Одвратно пријатељство: Зашто би извињење Словенији било грешка

Не само да се расправа о суштинским питањима – прогону косовских Срба – претворила у какофонију оптужби између српске и приштинске делегације због присуства наводно силованих Албанки под кринком „саветница“ Вљосе Османи, до спора је дошло и на релацији Словенија – Србија. Иако је српски председник изјавом да се не зна ко је био одвратнији, Словенци или неко други, јасно циљао на рад и изјаве словеначког представника у Савету безбедности УН Самуела Жбогара и словеначке дипломатије, словеначка министарка спољних послова Тања Фајон искористила је прилику да затражи извињење због наводне „увреде словеначког народа“ и речи које „нису у духу добросуседских односно пријатељских односа“. Сличан захтев изразио је и словеначки премијер Роберт Голоб.

Потом је стигло извињење, али не Голобу нити Фајоновој. Српски председник је објаснио да уопште није мислио на народ Словеније о коме мисли све најбоље, али да њиховим политичарима нема намеру да се извињава јер, како је рекао, воде „одвратну политику“.

„Ја сам рекао да су Словенци били одвратни, мислећи на седницу Савета безбедности. То је била тема и свакоме је било јасно да се односи на појединца и на (словеначку) политику. Свакако да то није речник који би требало користити, али сам људски рекао шта мислим о њиховој политици“, рекао је Вучић у обраћању новинарима, оставши при ставу да словеначка политика према Србији јесте одвратна.

Суштина спора између две земље је резултат различитих погледа на питање Косова. Врх словеначке политике сматра да је Косово захваљујући међународним признањима данас већ независна држава и да је извор проблема Србија, која „промену на терену“ не жели да призна и „иде главом кроз зид“, док Србија чврсто стоји на ставу да је већ само признање отцепљене српске покрајине – кршење обавеза Словеније према Србији. Словенија спорну политику заговара још од 2008. када је по диктату Вашингтона међу првих пет држава признала „независну државу“ на територији Србије.

Инструкције из Вашингтона

Исти Самуел Жбогар који се не устручава да јавно истакне да је „проамерички оријентисан“, сада у име Словеније – као несталне чланице – седи у Савету безбедности УН. Најпознатији је по чињеници да је 2007. и 2008, тада као словеначки амбасадор у Америци, проследио Љубљани инструкције из Вашингтона како да чланице Европске уније што пре спроведу признање државности Космета, како да занемаре све примедбе других земаља и како да проглашење независности Приштина реализује у недељу, чиме би „преварила“ Русију јер Москва не би успела на исти дан да сазове седницу СБ УН.

Списак америчких захтева, пописаних у тзв. „Вашингтонској депеши“ коју је саставио Жбогар, заокружио је диктат према коме би тадашњи генерални секретар УН, као и све земље света, само аминовале да је „промењено стање на терену“. Жбогар је несумњиво и тада таквим својим схватањем дипломатије погазио међународно право, као што то чини и данас.

Захваљујући оваквом углу гледања на „међународни поредак“, скројен у складу са западним „правилима“, којима, по нахођењу, газе међународно право, словеначка и дипломатије хегемонистичког Запада игноришу питање законитости стварања још једне албанске државе на Космету. Наиме, ако нека држава настане кршењем основних норми међународног права, онда се и признање државности таквог ентитета може сматрати међународним деликтом. Што словеначке дипломате не воле ни да чују. Законитост настанка Косова као државе је за њих закључена прича од тренутка када је Словенија по наруџбини Беле куће признала Космет као државу, као што су потом учинили и други амерички вазали. По среди је иста врста ароганције Запада која је евидентна у решавању свих других криза и ратова, од Газе и Ирана до Украјине и Тајвана.

Међународни деликт

Ако погледамо праксу држава и међународне норме, можемо утврдити да је Словенија – у прекршају. Признање неке државе није дозвољено уколико је сам процес њеног настанка на било који начин супротан jus cogensu, односно основним нормама међународног права. У конкретном случају би преурањено признање државе могло да се дефинише и као међународни деликт. Свако ко тврди да је независност Космета легитимна због ефективности његовог стварног постојања, погрешно тумачи критеријуме за формирање државе према слову међународног права. У пракси савремених земаља државност никада није била призната искључиво на основу стварне независности неког ентитета. Државе су у свим случајевима процењивале да ли то представља интервенцију у унутрашње ствари неке земље, односно недозвољено мешање и деликт са становишта међународног права.

