Душан Пророковић: Шта се то „кува“ у Грузији?

Има ли мира за Грузију пред јесење парламентарне изборе? Одговор је више одричан него потврдан. Мајски протести, заправо, могу представљати само увод у нову и велику политичку буру у овој држави. Истина, нестабилности на сцени у Тбилисију бејаше и раније, жестоки међупартијски сукоби и протетсти више дођу као уобичајена појава у том политичком систему. Ипак, текућа криза разликује се од свих претходних како због екстерних околности, тако и због карактера унутрашњег конфликта.

Промена околности уследила је након фебруара 2022. године и идеје да се против Русије отвори други, кавкаски фронт. Секретар украјинског Савета за националну безбедност и одбрану о томе је отворено говорио, наглашавајући да би им ангажман Грузије на „враћању територија олакшао посао“. Актуелна већина окупљена око листе Грузијски сан имала је сасвим другачији приступ, па не само да против Русије није отворен други фронт, него Русији до данас нису уведене ни санкције.

Просто, и доскорашњи премијер Ира­кли Га­ри­ба­шви­ли и садашњи Иракли Кобахидзе претходне вратоломије Михаила Сакашвилија посматрају као погубне, па зато и избегавају да понове његове грешке у спољнополитичком позиционирању. А када је о спољнополитичком позиционирању кавкаских држава реч, пројектовање односа са Русијом јесте незаобилазна тема.

Игнорисати потребу успостављања и одржавања стабилних односа са Русијом (па макар ти односи били комплексни и оптерећени питањима око којих се две стране не слажу, јер овде је фокус на придеву стабилни, што значи и дугорочно предвидиви) представља чист авантуризам.

Дакле, Грузија није отворила други, кавкаски фронт, што делује здраворазумски посматрано са становишта интереса Грузијаца, али што сасвим разумљиво није наишло на одобравање у западним престоницама. На распламсавање унутрашњег конфликта оличеног у оштром сучељавању председника и Владе није се дуго чекало.
Ко је на челу Грузије?

Председница Грузије Саломе Зурабишвили жена је са невероватном биографијом и политичком каријером која може да се протумачи свакојако. У Тбилисију је представљена као ћерка дисидената, рођена у Паризу, особа са значајним контактима на Западу која може допринети брзом прикључивању ЕУ и НАТО.

Између осталих, током последипломског школовања у САД један од ментора био јој је и Збигњев Бжежински. Са друге стране, важно је нагласити да је Зурабишвили била француски каријерни дипломата све до 2004. године, а од седамдесетих година, па надаље, службовала је у француским амбасадама и мисијама у Италији, УН, САД, КЕБС, Чаду и НАТО. У Грузију је у 51. години живота стигла 2003. као новоименовани амбасадор Републике Француске.

Годину дана касније напустила је функцију амбасадора Француске у Тбилисију да би постала министар спољних послова Грузије!
Из Тбилисија се није селила иако је променила не само функцију, него и земљу којој служи. Уз подршку листе Грузијски сан, а која је опет имала неку своју рачуницу у датом тренутку, Зурабишвили је изабрана за шефа државе 2018. године, али је та љубав кратко трајала.

Без подршке Владе, она је водила своју спољну политику, чак не обавештавајући највиши извршни орган власти о путовањима у иностранство. Званично, Влада је саопштила да није одо­бри­ла њена пу­то­ва­ња у Не­мач­ку, Укра­ји­ну, Швај­цар­ску, Пољ­ску, Бел­ги­ју, Дан­ску, Ује­ди­ње­не Арап­ске Еми­ра­те, Бу­гар­ску, Че­шку и Изра­ел.

Уставни суд потврдио је како се ту ради о кршењу највишег правног акта, но покушај опозива пропао је у парламенту пошто није осигурана двотрећинска већина (за опозив је гласало 86 од укупно 150 посланика). Очекивано, у промењеним околностима западни центри стали су, што неформално што формално – иза председнице.
Подизање улога

Као одговор на то од стране парламентарне већине која стоји иза Владе уследило је најпре прво неуспешно, а затим и друго успешно увођење у скупштинску процедуру предлога Закона о транспарентности иностраног утицаја.

У односу на почетну верзију предлагачи су мало ретерирали стављајући нагласак на деловање организација, а не појединаца финансираних из иностранства (уместо одреднице „агент иностраног утицаја“ у новој верзији употребљава се термин „организација која спроводи интересе друге државе“).

Овакав нацрт усвојен је у другом читању гласањем 83 посланика за и 23 против, а потом га је већина потврдила и у трећем читању (између другог и трећег читања закон се упућује надлежним одборима на разматрање).

Пошто је унутрашњи конфликт доспео у нову фазу, у којој је улог подигнут високо, општом мобилизацијом свих (про)западних снага, од невладиног сектора, преко медија и опозиције до шефа државе – сада се покушава оспоравање легитимитета Владе на улици. Мајски протести само су логичан епилог свега што у Грузији траје дуже од годину и по дана, али су истовремено и најава свега што ће се дешавати током јесени, у предизборној кампањи и након ње.

У међувремену, ЕУ је у децембру 2023. године у познатој усиљеној одлуци о отварању преговора са Украјином и Молдавијом, доделила и статус кандидата Грузији. Међутим, тај статус условљен је са 12 критеријума. Први који је нужно испунити је превазилажење поларизације у друштву и политичком систему, што је еуфемизам за одустајање од најављеног закона, али и преиспитивање односа са Русијом.

Такође, САД су условиле посету премијера Кобахидзеа разговорима о закону, те је он одбио да путује у Вашингтон. Одржавањем редовних састанака и разним политичким мерама ЕУ и САД очигледно желе да изврше притисак на Владу или помогну прозападним снагама пред наступајуће гласање. Ипак, такав приступ повећава тензије и доводи друштво и појединце пред опасне изборе по принципу: или си са нама или си против нас.

А управо то узрокује поларизацију. Шта ће се десити уколико Грузијски сан однесе на изборима убедљиву победу? Хоће ли прозападне снаге на улицу? Да ли ће САД и ЕУ признати такве резултате? Где ће то одвести Грузију?
Три стратегије

Условно говорећи, Грузија може изабрати три стратегије у својој спољној политици: украјинску, белоруску или српску. Четврта не постоји, бајке које нуде разни коментатори и политичари о скандинавском стандарду, немачкој уређености и скрупулозном европском поштовању закона одавно се више не причају ни у Скандинавији, ни у Немачкој, ни у Европи, а и да је то тачно у пракси би било немогуће прекопирати таква искуства на Грузију.

Чини се како Кобахидзе преферира трећу, мада ако дође до драстичног и драматичног погоршања релација са колективним Западом у некој перспективи не би требало искључити ни другу. Са овом првом мир се не може осигурати. Ни краткорочно ни дугорочно.

Уосталом, несрећни Сакашвили бејаше претеча Порошенку и Зеленском, оптеретио је Грузију својим непромишљеностима за наредне деценије.

Изгледа и због тога што је отварање кавкаског фронта било планирано и пре него што је успостављен украјински фронт. Отуда и овај круг дестабилизације који ће свој врхунац имати крајем октобра.