Владимир Умељић: РАЗУМ ИЛИ МАЛОУМЉЕ, ШТА ЈЕ ОПАСНИЈЕ?

Тужилаштво Међународног суда захтева налоге за хапшење првих људи израелске Владе и палестиненског Хамаса, са образложењем вршења ратних злочина и злочина против човечности. Уз то се множе изјаве „да Израел у Гази врши геноцид“ и врше шта више кривичне пријаве (Јужна Африка, итд.)

Коментар ових захтева за хапшење у ударним вечерњим вестима Другог програма немачке телевизије 20.05.2024. је гласио: „Ситуација је комплексна, али Нетањахуа и министра Галанта ставити у исти кош са Путином и Милошевићем? Не, заиста, то иде предалеко…“

Да, то у много погледа иде предалеко, јер тај западни кош је од самог настанка претесан и зна се за кога је био исплетен. Потврду за то ћемо ускоро добити у УН, у дебати о „српском геноциду у Сребреници“, коју су Немачка и Руанда баш чистог образа покренуле.

Овде само још да напоменем – једино, дакле, што није проблематично у овом исказу, то је – ситуација је комплексна.

У првој линији је питање геноцида колико комплексно, толико и сензибилно.

Што се тиче трпања „у исти кош“, оно што је заиста непримерено, то је стављање Израела и Хамаса на исту раван, покушати некаквну уравниловку, вештачки и само тенденциозно конструисати непостојећу једнакост.

Држава потомака жртава Холокауста је међународно признати субјекат интернационалног права, који се од самог оснивања бори за опстанак и који није покренуо актуелну кризу.

Да ли се Израел у својој релативно краткој историји огрешио о Палестинце? Да, несумњиво, и то не само једном, но неприхватљиво је да одговор на тобуде терористички а то је начин на који Хамас несумњиво дела.

Јер да су његови припадници заиста чланови покрета отпора свог народа, они би 07. октобра прошле године напали неку израелску касарну или полицијску станицу а не искључиво цивиле, младе људе на једном музичком фестивалу.

Осим тога, Хамас је не једном обзнанио да му је циљ „уништење Израела и бацање свих Јевреја у море“, што се без много напора може препознати као „специјалнa намера“ (dolusspecialis), без које се једно масовно убиство по међународном праву заправо не може оквалификовати као геноцид, народоубиство.

И – ту смо већ код проблематике овог злочина.

Јер исто тако је евидентно да је одговор Израела на терористички напад Хамаса многоструко потенцирао старозаветно „Око за око, зуб за зуб“, да је око милион Палестинаца интерно протерано а око 60.000 њих спас потражило ван земље, да се до данас броји огроман број рањених, као и око 35.000 усмрћених цивилних жртава израелске одмазде, међу њима хиљаде деце, жена и старих.

А ово последње је исто као и Хамасов dolusspecialis део дефиниције злочина геноцида.

Овако или онако, ово питање неће разрешити ниједан коментатор и ниједан аналитичар, али легитимно је питати – како је то Запад у ратном злочину у Сребреници препознао „српски геноцид“, када нити је међу босанско-муслиманским жртвама било жена и деце, нити је икада доказан било какав dolusspecialis?

Да, то јесте био ратни злочин и не може се оправдати психолошким (социолошким, итд.) разматрањима специјалног стања извршилаца после више година рата и дубокефрустрације после претходног масакрирања хиљада српских цивила, закључно са женама и децом, у истом подручју и од стране босанско-муслиманских мушкараца.

Стога то остаје мрља на српском образу, јер како је Свети Николај Српски рекао: „Ко се освети, тај се не посвети!“ Али геноцид, вршење народоубиства путем стрељања, да ли неколико хиљада или неколико стотина мушкараца, што је још увек с добрим, аргументованим разлогом спорно?

Где је ту икаква логика, право и морал?

