Желидраг Никчевић: МАРШИРАЛА, МАРШИРАЛА, ГОГОЉЕВА ГАРДА

Чули сте и видјели, вјероватно, да је Емир Кустурица прије неки дан у Кремљу објелоданио намјеру да снима филм по причи Николаја Васиљевича „Како су се завадили Иван Иванович и Иван Никифорович“.
Владимиру Владимировичу се, каже, идеја веома допала.

Ако сте заборавили о чему је ту ријеч или се не досјећате зашто је овај Гогољев бисер толико актуелан, ево мало слободнијег резимеа.
Ова прича била је важан дио образовног програма у Совјетском Савезу и „околини“. По њој је снимљен популаран и солидан филм. Како се она сервирала школарцима? Поента је, наводно, у раскринкавању класних подјела: испада да је Гогољ први у руској књижевности тако беспоштедно исмијавао вулгарност, злобу и глупост тадашњих спахија-малограђана. У међувремену, на фону данашњих збивања, прича се раскрива у потпуно новој свјетлости. Слободно се може рећи да је донедавно ни Руси нису добро разумјели, тврдоглаво не препознајући злобну, али вјеродостојну карикатуру „украјинства“, које се генијалном писцу већ тада поприлично смучило. Гогољ не само да није маскирао политички карактер свог дјела, него га је баш истицао. (Обратите пажњу: код њега Иван Иванович није обични Иван Иванович, него Иван Иванович Перерепенко, а Иван Никифорович није само Иван Никифорович, него Иван Никифорович Довгочун. И живе нигдје другдје већ у срцу украјинства – у Полтавској губернији, у градићу Миргороду.)

Наводне спахије, ни Перерепенко ни Довгочун немају баш никаквог образовања, апсолутно су им туђи било какви духовни интереси. Први Иван редовно чита једну те исту књигу са одсјеченим корицама, као онај Чичиковљев слуга Петрушка, али зато са великом уживанцијом храни свиње и ћурке, резбари дрвене чиније и кашике. Отац му је оставио „имање“ – парцелу близу мјесташца Миргорода, гдје је само једна зграда окречена, а главни украс је огромна локва у центру, у којој се ваљушкају свиње. Истина, кров те једине зграде је необојен, јер су фирнајс неопходан за фарбање Украјинци украли и појели с луком. Истог таквог поријекла је и „племић“ Довгочун – Перерепенков комшија.

Перерепенко је видио да Довгочун има стару сломљену пушку и почео да га мољака да му је поклони. Наравно, њему оружје уопште није било потребно; своју молбу је засновао на претпоставци да то оружје не треба ни комшији. Дипломатски преговори двојице „племића“ доводе до великих компликација. Сусједи један другог малтретирају ситним зановетањима и свађама. Идиотизам прелази у саботажу, кад огорчени Перерепенко преко ноћи претестерише комшији гусињак, и завршава се кукавичлуком и подлошћу, кад је пакосни диверзант одлучио да свог пријатеља с којим је 20 година нераздвојан пријави надлежним властима.

Наравно, и Довгочун је дошао на исту бриљантну идеју: истог дана је сам написао доставу. Од власти они један за другог траже сумануте казне: Перерепенко моли да се Довгочун окује ланцима и стрпа у затвор, а Довгочун то исто за Перерепенка, и још да га ваљано избатинају и пошаљу у Сибир. Племенити двобој украјинских властелина наставља се наредних 12 година. Прочитајте, подсјетите се.

Дакле, укратко, какав је карактер ових људи, по Гогољу? Превртљив, сиров, вођен искључиво материјалним интересом. Главни мотив социјалне активности није жеља да се успостави нарушена правда, него обични кукавичлук. Подмуклост и потказивање. Није тешко примијетити да су се све те црте током следећих 200 година сачувале у дјевичанској чистоти, и чак су веома ојачале. Тако је Гогољ испао један од архитеката украјинског националног карактера, а његово стваралаштво камен темељац украјинске „самобитне“ културе. И узалуд га поткопавају.
Узгред буди речено, и „Ревизор“ је одличан приказ независне Украјине, преобраћене у апсолутну фикцију. Хљестаков је допутовао (очигледно у исти тај Миргород) из Петербурга. Раније је, као Хљестаковски, могао доћи из Варшаве, сад као неки Хљестман или Хљестоу стиже из Берлина или Вашингтона, а из његове руке ждеру поклоњене колачиће Сквозник-Дмухановски, Земљаника и остали Бопчински и Допчински.
Страшна је руска класика!