Владимир Умељић: КОСОВО И МЕТОХИЈА, СРЕБРЕНИЦА И „КРАЈ ИСТОРИЈЕ“

Када је НАТО, на челу са САД, 1999. уз драстично кршење међународног права напао српски део остатка Југославије, образложење је гласило да се „мора зауставити/спречити геноцид над косовско-метохијским Албанцима, успоставити демократија, сигурност за све, равноправност и владавина права“, као и да је та ратна операција, под колико еуфемистичким, толико и богохулним називом „Милосрдни анђео“ само хуманитарног карактера и ограниченог трајања.
Већ између јула и октобра исте године САД су ту, међутим, изградиле своју највећу војну базу у Европи опште намене (база Рамштајн у Немачкој је просторно већа, али само специјалног, ваздухопловног карактера).
То су учинили без да су икога питали за сагласност, дакле исто тако противправно, јер је то била (и остала) de jure, али и de facto међународно-правно призната, само од стране иностраних оружаних снага силом поседнута српска државна територија. Косовско-метохијски Албанци тада још нису добили „зелено светло“ својих евроатлантских тутора, да прогласе своју исто тако противправну псеудодржавност.
И шта сад? Пустимо (мрачну) прошлост, гледајмо у (светлу) будућност?

У међувремену је више него јасно, да ту нити је било некаквог геноцида, нити се икада радило о успостављању демократије, равноправности, сигурности за све и владавине права а најмање о некој хуманитарној интервенцији ограниченог трајања.
Примери, показатељи и докази за то се све време гомилају и могли би у међувремену да испуне читаве књиге, можда чак и библиотеке, но погледајмо овде само на примеру ове, међународно-правно илегалне војне базе САД, настале искључиво на основу безобзирног насиља, колико безочно и бестидно, безобзирно и бескрупулозно се врши „извоз демократије“ са Запада, овде управо у српски Јерусалим, у српску Свету земљу (извод из једног аналитичког текста Петра Искендерова, 07. јуни 2013.):
„Камп Бондстил“ код Урошевца на Косову и Метохији је највећа америчка војна база изграђена после Вијетнамског рата било где на свету, и, по неким параметрима, највећа америчка база у Европи (386 хектара, односно 3,86 км2).
Ужива екстериторијалност и потчињава се само Пентагону. Поред тога што је ту трајно смештено 5.000 војника (у случају потребе база може да прими до 7.000 војника), Бондстил служи и као хеликоптерска база.
Даље, управо база „Бондстил“ омогућава САД да контролишу воде Средоземног и Црног мора, као и путеве ка Блиском Истоку, Северној Африци и Кавказу, а такође трасе постојећих и будућих цевовода из региона Каспијског језера и Централне Азије. Ради се, конкретно, о пројекту нафтовода Бургас-Скопље-Влора, за који је министар енергетике САД Бил Ричардсон 1999. изјавио да је реч „о енергетској безбедности Америке“:
„Ми смо уложили значајну суму у Каспијски регион, и сада нам је веома важно да се нафтоводи и политика крећу у правцу који нама одговара“.
Како сведочи Ендрју Бацевич, професор катедре за међународне односе и историју на Бостонском универзитету, циљ војне операције НАТО-а против Југославије 1999. управо је била „подршка надмоћи САД“ у Европи и „спречавање Европе да одступи од ранијих правила“. Под тим правилима, како сасвим исправно истиче Ноам Чомски, један од водећих америчких експерата у сфери геополитике, „издвојено место заузима правило о доминацији САД“.

