ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Две поучне приче из Кине

О ПРОМЕНАМА

Неки сељак купи на сточној пијаци прелепу ждребицу. Сви су се дивили и завидели му. Он им рече:

– Ништа ми немојте завидети, јер се све мења.

Ускоро кобила побегне и пређе у Монголију, непријатељску земљу, тако да се нико не усуди да је тражи. Комшије почеше да га жале и дођоше да га теше.

– Никако ме немојте тешити, јер нисам ни тужан. Све ово може да изађе на добро.

Кобила се ускоро врати из Монголије са дивним пастувом и ождреби му лепо женско ждребе.

Опет се комшије одушеве како је небо милостиво.

– Е, моје комшије, зар сте заборавили? Несрећа увек иде за срећом.

Ускоро пастув, који је био неукротив, удари његовог сина копитом, и сломи му ногу. Комшије рекоше:

– Е, вала, сад не можеш да се правиш паметан, јер је ово тешка несрећа.

А он им рече са осехом:

– Увек има среће у несрећи.

И стварно: ускоро избије рат између Кине и Монголије, и многи младићи из тог села буду мобилисани и погину, а син оног сељака остане жив, јер није могао да ратује сломљене ноге.
КАКО СЕ ОДМОРИТИ ОД ОБАВЕЗА?

Један Конфучијев ученик рече:

– Много сам се уморио од учења и стицања премудрости, па бих хтео неке лакше обавезе. Да ли да одем и служим нашем краљу?

– Ко служи краљу, служи целој држави. Њему одмора нема, рече Конфучије.

– Да се онда вратим оцу и мајци?
– Мајка и отац су нас толико задужили да им се одужити не можемо. Ни ту одмора нема – треба враћати дуг родитељима.

– А ако се оженим и добијем децу? Није ли то слатки починак у наручју вољених?

– Брига о жени и деци захтева целог човека.

– Идем онда међу пријатеље, да се забавим.

– Да би се било пријатељ, потребно је свагда указивати пажњу онима које смо одабрали.

– Идем онда на село. Тамо ћу се одмарати у природи.
– Ко сеје и жање пиринач, цео дан је у води и блату.

– Па шта онда да радим, учитељу?

– Замисли своју надгробну плочу и сети се да мир чека заслужне са оне стране гроба. Тада ти на земљи ништа неће бити тешко.