Поврх свега, нигде није био сам успех сецесије једини критеријум за признање неке државе. Сер Херш Лаутерпахт, највећи стручњак у области признања држава, оценио је, на пример, да „стварни успех сецесионистичког ентитета није довољан сам по себи“, јер се не може и не сме пренебрегнути захтев да мора „матична држава пре тога престати са напорима да поврати ентитет који сматра својим“. Што Србија никада није учинила – чак ни приликом усвајања разних споразума са Приштином у наметнутом процесу „нормализације“ под паском ЕУ. Службени Београд је увек инсистирао да Косово и Метохија јесте део Србије.

Другим речима: словеначке дипломате признање Космета представљају код куће и по свету као „суверено право“ Словеније, при чему намерно заборављају да су при спровођењу тог „права“ прекршиле обавезе према матичној држави – Србији. Какав прекршај је у питању, открива нам у једној од својих анализа немачки професор политикологије и јавног права Норман Пич. Он је још уочи проглашења независности Космета упозоравао да је поштовање територијалног интегритета обавеза свих земаља у складу са чланом 2 Повеље УН (1) и да је „одвајање Косова од Србије“ могуће искључиво у договору са Србијом.

Професор Пич истиче да је признање сецесије Косова „међународни деликт“ који је уједно и противан принципима ЕУ која није признала сецесију Северног Кипра, отцепљење курдских области и која једнако одлучно одбацује исте тежње Баскијаца и Каталонаца. И управо на тој тачки смо данас: Словенија је признала отцепљење Косова и при својем признању устрајава, иако тиме продубљује међународни деликт који је починила 2008. Па како онда разумети „пријатељство“ на које се позивају словеначки премијер Роберт Голоб и министарка Тања Фајон лицемерно тапшући по рамену српске представнике док Србији покушавају да отму део националне територије. Како ико може бити пријатељ са неким ко не преза да га покраде?

Глас народа

Шта о свему томе мисле грађани Словеније, најбоље сведоче коментари на словеначким друштвеним мрежама. Ни у Словенији се добар део њих не слаже са потезима Голобове владе чију политику више од 70 одсто испитаника сматра неуспешном, неки чак и одвратном. Отуда нису „купили“ ни оптужбе Голоба и Фајонове да је председник Србије увредио словеначки народ.

„Шта је рекао погрешно? За живота СБ УН нисмо видели овакав ‘балканизам’, такву срамоту каквој смо били сведоци под председавањем Словеније. Срамота! Јесте ли полудели због тих Албанаца или шта? Бламажа Словеније пред целим светом. Као да су били у бирцузу у Приштини а не у СБ УН. Болесно! До кад ћемо да слушамо проверене лажи о ‘20.000 силованих’ Албанки?“, написао је један од коментатора на Иксу у одговору на захтев Тање Фајон за извињењем.

„Срби треба да затворе нашу амбасаду у Београду. Заслужили смо то. Америчка ће нам бити више него довољна“, подругљиво се надовезао следећи, у осврту на словеначко подилажење интересима САД. „Та жена (мисли на Фајонову, прим. аутора) је персонификована злоба“, додао је трећи. „Самозадовољна каријеристкиња, није дорасла задатку. Све што ради је срамота и штета за Словенију“, приметио је четврти, не штедећи лик и дело Фајонове. „Најбоља је ова изјава о ‘добрим пријатељским односима’. Не признајете територијалну целовитост Србије, а претварате се да сте у ‘добрим пријатељским’ односима“, наругао се следећи. И тако даље…

Укратко, словеначки народ очигледно није непријатељски расположен према Србији и разуме њене интересе, што се, нажалост, не може рећи и за словеначке политичаре. Јер њихови поступци нису само одвратни; уз то су и подмукли, осим што су противправни. Извињавати се политичарима који крше основна права Србије, било би зато крајње погрешно. Најзад, уз тако „одвратне пријатеље“ – коме требају душмани?