игњатија Богоносца) и, по свештенодејствујућој сили Духа Светога, обилан извор свих тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет.“

Ово су приче о православним епископима. Који то нису били само титулама, него делом и животом. И који су се држали онога што је рекао Блажени Августин Ипонски својој пастви:“Вама сам епископ, а са вама сам хришћанин“.

Који чита, да разуме.

А разумеће и они којима се не чита.

 

 

 

КОЈЕ СУ ВЛАДИКЕ НЕУСТРАШИВЕ

 

Римски цар Валент је прешао у Аријеву јерес. Зато се на сваки начин трудио, некад ласкањем, некад претњом, да у то злоучење преведе што више православних епископа.

Једнога дана царев изасланик Евгир учини посету епископу лаодикијском Никифору управо са тим циљем. Евгир затече епископа баш када је обедовао свој скромни оброк који се састојао од нешто мало зелениша. Царски изасланик је дуго времена образлагао своје аргументе, а претње је оставио да се подразумевају у случају да се епископ не сагласи, а све оне који се са њим сложе чекају велике почасти. Епископ га је све то време мирно слушао. Међутим, чим је Евгир завршио, он му одговори:

– Пренеси цару мој одговор: Човека коме је за живот довољно мало зелениша неће привући ни обећања ни претње.

 

 

О ЈУНАШТВУ ПРАВИХ ЕПИСКОПА

 

Обилазећи своју царевину, и свуда много злостављајући православне, јеретички цар Валент, на путу за Антиохију, дође и у Кесарију Кападокијску. Ту се свим силама стараше да Светог Василија Великог привуче на аријанску страну. А подстаче своје кнезове и велможе и саветнике да молбама и обећањима и претњама придобију Василија за аријанство. И досаћиваху светитељу много цареви једномишљеници. А усто и жене високог рода и у милости код цара, слаху своје евнухе светитељу саветујући му и убеђујући га да пристане уз царево мишљење. Али нимало не успеше, јер беху наишле не на слабића него на јунака. Затим епарх Модест много му досади. Он дозва к себи светитеља, и пошто га ласкама не могаде склонити на царску јеретичку веру, поче му разјарено претити. На његове претње светитељ смело одговори: Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити, а мене нећеш осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје убоге хаљине и нешто књига, које сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља, на којој боравим, моја, или боље, Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми добро учинити, јер ћеш ме брже послати Богу моме. – Модест рече: Нико ми тако смело није говорио. – А светитељ одговори: Јер ти се није десило да разговараш с епископом: ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду његову, ми тада не гледамо ни на кога. – Најзад Модест рече: Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење. – А он одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи.

Модест извести цара о смелим речима светога Василија. Цар нареди да оставе Василија на миру.

 

 

О СВЕТОМ АМВРОСИЈУ И ПАРАМА

 

О светом Амвросију, славном епископу града Медиолана( данашњи Милано у Италији ) прича се и овај догађај.

Након изненадног избора и устоличења за епископа противно његовој вољи, прво што је свети Амвросије учинио било је да сиромасима раздели своју имовину. А његова имовина била је велика.

Било је и таквих који нису разумели тај његов велики гест, па су га осуђивали. Говорили су да је могао да задржи своју имовину и помаже сиротињу, али и да учини друга велика дела. Међутим, добро знајући шта значи везаност за материјална добра и колико је то бреме за савесног хришћанина, а камоли за епископа, свети Амвросије им одговори:

– Не бих могао да се попнем на епископски трон кад бих осећао да ме оптерећује ма и најмањи новчић.

 

ЗЛАТО И ТРАВА

 

Свети Јован Златоуст је једном говорио о томе да оно што хришћанина чини светим нису чуда него врлина и праведан начин живота.

– Кад би вам дали да изаберете између моћи да претварате траву у злато и моћи да по злату ходате као по трави, не оклевајте да изаберете ово друго.

 

ЕПИСКОП КОЈИ СЕ ПОКАЈАО

 

У једном ромејском граду живео је епископ којег је народ много волео. Али једном се догодило нешто страшно: по својој слабости, или због лакомислености, али и по наговору самог ђавола, дотични епископ пао је у блуд.

 

Кад је у недељу град дошао у цркву на Свету Литургију, епископ, који је био искрено верујући и поштен према Богу, народу и себи, изађе пред окупљени народ, скину омофор, знак епископског достојанства и рече, јасно и одлучно:

– Не могу бити ваш епископ јер сам пао у блуд.

Прво је настао тајац, а онда целом црквом одјекнуше јецаји. Људи су плакали као деца. Плакао је и епископ погнувши главу пред својим верницима. Напокон се људи мало смирише и рекоше:

– Шта сад да радимо? Ми те свеједно волимо и зато си ти и даље наш епископ и пастир! Зато облачи одежде и служи свету Литургију!

На то епископ одговори:

– Хвала вам за вашу добру душу и широко срце, али ја заиста не могу више бити епископ. Епископ који учини такав грех по правилима Светих Отаца није достојан да служи свету Литургију.

Народ му одговори:

– Ми не знамо црквена правила, али верујемо да су исправна и важна. Но током година које си провео служећи у нашем граду ми смо те много заволели. Свашта се у животу догађа. Облачи своје одежде и служи Свету Литургију! Ми ти опраштамо.

Епископ се горко осмехну:

– Ви сте ми опростили, али ја себи никад нећу опростити, нити ће ми Црква дати опроштај. За мене нема оправдања пред Богом. Зато направите пролаз! Отићи ћу у пустињу да оплакујем своје грехе и да се кајем због њих.

Међутим, народ се још јаче збио испред епископа и нису му дозволили чак ни да сиђе с амвона.

– Не, то не можеш! – били су упорни верници. – Ти си наш епископ и зато се одени и служи свету Литургију!

Надгорњавање је дуго трајало, јер је епископ заиста себе осудио. Народ је био толико упоран да несрећни владика није знао шта му је чинити. Пошто је најзад схватио да га народ неће пустити да оде, рекао је:

– Добро, биће како кажете! Остаћу, али само под једним условом. Сад ћете сви да изађете из цркве, а ја ћу лећи у припрати. После тога сви ћете се вратити у храм , али тако да ме свако од вас згази ногама како бисте схватили да сам велики грешник и да сам то заслужио.

Епископ није хтео да попусти тако да је народ био принуђен да се с његовом вољом помири. Сви су изашли из цркве, а епископ је легао на сам праг па су верници, од старог до младог, ужаснути, а многи и у сузама, ушли у храм газећи преко покајаног архијереја.

Кад је и последњи верник ушао у цркву, сви су зачули глас са неба: „Ради великог смирења опрашта му се његов грех!“

Ипођакони су обукли епископа у свештеничке одежде и служио је свету Литургију.