База „Бондстил“ од самог отварања има и задатак да спроводи тајне операције које не могу да контролишу ни УН, ни европске и евроатлантске организације, укључујући НАТО. То омогућава чињеница да се „Бондстил“ потчињава директно Пентагону и ужива екстериторијалност.
Ова околност је била кључна у скандалу који је поводом базе избио у новембру 2005. Тада је комесар Савета Европе за људска права Алваро Хил Роблес изнео у јавност тврдњу, да у америчкој војној бази „Бондстил“ на Косову постоји тајни затвор. Он се у интервјуу за француски „Монд“ присетио како је за време посете Косова у септембру 2002. са осматрачнице видео „умањену копију Гвантанама“.
Видео је дрвене бараке окружене високом оградом од бодљикаве жице и неколико десетина затвореника у наранџастим комбинезонима (неки су имали браду и читали су Куран).
Све је то подсећало на амерички затвор на Куби, у коме се у нељудским условима држе заробљени талибани и друга лица ухваћена током антитерористичких операција.
Сличне податке садржи и извештај, који је по налогу Бундесвера припремио Берлински институт за европску политику. У том документу се наглашава да се управо „у постојању тајног затвора ЦИА на територији базе ‘Камп Бондстил’ на Косову“ најочигледније испољава истинска улога САД и њихово одсуство жеље да садејствују у истрагама које се спроводе у Европи.“
Све ове чињенице, дакле, говоре за врло прагматичне и само империјалне разлоге, који су довели до масивног кршења међународног права од стране „НАТО-демократија“, те да су све флоскуле о аутентичној демократији, праву и моралу само празне флоскуле, медијске „обланде“ за широке народне масе и, истовремено, страшна поруга дотичним хуманистичким вредностима и цивилизацијским тековинама.
Милосрдни анђео? Не, то је само цинично, али и бласфемично, достојно сатанизма.
Уз то је за промислити – за Србе Косово и Метохија није само „још једна српска провинција“ – која се, иначе, још од времена Стефана Немање налази у непрекинутом правном континуитету српске државности (насилно припајање Османском царству нема и не може имати међународно-правну подлогу).

Ни окупација у време Другог светског рата од стране Сила осовине, Хитлеровог конгломерата моћи, те припајање Албанији (насталој 1912.) нема никакву правну тежину ( неприкосновени правни принцип „Еx injiuria ius non oritur“, односно „На основу неправа не може настати право“).
На Западу се увек изнова калкулише о „Косовском миту“, значи о „мазохистичкој особини Срба који славе свој пораз, о вечно ка прошлости окренутим, неразумљивим балканским чудацима“.
„Косовски мит“ је један погрешни, јер на Западу негативно поседнути terminus tehnicus, који не одражава право стање ствари. За Србе је битан један „Косовски етос“, који налаже да сваком злу мора стати на пут, па и по цену сопствене погибије.
А шта је један напад са циљем окупације и поробљавања (Османлијска Турска 1389, али и НАТО 1999.), ако не то?
Значај Косовске битке за Србе је, дакле, аналоган значају опсаде и пада Масаде за Јевреје. И Јевреји су на крају изгубили ту битку, листом платили главом своју жељу за слободом и потпали под власт нападачког Рима. Деценијама од настанка модерног Израела, заклетва нових војних регрута је почињала речима: „Никад више Масада!“ и нико на Западу не долази на идеју да пребаци Јеврејима „мазохистичку фиксираност на давну прошлост“.
Оно што се у њих, даље, ревносно прећуткује, то је чињеница да се на Косову и Метохији налази преко 1.600 најстаријих сакралних споменика српске вере и традиције, културе и историје. То значи, да се значај ове „Свете земље“ за Србе може упоредити са значајем Јерусалима за Јевреје.

Закључно, подсетимо се и на Косовски циклус народних песама, које је велики Гете сматрао „чудесно лепим (…) једне бескрајне лепоте (…) могу се слободно ставити на исти ниво са Соломоновом „Песмом над песмама (…)“, који припада културном наслеђу не само Срба, већ и Европе и света..
Другим речима, Косово и Метохија је колевка и живи извор српског идентитета.
И сад би требало озбиљно схватити, поверовати и приклонити се захтеву – пустимо (мрачну) прошлост, гледајмо у (светлу) будућност? А то изговарају, заступају они, који су бруталном силом дошли и остали, узурпирали и окупирали?
Који су после самовољног напада из очигледно себичних и ниских побуда, после систематског клеветања и сатанизовања, немилосрдног бомбардовања, разарања и вишеструких убијања невиних, потом усред преко 1.600 најстаријих сакралних споменика српске вере и традиције, културе и историје поставили бодљикаву жицу око свог тешког оружја и хиљада војника, свог тржног центра, биоскопа, ресторана, телевизијског студија, базена и спортског комплекса, као и по могућству око својих заточеника, које су ту насилно довели из ко зна којих делова света?
Зар они то заиста очекују од Срба?

