SREBRENICA SRPSKA GERNIKA: Autorski tekst Milivoja Ivanišević

Odavno smo u velikoj nevolji u sučeljavanju sa svojim pokojnicima. Kako ih ovekovečiti i kako sprečiti da ih ponovo ne izgubimo u nekom našem već uobičajenom zabo­ravu. To je najkrupnija nacio­nalna nedoumica koja nas zbog slučaja Srebrenice zaista mno­go opterećuje. Recept za izlaz sigurno je da postoji, ali nam nije dostupan. Ili još nije do­šao nadohvat naših shvatanja.

Već je dokazano da pokojnike lako zaboravljamo i dobar deo prošlog veka proveli smo kao hipnotisani i u hipnozi za­boravili na sve što nas je kao narod snašlo, pa čak i u tek minulom veku. Pri kraju po­slednje decenije 20. veka u Sre­brenici su poubijani svi Srbi, bez obzira na pol ili uzrast. To su meštani koji nisu hteli da odu iz grada u kome su rođeni ne samo oni, već i njihovi ro­ditelji i roditelja roditelji. Pobijeni su i svi ratni zaro­bljenici i ljudi pohvatani i dovedeni iz spaljenih okolnih srpskih sela. Na kraju 20. veka u Srebrenici i tom delu Po­drinja nije bilo starosedelaca srpske nacionalnosti i pravo­slavne veroispovesti. Od nekad dominantnog naroda na svojim ognjištima ostalo je još svega devet odsto živih stanovnika u selima pokraj Drine: Crvica, Liješće, Petrića i uslovno Skelani. To su Srbi koji su je­dini mogli da počine genocid.

Ali, možda nije baš o njima reč. Možda je reč o davno po­znatoj i identifikovanoj gru­pi NATO plaćenika koji su za ogromne, a ima dokaza i zlatne, nagrade i garanciju da će biti zaštićeni od Haga, uz asisten­ciju britanskih i francuskih organizatora, izvršili streljanje nekoliko grupa musliman­skih vojnika. U to vreme glavnu reč u BiH vodio je Unprofor, sastavljen u najvećoj meri, a po­negde i jedino, od predstavnika Velike Britanije i Francuske. Zato nije problem i ne čudi što Haški tribunal, pa čak ni muslimanski sud, nikad tu bratiju ne pohapsi i ne osudi. Odgovor je veoma jasan. Tada ne bi bilo ni sadašnjeg genocida, ni pri­krivanja pokolja Srba u gradu. Trebalo je samo da prođe do­voljno vremena i da se ceo teret prebaci na drugu stranu, na tuđi obraz i pleća.

To se i sada, kad u Savetu bezbednosti UN nije pro­šla rezolucija, i dogodilo.

U toj konstelaciji moguće je tumačiti ponašanje srpskih političara, čak i nekadašnjih predsednika država, koji kao čin pokajanja, vence cveća do­nose na groblja srpskih ubica, a ne svojim pokojnicima u Sre­brenici, u kojoj su svi Srbi po­ubijani samo zato što su to što jesu – Srbi. Da li su donosioci cveća bili svesni tog neopro­stivog i grešnog ignorisanja vlastitih žrtava, a time su go­dinama hranili obmanu domaće i svetske javnosti da su Srbi počinili neki mega zločin i traže oproštaj. Srebrenica je po onom što se dogodilo srpska Gernika. I pitanje je do kada ćemo te zablude biti svesni i konačno svoj narod osloboditi višedecenijskog osećaja kri­vice, jer Srbi u Srebrenici nisu za sve vreme rata ubili nijednog muslimana.