Где ће се ту наћи неки нови Виктор Иго, који је својевремено устао у одбрану Срба од безграничне османлијске суровости, изашао у јавност и оголитио равнодушност западноевропских држава речима:

„Убијају један народ! Где? У сред Европе! А ко то види? Читав свет!“

Но „НАТО-демократије“ ипак инсистирају на том „српском геноциду у Сребреници“ и – сасвим другачије третирају своје савезнике. Још једном, овде се уопште не прејудицира степен и врста одговорности израелских челника за актуелну трагедију у Гази, као и за несумњиво почињене преступе, па и злочине, али реакције Запада већ говоре о селективном приступу његових водећих елита.

Овде само један пример:

„Оптужбе против израелског премијера Бењамина Нетанјахуа представљају ризик за Међународни кривични суд. Америчка подршка МКС-у која је порасла после почетка истраге о Русији, нагло се урушава након што је тужилац тог суда, Карим Кан „нанишанио” израелско руководство, пише „Волстрит џорнал”.Цена овог потеза вероватно ће бити губитак практичне подршке и дипломатског легитимитета који само ова суперсила може да пружи (…)

Републикански сенатор Линдзи Грејем и демократски сенатор Крис Кунс радили су заједно на обезбеђивању финансирања од стране САД за МКС, што се сматрало незамисливим још 2020. године када је Трампова администрација санкционисала суд због тога што је тадашњи тужилац водио случајеве о ратним злочинима америчких војника у Авганистану.“ (Политика, 21.05.2024.).

Шта је дакле међународно право, шта је Међународни кривични суд за Запад, за САД? Сопствено дете, које добија или слаткише или батине, зависно од понашања, од степена послушности строгим родитељима?

Али без обзира како ће се ова контроверза завршити, Нетањаху и његови министри по сваком закону вероватноће никада неће изаћи пред неки суд, јер неће се наћи израелског политичара, који би их икоме изручио, као што је то био случај у Србији у односу на Слободана Милошевића, а сасвим сигурно неће бити никаквих притисака у том смислу од стране САД, Велике Британије, Немачке, Француске…

Но ово настојање Запада да на сваки начин инструментализује и УНО, да добије већину и дође до једне резолуције о Сребреници, у међувремену може врло лако да се испостави као врло непријатан бумеранг.

Шта ће наиме урадити ако то послужи као пример и ако стигне следећи захтев за Генералну скупштину да гласа на исту тему а у односу на управо катастрофална дешавања у Гази?

А то ће, у случају да не повуку ту резолуцију, сасвим сигурно доћи.

Много тога је већ препознато, изговорено и написано о селективном праву, двоструком моралу и дуплим стандардима водећих елита Запада, но увек изнова  фрапира бестидност с којом они заступају очигледне неистине и неправде, као и степен њиховог арогантног потцењивања како сопствених грађана, тако заправо и читавог света.

Фрапантно је колико је човек, тај дични врхунац еволуције, постао духовно ретардиран и подложан манипулацијама. Нико још није заиста избројао све оне милијарде неурона, који нас оспособљавају за што савршеније функционисање, но познато је да се само у кори великог мозга налази око сто пута више синапси, спојница између њих, него звезда у Млечном путу.

То представља добар разлог да не само тело, већ и разум функционише, али развој духовног, моралног и етичког, све више заостаје за овим завидним биолошким капацитетом. Стога је и питање из наслова овог размишљања „Разум или малоумље, шта је опасније?“ у извесном смислу погрешно.

Водећим елитама нико не може да одрекне способност разумног размишљања, али ни све већу отуђеност од цивилизацијских императива општеважећег права, морала, етике, значи свега онога што човека чини човеком, хуманистичким бићем, које се не да свести на само једну прилично усавршену машину.

Трагично је, када „нормални човек“ и даље верује својим предводницима, иако га они очигледно безнадежно потцењују, сматрају дословце малоумним, неспособним да диференцира, да препозна и класификује лажи и преваре, отимачине и убиства, дакле прекршаје и злочине.

Најопаснија је значи комбинација разума без емпатије владајућих и онима, којима се владауспешно натурено малоумље.