Игор Мекина: Крсташки економски рат Америке и ЕУ против Кине – последњи трзаји умирућих хегемона

Америка је дуго пропагирала теорију о „кинеској опасности“. Последично је списак забрана извоза или увоза одређених производа у или из Кине, који Вашингтон усваја као по текућој траци, све дужи. Између осталог, Америка је увела чак 100% царину на кинеске електричне аутомобиле, а убрзо се очекује и забрана популарне платформе ТикТок.

„Хуавеи“ се већ годинама суочава са још бруталнијим ограничењима на основу никада доказаних оптужби да je њихова опрема у служби „шпијунаже“. О апсурдности тих оптужби сведочи чињеница да су се поједини политичари залагали чак и за забрану увоза кинеског белог лука; међу водећим америчким и европским политичарима се уврежило убеђење да је највећи проблем некаква „супер производна способност“ кинеских фабрика. Противљењем свему што „мирише“ на Кину, Америка грчевито брани неправедан поредак у свету, „поредак заснован на правилима“ који САД доноси „екстрапрофит“ и захваљујући доминације долара омогућава да се неодговорно задужује на рачун богатства целог света.

Уместо да поправи пропадајућу инфраструктуру – застареле железнице, уништене путеве, руиниране мостове, лош здравствени и социјални систем, Америка већ деценијама улаже у ратове и све више подрива слободну трговину широм света. Све то је јасно чак и европским стручњацима, али су чланице Европске уније у толикој мери подређене САД да америчку политику прате доследно, без речи противљења.

Све то важи и за Словенију као једну од мањих земаља Европске уније, али се и у таквим земљама ЕУ полако уочавају пукотине. Међу словеначким политичким партијама се, на пример, недавно појавила „Ресница“ (Истина), која се готово по свим важним питањима супротставља етаблираној политици. Ставови „Реснице“ су слични ставовима странке „Смер“ у Словачкој коју води у атентату рањени председник владе Роберт Фицо.
Губитак глобалног примата

„Кина никада није била империјалистичка земља и никада није зачела ниједан рат. А ми се стално плашимо Русије и Кине. Зашто? Код нас је распрострањена русофобија, док синофобија мало заостаје, али расте. Радије погледајмо како Орбан води своју политику. Можемо о њему да мислимо шта хоћемо, али хајде да погледамо колико добро води рачуна о интересима земље. Једини има контакте са Путином, Си Ђинпингом и Трампом као врло вероватним победником председничких избора у САД“, упозорава Полона Фрелих, бивша дописница највећег словеначког дневника „Дело“ из Русије.

Она је била прва словеначка новинарка која је извештавала о руско-грузијском рату и прва која је у свет послала фотографију узбуњивача Едварда Сноудена са аеродрома у Москви где се нашао у тренутку када му је Америка поништила пасош. Али када је сопственим очима видела шта се заиста дешава у Донбасу, одакле је извештавала још пре 2014. године, уместо похвала у сопственим новинама добила је пацке због наводно „проруског“ извештавања.

Данас се кандидује на листи „Реснице“ за изборе у Европски парламент, намерна да бирачима пружи шансу да гласају за другачију, а не русофобну спољну политику. И неки познати економисти такође веома критички оцењују америчку политику према Кини. Један од најпроницљивијих је Јоже П. Дамијан, бивши министар у једној од словеначких влада и професор на Економском факултету у Љубљани.

Када је амерички председник недавно увео нове, драстичне царине на многе кинеске производе, Дамијан је објавио снимак Бaјденовог твита из 2019. године, у коме је критиковао тада усвојене мере Доналда Трампа: „Ово је исти Џозеф Бајден који се 2019. године, из опозиције тадашњем председнику Доналду Трампу, подсмевао да сваки бруцош који студира економију зна да царине не плаћа Кина, већ обични људи; тада је тврдио да благајник у ‘Таргету’ зна више о економији него Трамп.“ Дамијан у истом даху у блогу, у коме критикује америчке царине на кинеске аутомобиле, упозорава да америчка влада „користи патетични протекционистички инструмент као израз немоћи“.