Како не схватају, да је једна ствар када је нечија надмоћ толико велика, да се не може надбити, као што је то у српском случају било 1389. и 1999, али да је сасвим друга ствар повити главу и колена, одустати и пристати, одобрити насиље, превару и отимачину, лаж и неправду, јер тада човек постаје њихов део, тек тада губи слободу, свако самопоштовање, основно људско достојанство, идентитет?
То врло провидно слеђење тоталитаристичком начину размишљања и делања Орвеловог „Великог брата“ („Истина је лаж, рат је мир, слобода је ропство!“) изузетно је тешко схватити (и ни у ком случају за прихватити), али по свему судећи они то заиста очекују.
Прво су нас бомбардовали „сатанским, генетски поквареним Србима“, потом „милосрдно-анђелским“ уранијумским пројектилима и касетном муницијом, данас „геноцидима у Сребреници“ и „геноцидном творевином Републиком Српском“, „вишевековном великосрпском окупацијом Црне Горе“ и „неповратно независним Косовом“ и све то би Срби требало да својеручно овере, сопственим потписом накнадно легитимишу, учине „истинитим“..
Можда и да једном годишње ходочасте и полажу цвеће пред Бондстилом?
При томе би било врло неразумно приписивати то мањку интелигенције, обуке и стручности њихових водећих елита, политичких стратега, тајних служби, итд. Пре ће бити да се ради о арогантној опијености и заслепљености сопственом моћи, о декадентној илузији сопствене бесмртности, о крају историје.

Уз то долази изузетно битна компонента њиховог система вредности и у све већој мери „паралелног света“, наиме, једино што је битно, то је оно што се да мерити сопственом коришћу, профитом, дивидендама, порастом финансијске и властодржачке моћи.
Стога су одавно одбацили све друго, као ирационално и бескорисно – религију, морал, емпатију, питање идентитета, веру, наду, љубав, те консеквентно праве енормну грешку примењујући исти резон шаблонски и на све друге, јер то потом неминовно недостаје у њиховим калкулацијама и обезвређује их.

Фатална заблуда некадашњих носилаца наде, јер идеје демократије, достојна дехуманизоване „вештачке интелигенције“.
Но шта да чине погођени, када схвате да је нечија надмоћ толико велика, да се не може надбити а ипак не издати себе, своју садашњост и своје деце будућност? Јер легитимно је питање – лепо, с једне стране је право, морал, идентитет, али с друге стране је реалност, која не ишчезава ако човек следи примеру ноја и забије главу у песак, када види лава, зар не?
Тачно, али ти прагматичари се морају подсетити на чињеницу, да је додуше трајало стотинама година од Косовске битке 1389, али да је дошла и 1912. када је настала крилатица: „За Косово Куманово!“ и надмоћни турски освајачи били коначно избачени из српских земаља и из Европе. И то је реалност.

Истовремено, заблуда је да „сатански, генетски покварени Срби“, „геноцид у Сребреници“ и „геноцидна творевина Република Српска“, „вишевековна великосрпска окупација Црне Горе“ и „неповратно независно Косово“ представљају крај историје, да заиста припадају стварности.
Не, њој припадају само дотичне тврдње Запада.
Уз то, тешко да ће се „НАТО-империја“ толико дуго одржати, као Османски султанат. Подсетимо се само, не само на актуелни успон Русије, Кине, Индије и „глобалног југа“, већ и нпр. да је Нигер управо протерао америчку војску из њихове огромне базе на својој територији (трошкови градње и опреме 118.000.000 долара) а сличан развој ситуације је евидентан и у осталим државама зоне Сахел, у Малију, Буркини Фасо и Гвинеји, итд.

Другим речим, и Бондстил ће једног дана припадати прошлости а вера, љубав и нада ће опстати и остати. Дотле се мора издржати и потом можемо чисте душе поручити данашњим (наводним) господарима света – пустимо (мрачну) прошлост, гледајмо у (светлу) будућност.