Сребреница у Уједињеним нацијама, или: Где је Вануату и шта каже Николај Патрушев?

Напокон и сами, и то на сопственом случају, можемо да приметимо како се времена мењају. Наиме, више нам не могу све што желе баш онако како хоће, и ето тог охрабрујућег подстицаја да издржимо све оно што смо издржавали и до сада. Али не само зато што једину алтернативу представља тотални слом, па и ионако немамо избора него да се против тога боримо, већ и зато што се помаља чак и шанса да се изборимо, каквој досад нисмо смели да се надамо.

О томе нас је, иако није хтео, обавестио Златко Лагумџија, онај амбасадор Босне и Херцеговине при Уједињеним нацијама који је наду покушао да нам одузме тако што је Републици Српској одузео право гласа о Сребреници у Уједињеним нацијама.

У томе за сада није успео, и ето тог поузданог знака да су времена напокон почела да се мењају. А докле је промена дошла сазнаћемо тек када се резолуција о Сребреници нађе тамо где за сада није, на дневном реду текућег, 78. заседања Генералне скупштине Уједињених нација који и представља доказ да су поменуте промене започеле.

Али кренимо редом, јер, иако у свему саучествује са задовољством, наравно, није се Златко Лагумџија сам сетио да пружи свој допринос ућуткивању Републике Српске и доношењу резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама.

Питање су, као што је познато, покренули Немци и Руанда којом су се Немци послужили као смоквиним листом, међутим, сва потоња подршка коју је резолуција добила од Северне Македоније, Албаније и Вануатуа до Шведске, Канаде и Сједињених Америчких Држава уверљиво је показала да су се опет Срби колективно нашли на удару Колективног запада, решеног да то питање Срба који га не слушају као Вануату и Северна Македонија реши једном за свагда како и заслужујемо.

Управо Вануату, узгред буди речено, представља и нарочит доказ да јесмо изложени удару Колективног запада, што је закључак који се изводи из географије ове државице – на крају света у Океанији – њеног религијског састава – више је тамо следбеника карго култа Џона Фрума него муслимана којих и нема па да их се страдање у Сребреници тиче макар по том основу – а поврх тога нема ни било каквог повода да се Вануатуанци баш сада сете Сребреничана и тобожњег геноцида. Што оставља једино могућност да им је речено да то учине, уосталом, сходно пракси по којој су признали и такозвано Косово брже него што су на Косову умели да пронађу Вануату на мапи.

А све то, ако ћемо да закључујемо даље, представља и доказ да им ни страдање Сребреничана није битно осим као изговор за удар за Србе из поменутог разлога што нису послушни као Вануатуанци и Северни Македонци. Као да је њима ишта боље због тога што слушају, али то је већ њихов проблем.

Него, овај удар споља синхронизован је са ударом изнутра у виду такозваних невладиних организација, независних медија и саслужујућих политичара који су и сами подржали резолуцију о Сребреници као Америка и Вануату, и нашли за сходно да Србији приговоре што се томе противи. Један важан детаљ: организације у Србији које финансира Америка (за Вануату нема таквих доказа) подржале су оно што је против Србије подржала Америка. У неким земљама доносе се закони о агентима страног утицаја какви би били сасвим примерени оваквим случајевима. И зато што представљају адекватнији опис њиховог деловања од лажне вести да су то невладине организације – како уопште могу да буду невладине кад их финансира нека влада – али и зато што би њихово прецизно дефинисање као агената страног утицаја било значајан корак ка ослобађању од њиховог утицаја. Доћи ће ваљда и то једном на дневни ред.

А до тада бележимо и још једну појаву: Мајке Сребренице угостиле су неке жене из Украјине да подрже једне друге против Срба као и Руса. По моделу „Косова“ које шаље војну помоћ Украјини и извесних албанских пагана који се, док парадирају с фашистичком иконографијом, с једнаком страшћу диве Ослободилачкој војсци Косова и Азову у Украјини. Непријатељи Срба и Руса по правилу су исти, и ништа ту није чудно као облици које то непријатељство поприма, од албанских неопагана до украјинских неонациста.

Па је за Србе с обе стране Дрине утолико значајније што су се њихови представници нашли у Русији, у Санкт Петербургу на 12. међународном сусрету високих званичника из области безбедности који је окупио поверљиве представнике 106 држава и представнике 10 организација, од БРИКС-а и Шангајске организације за сарадњу надаље.

Иначе, јако важан скуп. Продубљивање безбедносне и обавештајне сарадње не-западног света, онога што се све чешће а уз то и математички прецизно назива Глобалном већином, подразумева и јачање свих других врста узајамног поверења, повезаности и, самим тим, усаглашености.

Отуда је за Србе од непосредне важности и то што је у Санкт Петербургу било речи и о овој сребреничкој подвали. О томе се на сасвим директан начин у свом излагању изјаснио и секретар Савета безбедности Русије Николај Патрушев, обавестивши све које је окупио да је реч о лицемерном кораку Немачке који изазива огорчење и представља извртање чињеница „с циљем да се изврши притисак на српским народ који води независну политику, без освртања на Вашингтон и Брисел“.

Другим речима, како је већ и речено, није ово за Сребреницу и жртве, него против Срба. Да они постану жртве Колективног запада.

Наша, српска, битка тако је још једном постала и руска. Док је истовремено и Русима, и Кинезима и свима који су са њима склони да нас подрже, или су макар несклони да нас са Колективним западом нападну, у Њујорку председник Србије Александар Вучић, борбом против резолуције какву је претходно и најавио у разговору с изаслаником америчког Стејт департмента Џејмсом О’Брајаном, показао да је то борба коју вреди повести. Већ и зато што Србија у њој учествује изричитије него у неким ранијим својим борбама против истих партнера.

И некакав успех у том је погледу већ постигнут, чему је невољно посведочио и Златко Лагумџија. Па му је пало у задатак да саопшти да се гласање о резолуцији, упркос онаквом списку спонзора, одлаже. И то уз речито признање да се текст резолуције „шаље на ревизију, уколико земље чланице УН имају још неке предлоге“ или ако им „треба времена“, а да су они, „као група пријатеља и спонзора резолуције, отворени за даље консултације“.

У преводу – са дипломатског, не са бошњачког пошто за то превод није потребан – ово значи да је тој малој групи пријатеља и спонзора, Колективном западу сачињеном од Америке и оних који слушају њена наређења, пребројавање у Генералној скупштини Уједињених нација кудикамо до знатно поремећено услед деловања Србије и њених пријатеља. Управо то је показатељ да се времена мењају.

Наравно, ово не гарантује да ћемо баш у овој ситуацији поразити Колективни запад. Али он већ сада није успео да победи као што је очекивао. И као што би победио да времена нису почела да се мењају. И у смислу нашег отпора, и у смислу подршке коју за то добијамо.

Довољно да нас охрабри да само тако наставимо. А тиме ћемо и друге охрабрити да нас у томе подрже још и више. До наше коначне победе, наравно.