Случај Грухоњић или о огољеном аутошовинизму домаћих „интелектуалних“ елита

Да ли су „универзитетске елите“ које нас уче људским правима икада подигле глас због нецивилизованог положаја и терора над Србима на КиМ?

Блокада Филозофског факултета у Новом Саду узбуркала је страсти – осећања потомака жртава усташког геноцида су повређена а већина православних Срба осетила се увређеним оним што се могло чути у изјави једног професора новосадског универзитета. И док студенти настављају протест тражећи да управа Филозофског факултета реагује због говора мржње и предузме одговарајуће мере како би санкционисала нецивилизовано понашање свога запосленог, један број универзитетских радника устао је против студената подржавајући увреде на рачун српског народа, цркве и државе.

ПОЛИТИЧКИ ПРИТИСАК?

Чак и ако изузмемо актуелни проблем на новосадском универзитету, у нашој земљи је некако постало очигледно да су високе плате, пројекти, инвестиције и улагања државе у високошколске установе за одређену групу универзитетских наставника у Србији нешто што се подразумева. Међутим, када иста та држава захтева од њих да поштују Устав, државну целовитост, достојанство и традицију конститутивног народа, онда се универзитетски квазилиберали позивају на „политички притисак и аутономију Универзитета“.

Идентична је прича и са слободом говора. Док се говори о српском Косову и Метохији, Републици Српској, страдању српског народа и његовом историјском праву, за њих је то „беспотребно враћање у прошлост и говор мржње“, а када појединци из академске заједнице вербално погане српске светитеље и јунаке, позивају на скрнављење православних храмова, величају усташтво и пету колону, то онда проглашавају „слободом говора и критичким размишљањем“.

Министар Никола Селаковић је приликом недавног освећења и откривања Спомен-плоча Новим косовским јунацима у Нишу изговорио велику истину – да је највећи српски непријатељ данашњице заборав, што је апсолутно тачно. Овој констатацији треба додати и то да је раме уз раме са заборавом данас свеприсутан још један велики душманин нашег рода и државе. Реч је о огољеном аутошовинизму домаћих „интелектуалних“ елита.
СЛОВО О ТОЛЕРАНЦИЈИ

Те псеудоелите састављене од малог али гласног броја јавних делатника и универзитетских професора, сматрају себе грађанима првога реда и узимају за право да већинском српском народу (где припада и наша студентска младост), утемељеном на светосавској и домаћинској традицији, држе слово о толеранцији и демократији. Иако су им уста препуна приче о владавини права и слобода, нетрпељивост коју свакодневно демонстрирају према свему што је српско и православно потпуно их разобличава.

На микро нивоу, у оквиру установа где им се указала прилика да владају и управљају, спроводе диктатуру и тиранију. А без проблема би, и само да су кадре да преузму републичку власт, у концентрационе логоре слале и стрељале сваког ко не заступа њихове вредности и не мисли исто као оне. Њихова прича о демократији испразна је фраза иза које се крије намера за увођењем једноумља и инсталирањем тоталитарне глобалистичке идеологије у којој неће бити слободних и самосталних индивидуа нити националних држава и народа већ зомбираних маса лишених духовног и националног идентитета, и подложних различитој врсти манипулација.

Запитајмо се јесмо ли некада чули те „универзитетске елите“ које нас уче људским правима да су подигле глас због нецивилизованог положаја и терора над Србима на КиМ, због притисака на Србе и рушења дејтонског поретка у БиХ од стране бошњачких политичких лидера, због сегрегације српског народа у Хрватској, због обесправљености српске мањине у Црној Гори, Словенији или Албанији? Наравно да нисмо. Нити ћемо икада чути! За њих је емпатија непознат појам када су у питању патње сопственог народа. Али зато су први када је потребно стати у одбрану онога ко би православне храмове претварао у ноћне клубове и ко јавно исказује своје симпатије према усташким џелатима из Јасеновца.
ОДРОЂЕНИ ОД НАЦИОНА

Нагледали смо се последњих деценија од таквих универзитетских псеудоелита свега и свачега. Од тога да честите српске официре који су бранили свој народ и отаџбину проглашавају „ратним злочинцима“, да су им драже колеге из Приштине и самопроглашене творевине „Косово“ од колега са севера КиМ, да радије бирају башчаршијске ћевапе са јогуртом од топлог гостопримства своје паљанске браће и сестара, па све до пласирања идеје да „Републику Шумску“ треба укинути, а свету косовско-метохијску земљу ампутирати и поклонити албанским терористима ради „европске будућности Србије“.

Јасно је да се један део универзитетске академске елите тотално одродио од свог национа и да је зарад тридесет сребрњака из иностраних фондова, а понекад чак и без финансијске сатисфакције, само зарад топле речи или тапшања по рамену од стране еврожречева, спреман на потпуну колаборацију са антидржавним и антинародним елементима.

Зато је данас, имајући у виду врло сложене геополитичке околности и међународне (не)прилике у којима се налази Србија, као и сва струјања и таласе са којима се наш државни брод суочава, српски народ дужан да зна истину. А истина је следећа: ако би се горепоменутој универзитетској псеудоелити и њиховим политичким фаворитима леволибералне (насилне) оријентације указала и најмања прилика да управљају државом као што управљају појединим установама, већ сутрадан би признали независност Косова и Метохије, одрекли би се Републике Српске и својих саплеменика у региону, увели би санкције нашим традиционалним партнерима, а Србију би трансформисали у најобичнију колонију. Српски народ би прогласили геноцидним, милионске српске жртве биле би заборављене и избрисане, судбина Србије у постојећим границама била би потпуно неизвесна, а опстанак српског народа у будућности био би доведен у питање. Оно што није пошло за руком Османлијама, Аустроугарима и нацистима, они би без проблема спровели у дело.