Небојша Радић: Бира ли то Британија ратног премијера?

Четвртак 16. маја ове године је почео као и сваки други енглески четвртак. Кишица пада и сви чекају викенд. Онда је објављена вест да је министар иностраних послова Дејвид Камерон позван да се хитно врати у Лондон. Камерон је оставио неутешне албанске домаћине и похитао кући. Почеле су да куљају аматерске претпоставке и готово научне хипотезе. Краљ ће да абдицира? Принцеза од Велса је на умору? Објављујемо рат Русији? Пада влада?

Но, испоставило се ништа од свега тога. Премијер Риши Сунак је нешто касније тог дана изашао на кишу, како већ обичај налаже, испред резиденције у Даунинг стриту и окупљеним новинарима саопштио да расписује превремене изборе за почетак јула. Реакције су биле у опсегу од збуњености и чуђења до радости.

Све три реакције се дају објаснити једном те истом чињеницом. Конзервативци који су убедљиво добили последње изборе катастрофално лоше стоје на испитивањима јавног мњења. По неким агенцијама заостају чак двадесетaк посто. Лабуристи су у вођству са четрдесет и нешто одсто а конзервативци једва да пребаце двадесет посто подршке.

Зашто онда расписивати изборе за које си сигуран да ћеш их изгубити? Занимљиво. И заиста, зашто?

Да почнемо од разлога због којих су конзервативци толико непопуларни. Изборе су добили 2017. године али нису могли да сами формирају владу већ су то урадили уз помоћ ирске Партије демократске уније што је на крају довело до оставке прве министарке Терезе Меј и доласка Бориса Џонсона на место премијера.

Тада су испитивања јавног мњења показивала да конзервативци имају лепу предност у односу на лабуристе па су 2019. расписали изборе које су убедљиво добили. Те изборе су добили освојивши 44% посто гласова и 365 посланичких места у парламенту што је највећи проценат неке британске партије чак од 1979. године.

Лабуристи су тада освојили тек 202 места што је најмање још од 1935. године.

Дакле, испитивање јавног мњења је показивало да имају предност и сасвим је било логично да ту предност материјализују путем избора. То су и урадили. Сада је ситуација потпуно другачија. Испитивања показују убедљив заостатак а они расписују изборе. Врло необично.

Но, како је уопште дошло до овакве промене расположења гласача. Шта се овде све догодило да преполови подршку гласача (са 44 на једва 22 посто)?

Па овако, да набројимо. Неуспешан брегзит, још није јасно да ли је Британија заиста изашла из уније са Европом. Економска криза коју потрошачи жестоко осећају без обзира на утешне речи које стижу од политичара и државних статистичара. Инвазија илегалних имиграната која запљускује обале, улице и градове земље те енормне суме које се бацају на подршку Украјини док сиромашни Британци немају за грејање а многи спавају и по улицама.

Све чешће се постављају питања (без одговора) о штетности корона вакцина које је британска влада свесрдно рекламирала и уцењивала народ да би их примили. Воук агенда се већ свима (ваљда) смучила. Глобално отопљавање и расне поделе доводе све на ивицу нервног слома. Антируска хистерија је дегутантна и милитантна. Криза у Палестини је тек почела, већина подржава Палестинце а политичке структуре и медији подржавају Израел. И најзад, свима је то сасвим јасно – пара нема.

Можда је процена конзервативаца да су обе главне партије толико непопуларне да би до краја године изгубили још више гласача и да би мање партије тако ојачале и најзад разбиле дуопол британске политичке сцене?

И заиста, осамдесет чланова парламента из редова Конзервативне странке је дало оставку од када су најављени избори. Чега ли се само плаше? Не плаше се, знају да им прети катастрофа на биралиштима.

Ако погледамо опет ову табелу Би-Би-Сија, видећемо да не само да конзервативци губе гласове, већ да их мање партије освајају. Погледајмо само нову партију Ричарда Тајса, Риформ. У последњих шест месеци је њихов рејтинг скочио са шест на једанаест посто. А Конзервативци су на 23%. Није то тако далеко. Дајте Риформ партији још шест месеци и ствари би могле да постану врло неугодне за Торијевце.

Заборавимо сад на лабуристе и победу, треба спашавати живу главу, у питању је борба за опстанак партије. И овако је већ неизвесно да неће можда неко да пожели да се отцепи и са собом одведе леп број чланова парламента.