Нема речи хвале ни за царински рат Америке против Кине и срамну улогу Европске уније. „Разумем да је Америка више забринута за политичку превладу него за компаративне предности у производњи, јер не може да дозволи да је Кина привредно прерасте, јер би је тада прерасла и геополитички. Владајућу класу у Америци највише боли губитак глобалног примата, зато смо сада сведоци последњих трзаја умирућег хегемона, али тим ударцем, САД на издисају наносе огромну штету свима – себи, свима осталима и клими. Хоће ли Америка дићи цео свет у ваздух због губитка примата?“, забринут је Дамијан.
Привредни „крсташки рат“

Марко Голоб, некадашњи члан управног одбора Агенције за управљање капиталним инвестицијама Републике Словеније (АУКН) и пет година потпредседник компаније „Фотона“, једне од технолошки најнапреднијих фабрика у бившој СФРЈ у области војних ласерских система, на сличан начин је критичан према европским „мерама одмазде“ усмереним против Кине. „Кина је највеће тржиште за ‘Мерцедес’, ‘БМВ’, ‘Фолцваген’, ‘Форд’ и ГМ. Електрични аутомобили које ти брендови производе у Кини добијају исте подстицаје као и кинески брендови. Велики део тих аутомобила је намењен извозу. Без кинеских компоненти, европских електричних аутомобила не би ни било. Европа нема никакве шансе, зато је ово што ради Европска комисија чисто лудило. Зашто? Зато што је могућност кинеских противмера за магнитудо већа. Светска трговинска организација (СТО)? Заборавите! Прво, сама ЕУ има довољно путера на глави, а друго, СТО због америчке блокаде већ годинама није оперативна“, објаснио је Голоб у коментару на вест која је открила да „државну помоћ“ произвођачима аутомобила, за коју ЕУ оптужује Кину, у ствари практикују – саме чланице Европске уније.
Није тајна шта европски потрошачи мисле о кинеским аутомобилима и другим производима – већина је импресионирана понудом кинеских компанија. Недавно је провладин портал СиОЛ под насловом „Да ли Европа потцењује Кинезе? Тешко да европски аутомобили могу да покажу такве перформансе“, донео извештај са тестирања кинеског електричног аутомобила „MG4 Xpower“.

Новинар је, не кријући одушевљење, до детаља описао способности кинеског аутомобила, домет, брзину пуњења и опрему… Све у суперлативима, а онда закључио: „Сетио сам се речи Урсуле фон дер Лајен која најављује више царине за кинеске електричне аутомобиле, а ту одлуку наслања на њихову ниску цену, наводно због државних субвенција Пекинга. Али данас је аутомобил попут МГ4 технички прешишао европску аутомобилску конкуренцију истог ранга!“

Тако је једноставно указао на негативну страну увођења царина на аутомобиле кинеских произвођача и сличне производе из Кине. Закључак је јасан: ко буде уводио царине Кинезима, осудиће своје потрошаче на куповину скупљих, технолошки мање напредних, небезбеднијих и у сваком погледу лошијих аутомобила и производа. Више нема сумње да ће Америка и Европска унија у жељи да наштете кинеској привреди, заправо највише наудити себи. И својим савезницима које убеђују да морају да им се придруже у новом, привредном „крсташком рату“ против Кине како би се протекционизмом избориле за „националну безбедност“. Познато нам је каква је то „безбедност“ када држава штити домаће произвођаче, који захваљујући тој заштити производе неконкурентну робу.

Врхунац парадокса је да ЕУ данас прети мерама претеране царинске заштите, којих се сећамо из времена СФРЈ, а које су земљи донеле више штете него користи. Познати словеначки економиста Јоже Менцингер је често упозоравао да Европска унија све више подсећа на СФРЈ уочи њеног распада. Брисел ту оцену потврђује сваким својим новим потезом.