ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Литургијска реформа и раскол у православљу (КЊИГА НА ПОКЛОН)

НА ПУТЕВИМА МОДЕРНИЗМА

Недавно сам у пдф формату добио књигу о литургијским реформама, у којој се налази низ текстова угедних духовника и богослова Православна Цркве, што су се оштро противили боослужбеним реформама спровођеним од стране модерниста. ( Добио сам одобрење приређивача, па целу књигу доносим у прилогу овог текста. ) Те реформе су одавно захватиле и Српску Православну Цркву: уклањање иконостаса и отворени олтар, гласно читање свештеничких молитава, причешће без озбиљне молитвене и покајничке припреме, и слично: све су то озбиљне појаве које православно хришћанство разарају изнутра и припремају људе Цркве од Истока за унију са папством. Јер, паписти су одавном уништили своју традиионалну мису ради екуменизма и „осавремењавања“, па нису добили ништа осим духовне пропасти и губљења верника, што је процес који све више добија на замаху.

Православна Црква је већ имала страхотно искуство несаборног увожења новог календара, које је створило тешке последице старокалендарских раскола свуда, од Грчке до Румуније. То је, како је говорио Свети Јустин Ћелијски, разбило молитвено јединство истоћних хришћана, а све у име духа овога света, који није Дух Божји, него дух лажи и обмане. Једино се Пољска Православна Црква, да би заштитила своју паству, вратила на православни богослужбени календар.

Али, ипак је најопаснија литургијска реформа. Јер Литургија је атомско језгро Цркве. Свако роварење по атомском језгру може имати невиђене последице.

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ И НОВОТАРСТВО: КЊИГА У ОДБРАНУ СВЕТОГ ПРЕДАЊА ПДФ

ШТА ЈЕ ЗА НАС СВЕТА ЛИТУРГИЈА

Света Литургија је срце Православне Цркве из кога струје благодати напајају Тело Христово. Примајући, под видом хлеба и вина, Тело и Крв Богочовека, ми постајемо усвојена чеда нашег небеског Оца и стичемо обожење и вечни живот, који не можемо стећи сопственим напорима. Свети Игњатије Богоносац назвао је причешће „леком бесмртности“. Као што, захваљујући хлорофилу биљака, у својој свакодневној храни једемо преображену сунчеву енергију, тако се захваљујући Светој Литургији причешћујемо нествореним божанским енергијама и постајемо, како кажу Свети Оци, „богови по благодати“. Због тога је Литургија кроз историју и бивала предмет спорења и оспоравања од стране оних који њене дубине, ширине и висине нису могли да разумеју, покушавајући да земаљском мишљу докуче надземаљску тајну.

ОТКАД ЈЕ НАША ЛИТУРГИЈА

Литургија какву данас знамо, уобличена је још пре дванаест векова и са извесним мањим изменама служи се до дана данашњег. Богослужбена упутства такозваног Барберинијевог кодекса, у коме је сачуван скоро цео текст оновремене литургије, садрже рубрике о тихом читању свештеничких молитава. Тако да је и у доба Светога Саве било то исто: свештеничке молитве су се читале тихо, олтарска завеса се отварала и навлачила у одређеним тренуцима Свете Литургије.

У Законоправилу које је превео и приредио Свети Сава, у тумачењу петог правила Лаодикијског сабора стоји: „Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра са архијерејем светитељем“. У старом српском Служебнику из 13. века, а то је век чији је почетак карактеристичан по архиепископском деловању Светог Саве, јасно стоји да свештеник молитве чита тихо и након тога произноси возгласе, то јест завршетак молитава је такав да га чују сви окупљени у храму. Да скратимо причу: Руси, Бугари и Срби, од када су се крстили никада нису слушали наглас читане свештеничке молитве. Да је било потребно мењати тај поредак, то би свакако учинили Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Владика Николај и отац Јустин Ћелијски. Они то, међутим, нису учинили. За сваког православног Србина то би требало да буде довољно.
Али, за Србина екуменисту и модернисту то није довољно. Као што каже дечја песма:“Видела је жаба да се коњи кују,/ како потковани брже напредују./ Родила се жеља од памети јача,/ па кренула да тражи свога поткивача“.

То јест, да личи на модерне римокатолике.