Таква трезвена процена је свакако играла улогу у доношењу одлуке о превременим изборима. Да не говоримо о томе што су крајем године амерички избори а шта ће тек пре, за време и после тих избора да се догоди то већ нико не може да зна.

Избор је између Бајдена и Трампа тако да је све, најблаже речено, неизвесно.

Главни кандидати за победу на изборима су јасно лабуристи и њихов вођа, правник Кир Стармер. Чини се да се већина гласачког тела слаже око тога да велике разлике између програма и тежњи ове две водеће партије и нема али ради демократског декора треба гласати и правити се да бирамо сопствену будућност и да грађанским чином гласања на њу и утичемо. Сасвим лепо и пристојно.

Међутим, пре неколико месеци је у једном интервјуу датом Би-Би-Сију водитељка питала Стармера шта је за њега важније, Вестминстер (британски парламент) или Давос (Светски економски форум). Вођа Лабуриста је као из топа одговорио – Давос!

Да се разумемо, тај ”Давос” је секта сачињена од политичара и представника највећих светских корпорација који се редовно састају далеко од очију јавности и без присуства медија. То је место које производи и промовише зелене агенде, глобално отопљавање, имиграцију, белу кривицу, воук агенду, трансродне агенде… То је место не супротном крају клатна од демократије. Мусолини је то називао фашизмом, спрегу политике и корпорација.

Кир Стармер, дакле, вероватни нови премијер, види себе као посленика Светског економског форума радије него као британског парламентарца. Спор му ваљда тај парламентарни систем. Седну лепо он, Клаус (Шваб), Бил (Гејтс), Лари (Финк, БлекРок) и још пар њих, лепо се издоговарају и то је то. Дивота!

Што се политичког програма тиче, лабуристи су у јавност изашли са ових шест приоритета: држати се и даље чврсте фискалне политике како би очували економску стабилност, основати Great British Energy компанију у државном власништву (publicly owned) која ће производити ”чисту” струју, смањити листе чекања у болницама тако што ће обезбедити четрдесет хиљада посета лекарима више него сада, покренути командни центар за контролу граница како би се изборили са бандама које организују улазак имиграната чамцима, повећати број полицајаца на улицама како би се борили против реметилаца реда (нису тешка кривична дела), запослити још 6.500 учитеља тако што ће се смањити порезне олакшице приватним школама.

Дакле, овај нам програм лепо указује на болне тачке у друштву и лабуристи обећавају да се ухвате у коштац са овим проблемима. Шта ће урадити кад победе на изборима то ћемо да видимо. Свакако треба приметити, међутим, да се спољном политиком овде не баве. Може бити јер то мање занима бираче или можда зато што она и није у рукама специфичне партије. У првом случају то сигурно није тачно јер је Британија већ велике суме новца издвојила за помоћ Украјини а и обећала је даљу помоћ, у недоглед изгледа, од две милијарди фунти годишње. То свакако утиче на реализацију свих оних шест тачака које су споменули. Што се другог случаја тиче, сасвим је јасно да политику према Русији, Кини, Ирану, Палестини или Србији не води чак ни владајућа партија већ је то под ингеренцијом војних и тајних служби те крупног капитала, финансија и војно-индустријског комплекса.

У сваком случају, председавајући љутог противника, Конзервативне партије, Ричард Холден је изјавио да британско јавно мњење неће допустити да поново буде преварено од стране Стармера који је заборавио на сва обећања дата на последњим изборима. Занимљиве су овакве оптужбе. Као да је ова друга партија одржала своја обећања. Но, принципијелност је одавно престала да буде врлина у отменим круговима ове господе.

Партија Риформ милијардера Ричарда Тајса се појавила на сцени и углавном регрутује бираче којима су дуопол конзервативци-лабуристи најзад и смучио. Остали су још Либерална демократска странка која је пре десетак година била у владајућој коалицији од чега се тешко опоравља, те Зелени које јавност све више доживљава као секту радије него као рационалну политичку партију, те Шкотска национална партија и Велшани који заједно можда могу да скупе неких три-четири посто гласова.

