Иза кулиса нових напада на Србе: Плаши ли се Запад потреса на Балкану после победе Русије

Једна од карактеристика геноцида јесте да се ради о организованом злочину. И то темељно организованом злочину. Геноцид је намеран, планиран и институционализован, у циљу физичког уништавања одређених колективитета (расних, етничких, националних или религијских група). Он не може бити спонтан, случајан, насумичан.
Интересантна ствар је у томе што најгрлатији заговорници тезе о геноциду у Сребреници, дајући разне оцене о Србији (везане за историјска или текућа дешавања), истовремено суштински објашњавају како су Срби ужасно неорганизован народ.

Како „руља“ организује „геноцид“
Због тога међу Србима апсолутно ништа не функционише осим правила руљократије. Руља се поводи за спонтаним, случајним и насумичним.
„Кривоноги народ тупих погледа“, како нас је већ описао један од аутора који недостатак талента надомешћује увредама, уосталом и не може бити способан за изградњу било каквих институција. Отуда и намере тог народа не могу бити планиране. Како онда испада да је само геноцид код Срба планиран и организован? Изгледа да српске институције делају само када се ангажују за вршење злочина!?
Много тога нелогичног везано је за квалификовање догађаја из јула 1995. године, пре свега због његове политизације. Са тим се наставља и даље, најављена полемика у Генералној скупштини УН додатно ће закомпликовати ствари. Неспорно, нови круг политизације одиграва се зарад вршења притиска на српски корпус и његове институције (формалне и неформалне). Јасно је и да се то чини како због локалних актера и њихових геополитичких интереса (у овом конкретном случају изгледа се процењује у Сарајеву како би доношење резолуције Генералне скупштине било додатни разлог за захтевање укидања Републике Српске), тако и због оних јачих играча у међународним односима који би да санкционишу Србе због њихове непопустљивости у спољној политици.

Наравно, ради се о неувођењу санкција Русији. Србија (заједно са Републиком Српском) не може покварити нити осујетити намере ЕУ и НАТО у погледу Русије, али овакав став Београда (и Бањалуке) ем представља незгодан преседан (на који се у одређеном развоју ситуације могу позвати на пример Виктор Орбан или Роберт Фицо, а могуће и бројни други политичари из разних европских земаља), ем је најава да у случају неповољног исхода за ЕУ и НАТО у текућем рату против Русије може доћи и до новог прекомпоновања на Балкану.
Цементирају поредак на Балкану
Реактуализацијом приче о Сребреници, од стране тих јачих играча у међународним односима зато се жели цементирати постојећи поредак како у било ком случају не би дошло до новог прекомпоновања на Балкану.

Услед такве жеље и ова дешавања у Генералној скупштини УН неће бити последња. Биће још изазова и искушења. Биће још освежавања и понављања наратива из деведесетих година двадесетог века, подсећања на геноциде и етничка чишћења, захтевања одштета и извињења. Уосталом, треба доказати како српске институције, онда када их има и постоје само да би се ангажовале у вршењу злочина.
Да парадокс буде већи, у освежавању и ширењу тих наратива кључни допринос дају управо они јачи играчи у међународним односима који су организовано вршили тешке злочине.
Планирано потискивање и уништавање домицилног становништва у Северној Америци имало је карактер злочина, а његове размере и последице не може умањити ни чињеница како се одигравао раније, у ери пре „савременог доба“. О системском протеривању и убијању Јевреја у нацистичкој Немачкој не треба пуно трошити речи. Ваљда мисле да ће оваквим приступом релативизовати сопствена непочинства!?
Батина има два краја
Међутим, као што се и претходних деценија показало, батина има два краја. Оваквим приступом креира се логика за неке даље поступке у Генералној скупштини УН, али и светској политици у целини. Геноцидом ће бити проглашавано свашта нешто, од интервенција НАТО до израелских акција у Гази, када се намакне већина у ГС УН доносиће се резолуције и око тих злочина.
Оно што се тренутно одиграва за Србе јесте непријатно. Подразумева се, непријатно је и за државу Србију. Али, врло је вероватно да та непријатност неће бити фатална. Најпре због тога што су овакве резолуције Генералне скупштине необавезујуће.

У реду, од оних који подрже резолуцију очекује се и да је примењују, они добијају нову „муницију“ да „пуцају“ по Србији. Али ти ионако „пуцају“ по Србији већ три деценије. Европски парламент усвојио је већ три резолуције о Сребреници и то редом – 2005, 2010. и 2015. године.
Чак су нас до скора гађали и муницијом већег калибра и муницијом са осиромашеним уранијумом. Од њих нисмо ни очекивали ништа другачије. И преживели смо. Шта нам они још додатно могу наудити?
Друго, ова иницијатива може бити потпуно релативизована врло брзо новим захтевима за осудама других „геноцида“ или ко зна како квалификованих ратних злочина на осталим ратиштима у различитим деловима света. Када се спољнополитичка стратегија (или геополитичка, која се опет ослања на спољну и безбедносну политику) темељи на нелогичним премисама, онда се несвесно гради нова логика заснована на преседану који ће се користити увек и свуда.

Многи ће платити цену
Не може се тема геноцида политизовати само на Балкану, а да другде остане питање за правнике, судске поступке и академске расправе. У том контексту, краткорочна цена непријатности коју ће платити Србија релативно је ниска у односу на средњорочну цену коју ће платити управо ови јачи играчи у међународним односима који зидају логику засновану на преседану.
Дугорочно, највећу цену платиће Босна и Херцеговина. Јер, после овог дешавања, свему што му је претходило и онога што ће се након њега наставити, може се слободно констатовати да Босна и Херцеговина није прича о два ентитета који имају неке своје паралелне животе, већ прича о два паралелна света, два друштва са дијаметрално супротним тумачењима историје, доживљајима стварности и тежњама у будућности.
Батина има два краја.