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ И НОВОТАРСТВО: КЊИГА У ОДБРАНУ СВЕТОГ ПРЕДАЊА ПДФ

МОДЕРНИСТИЧКЕ ТЕЖЊЕ ДРУГОГ ВАТИКАНСКОГ КОНЦИЛА

Други ватикански концил имао је за циљ осавремењавање римокатолицизма које би хришћанство учинило доступнијим модерном човеку. Поред наглашавања потребе за екуменским зближавањем са осталим хришћанима (у ствари, за новом врстом унијаћења скривеног иза маске плурализма и толеранције), одлучено је да се и богослужење прилагоди захтевима новог доба. Педесетак година пре тога поједини римокатолички научници – литургичари почели су са истраживањем ранохришћанског богослужења и извели погрешне закључке о њему: тобож, у раној цркви богослужење је било непосредније, без преграда између свештеника и народа, а свештеник је био лицем окренут народу. На основу тих закључака папа Павле Шести је спровео реформу мимске мисе (римокатоличке литургије). Из мисе је уклоњен вековима присутан латински језик, Часна трпеза изнета пред народ, свештеник се окренуо лицем ка народу, служба је скраћена на тридесетак минута, уздржање од хране пред примање хостије (римокатоличког причешћа) сведено је на сат времена, из храмова су уклоњени многи украси, статуе светаца, а нови храмови су грађени као стерилне зграде у модернистичком протестантском стилу. На мисама су понегде почели да користе и рок музику да би привукли младе.

ПОСЛЕДИЦЕ КОНЦИЛСКОГ БЕЗУМЉА

Последице су биле катастрофалне. Број верника у црквама нагло је опао, настали су многи расколи, француски кардинал Марсел Лефевр одбио је модернистичку реформу и одвојио се од Ватикана са стотинама хиљада следбеника. Озбиљни римокатолички литургичари почели су да доказују да претпоставке богослужбене реформе нису биле исправне. А поготову тврдња да је свештеник служио лицем окренут народу. Он је то чинио само кад је читао Јеванђеље и проповедао (као и данас), али су хлеб и вино, који треба да се силом Духа Светога претворе у Тело и Крв Христову, били приношени тако што су и свештеник и народ били окренути истоку, који симболизује Спаситеља и Његово присуство.

Уочавајући катастрофалне последице непромишљене реформе,  папа Бенедикт Шеснаести допустио је служење традиционалне латинске мисе, трудећи се да забрани свако богослужбено експериментисање и неозбиљност. Писао је, у својој књизи „Дух Литургије“, да „Литургија остаје Литургија само док онај који је служи не може да манипулиђе њеним спољашњим елементима“ – то јест, док не може да експерментише.  Међутим, чим је папа Рацингер смењен, модерниста Бергољо, то јест садашњи понтифекс Фрањо, ударио је на сваки покушај богослужбене ретрадиционализације, и направио додатни хаос међу верницима.

УТИЦАЈ РИМОКАТОЛИКА НА ПРАВОСЛАВНЕ

Римокатолички теолози који су довели до богослужбених реформи, својим књигама и ставовима, веома су утицали на православне реформаторе, од протојереја Николаја Афанасјева и Александра Шмемана до данашњих грчких модерниста, међу којима се нарочито истицао неофанариотски идеолог, покојни митрополит Јован Зизјулас. Читајући римокатоличке литургичаре модернистичког правца, и сами склони екуменизму, модернисти на Истоку су прихватали погрешне закључке западних научника и сада покушавају да их наметну Православној Цркви.

Карактеристичан је био случај манастира Нови Скит у Православној Цркви Америке. Тамошњи монаси, бивши римокатолици који су формално прешли у православље, али остали латинског духа, предано су се залагали за радикалне литургијске реформе, сличне онима које је спровео Ватикан. Решили су да наглас читају свештеничке молитве, немају олтарску завесу, да држе отворен олтар, одвојен од храма провидним иконостасом итд. Иначе, монаси Новог Скита су познати по томе што гаје кучиће и свој метод дресуре паса продају широм Америке. Ако знамо да су највећи православни литургичари били свеци, од Светог Јована Златоустог до Светог Јована Кронштатског, а да се данас реформом литургије, између осталих, баве и амерички дресери паса, онда нам мора бити јасно да ту нешто није у реду.