Избори су, дакле, заказани за 4. јули. Да ову слику употпунимо извештајем Блумберговог института за фискалне студије који нас обавештава да је Британија тренутно у најгорој финансијској ситуацији у последњих седамдесет година. Директор ове институције Џонсон каже да ће наредна влада да буде суочена са изазовима какве нисмо имали још од 50-их година прошлог века: „Пара је мало, државни сервиси су преоптерећени, порез је на историјски високом нивоу, а обе партије су спутане својим обећањима да смање државни дуг.“ Џонсон даље сматра да влада (било која) има само три могућа пута пред собом:“Болно резање потрошње, дизање пореза на највиши ниво у последњих осамдесет година или да значајно повећају дуг“.

Е, па, кад су то све схватили, конзервативци су одлучили да распишу превремене изборе, да се одрекну парламентарних обавеза и привилегија (оних осамдесет што побегоше) и да спасавају шта се још спасти може.

Свакако овде треба споменути, међутим, и виђење Ендрјуа Бриџена, парламентарца који је прошле године избачен из Конзервативне партије због својих ставова о пандемији и штетности корона вакцина. Бриџен је у интервјуу пре неки дан испричао како му је руски амбасадор у Лондону рекао да Руси знају да британске ракете „сторм шедоу“ које су у украјинским рукама испаљују британске посаде јер Украјинци једноставно нису и не могу бити обучени да то самостално раде.

Британске посаде су можда под уговором са неком приватном компанијом али су свакако колико до јуче били припадници војних снага Британије.

Ако је тако онда је по свим дефиницијама војних наука то casus belli, довољан повод за објављивање рата. Ако томе додамо тренутне готово хистеричне повике који нам долазе из америчког Конгреса преко Атлантика па иду све до НАТО-а и генералног секретара Столтенберга да се Украјина наоружа ракетама далеког домета и да им се дозволи да гађају циљеве унутар саме Русије, онда је ситуација заиста врло комплексна и невесела.

То би практично значило да би НАТО напао руску територију и Русима не би друго преостало него са узврате ударима по центрима који су лоцирани на територији неке земље чланице НАТО-а. Пољске, на пример, што је потенцијално почетак отвореног сукоба НАТО и Русије.

Но, да се вратимо на Бриџена који у том контексту коментарише одлуку Риши Сунака да распише изборе. Бриџен тврди да је Сунак у разговору са групом генерала рекао да он не жели да буде ратни премијер! Бриџен даље каже да је рат са Русијом, дакле, већ почео, само се не објављује јавно. Сачекаће се избори, па ће онда негде у јулу, вероватно, да се народу обзнани да је Британија у рату са Русијом.

Западне земље сасвим недемократски увозе јефтину радну снагу. Отворили су границе мигрантима који су по правилу војно способни мушкарци. Врло лако се могу обучити да буду војници или полицајци. Немира на улицама већ има и биће га још више. Палестинска криза се продубљује, украјински рат изгледа лоше са НАТО тачке гледишта. Спремају ју ли се ове земље за рат већих размера – са Русијом? Кином и Ираном? Арапским светом? Балканом – Република Српска, Косово и Метохија?

Превремени избори у Британији су јасан сигнал да се нешто ваља иза брега. Званична објашњења звуче испразно и наивно. Тражи ли се поуздан ратни премијер? Неко ко неће постављати питања и ко ће успешно одиграти улогу новог Черчила? Није да је Сунак био нешто непослушан што се тиче глобалних интереса и да се залагао за бољитак живота грађана Уједињеног Краљевста али, како је сам рекао, неће да буде ратни премијер.

Хоће ли Кир Стармер успешно обавити тај посао? И шта то уопште значи – успешно обавити тај посао? Черчил је по многим веродостојним сведочанствима намерно наредио бомбардовање Берлина 1940. како би натерао Хитлера да узврати бомбардовањем Лондона и тако увукао Сједињене Државе у рат.

Што се Стармера тиче, за њега знамо да је водио Државно тужилаштво које је одбило да поведе истрагу против ТВ звезде Џимија Савила за кога се сада зна да је био педофил који је деценијама харао забавним програмима Би-Би-Сија. Има његових лепих фотки у друштву краља Чарлса и читаве галерије других важних јавних личности. Дубоко сежу Стармерови корени. Хоће ли се протегнути преко Ламанша до руских степа, балканских гудура и других егзотичних дестинација? Остаје нам да сачекамо и видимо.