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ И НОВОТАРСТВО: КЊИГА У ОДБРАНУ СВЕТОГ ПРЕДАЊА ПДФ

ДЕСАКРАЛИЗАЦИЈА КАО ЦИЉ

Зашто неки у Цркви од Истока разарају Свету Литургију? Пред нама је питање онога што је француски неотрадиционалиста, Рене Генон, сматрао контратрадицијом, а што његов руски следбеник, извесни Али Тургијев, дефинише овако:“За разлику од СПОЉАШЊЕ ДЕСАКРАЛИЗАЦИЈЕ (обесвећивања, нап. В.Д.) традиционалних установа путем пародије и изругивања (венчавање хомосексуалаца, отварање храмова свих конфесија), она (контратрадицојска активност, нап.В.Д.) може да се састоји у унутрашњем развраћењу, које уопште не додирује спољашњу страну. Кривотворина таквог типа није могућа без потпуне промене целокупног начина религиозног живљења, из чега проистиче да „свеци сатанини“ (ђаволопоклоници) морају да делују у оквиру заједница верујућих, као њихови вођи (рецимо, црквени јерарси). Пошто је, по људским мерилима, за „подземно“ окончање ове унутарње десакрализације потребно дуже време, мора да постоји и извесна „наследност“, која гарантује целисходно разарање традиционалне установе током низа поколења (механизам који то омогућава је котраиницијација /…/) Притом је сасвим јасно да ће припадници заједнице (они, за које су контраиницирани јерарси носиоци духовног ауторитета) остати потпуно неупућени у оно што се збива (јер би онда израз „да превари ако буде могуће и изабране“ био само реторска фигура). На крају, задатак „светих сатане“ ( ђавопоклоника ) своди се на то да обред у потпуности лише његове благодатне силе (то је могуће постићи путем измене обредности, то јест путем таквог попуштања у захтевима према мирјанима које ће свакако довести до десакрализације). Када се антихрист учврсти, сва моћ световне власти (оснажена лажним чудима палих ангела) удариће не по заједници, не на савез духовне браће, него на усамљеног појединца“.

Циљ је, дакле, разарање Цркве Христове, да би на власт дошао антихрист. И томе помажу, свим силама, екуменисти и модернисти маскирани у православне клирике и теологе.

РАСКОЛ У ВАСЕЉЕНСКОМ ПРАВОСЛАВЉУ

У овом тренутку, Православна Црква је подељена више но икад у новијој историји. Цариградски Јуда на месту патријарха, Вартоломеј, озаконио је украјинско безакоње, које није чак ни раскол, него безблагодатна кловнијада ( јер, вођа тзв. „Православне цркве Украјине“, Вартоломејевог гадалука, тзв. Епифаније Думенко, нема ни хиротонију, него је наследник самохиротонисаних кловнова из доба бољшевичког преврата ), и, пошто су фанариотску самовољу јелинске Цркве подржале ( по наређењу НАТО пакта ), прекинуто је литургијско општење између Москве и Цариграда, а подела ће се још дубље ширити по ткиву Цркве, као рак – рана.
Ипак, не треба губити наду.

У ЧЕМУ ЈЕ НАДА?

У историји Цркве било је тешких периода, када је ситуација, како су говорили Свети Оци за епоху сукоба са аријанцима „личила на тучу у мраку“: није се знало ко кога удара и зашто. Свети Григорије Богослов је у то време упозоравао, пишући епископима свог доба: „Повод ваших спорова је Света Тројица, а истински узрок невероватна мржња“ и додавао је: „Цркве су без пастира; добро пропада, зло надвладава; треба пловити ноћу, а нигде нема светлости која показује пут“ итд. Међутим, Господ је увек давао победу и мир Цркви Својој. Ако хоћемо да наставимо путем ка вечности, тако мора бити и сада: вратити се православљу и правоживљу, и чекати Бога да нас, како кажу псалми, избави од малодушности и од буре.

А богослужење треба и мора да остане у духу Светог Предања. Иначе ћемо се обезблагодатити и нестати у вртлозима екуменистичко – модернистичких лажи.

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛУЖЕЊЕ И НОВОТАРСТВО: КЊИГА У ОДБРАНУ СВЕТОГ ПРЕДАЊА ПДФ

Извор: Правда