Борис Мјачин: Империја и ситниш

Дозволите ми да покушам да на популаран начин објасним како функционише историја. Зашто неке државе побеђују, а друге не побеђују, иако се јако труде?
Историја се може упоредити са светским првенством у боксу, на коме су из неког разлога заборавили да раздвоје учеснике по тежинским категоријама. Да, боксер лаке категорије може добити неколико рунди, али ће на крају ипак изгубити од тешкаша.

Кад неко почне да прича како Украјина може да победи Русију, ја се само искрено насмејем и кажем: „Ма иди бре!“ Јер је то објективно немогуће. Русија има много већи потенцијал, више људи, руска привреда под Путином само је добијала на замаху, а војна технологија се само усавршавала, док је Украјина отворено трулила 30 година после 1991. клизећи у корупцију. Да, Украјина је способна да ратује са Русијом, зашто да не. Али овај рат ће Украјину, као прво, коштати стотине хиљада, ако не милионе жртава, а као друго, свакако ће се завршити победом Москве, ма колико пута отерали руске падобранце од Кијева иза „линије Суровикин“. Они ће се повући, и намерно ће се повући да би сачували снагу, стекли нову енергију, наклепали још граната и пројектила и поново кренули у Кијев. А онда опет. И опет, ако треба. И никаква Америка вам неће помоћи, из истих разлога због којих су Сједињене Државе онако помогле Сајгону.

Русија је само јачала тиме што се ослободила економски слабо развијених пограничних подручја попут Централне Азије, у које је совјетска власт уливала милијарде. Током протеклих 30 година Русија се средила, обновила и, у принципу, ослободила. Сад је то јака буржоаска држава. А Украјина је данас банкротирана држава, неспособна да самостално исплаћује социјална давања својим пензионерима, а да не помињемо оружје, које такође треба купити за неке паре, како се недавно показало, а не „само добити“ по ленд-лизу. То што још увек имате кредитну линију не значи да имате некакав сопствени потенцијал. Кад се овај црвени прекидач искључи (а сигурно ће бити искључен), десиће се исто оно што се десило Јужном Вијетнаму 1975. године. И готово.

Бог с њом, са Украјином. Желим да разумете моју главну идеју: постоје велики геополитички играчи, тешкаши, „империје“, а ту су и разне врсте ситниша. То су некакви сепаратисти, националисти, младохавајци, борци за слободу Лисјанског острва, чланови Лиге слободних народа Средоземља и сличне наивчине које живе само за своје фантастичне сценарије у којима херојски бацају прстен у гротло Везува и изненада оживе изгубљену Помпеју заједно са Херкуланеумом.

Све је то глупа фантазија за слабоумну децу умируће ере интернета. Постоје природна ограничења за способности одређене етничке групе. Британци не могу освојити Француску. Пољаци никад неће победити Немачку. Индијанци Амазоније неће моћи да заузму Рио де Жанеиро и Сао Паоло на јуриш, чак и ако им дате десет тенковских корпуса и пет ескадрила Ф-16. Увек се дешава управо оно што треба да се деси. Постоје тешкаши, полутешкаши, средњаши, бантамаши итд. Да, у професионалном спорту ове категорије ће раздвојити. И пратити равноправну битку, да се нико не би мешао. Али у животу, у историји, то није случај. И зато овде важе други закони. И није то вулгарни социјални дарвинизам („јаки прождиру слабе“), не, немојте овде мешати ту одвратну концепцију. Овде важе теорија игара и правила за избор оптималне стратегије. А оптимална стратегија за етнос лаке категоорије који се налази у суседству етноса-тешкаша јесте да научи, дођавола, да са њим одржава добросуседске односе, а не да „вуче смрт за бркове“, како је говорио Киплингов Могли. Кијев Москву вуче за бркове само зато што Вашингтон стоји иза Кијева, а Украјинци наивно верују у несебичну подршку другог тешкаша, баш као што су у то веровали и Јужни Вијетнамци, и Авганистанци, и Балти, који воле да лупе нешто што није баш паметно. Скините поводац. И видећете за пет минута како Кијев, Талин и Јереван јуре ка Москви аутостопом, јер немају пара да плате путарину.

Можда ће се некоме учинити да ја говорим „баналне“, очигледне ствари. Пре свега, рекао сам на самом почетку да је ово популарно објашњење. И друго, у филозофији постоји правило „Окамове бритве“, по коме је најједноставније објашњење увек најтачније. Нема потребе за множењем ентитета преко онога што је неопходно. И не треба да се хватамо разноразних занимљивих преседана попут пада Римског царства у 5. веку, освајања Арапа у 7. веку или Монгола у 13. веку. Та освајања нису повезана са снагом Немаца, Арапа или Монгола, већ са слабошћу Рима, Византије, Персије, империје Цин, древних руских кнежевина итд. Сва та освајања, ако их погледате дугорочно, завршила су се, опет, ничим: Немци су се растворили међу романским народима, Арапи су се јако забавили и били одувани, остављајући Персију и даље на истој иранској висоравни, и Монголи су се такође на крају вратили у своју родну народну републику.

Нема и не може бити ништа горе од бајке о „демократској равноправности народа“. Може постојати једнакост пред законом. Али у геополитици, у економији, па чак ни у култури нема једнакости. Не можете се супротставити геополитичким тешкашима, јер ћете бити сломљени, и ваша судбина ће бити као судбина америчких Индијанаца. Нећете имати сопствену економију, јер ћете у сваком случају бити принуђени да се интегришете у један или други велики економски систем, није битно да ли су то западни инвестициони фондови или БРИКС. А у култури, такође, нећете моћи да играте равноправно са великим играчима, јер ће енглески или руски и даље бити распрострањенији од украјинског или молдавског, ма колико новца уливали у свој „национални идентитет“. Ово је просто статус кво са којим треба да се помирите и научите да тражите своје место на другом или трећем нивоу пирамиде, на чијем су првом, највишем нивоу омражени Руси, Јенкији или Кинези.

Ако то не урадите, ићи ћете против основних принципа историје и ризиковати да у суштини уништите свој народ. Уништићете га као етничку групу. Биће здробљена точковима историје, изгубити тло, растворити се у великим градовима и у најбољем случају постати нека врста расуте дијаспоре. „Али како то може бити?“ – кажете. Па ми смо се само борили за своју независност. Хтели смо да будемо „нација“. Па тако. Такав је историјски парадокс. Историја не воли оне који се боре за некакву независност, не водећи рачуна о овом „тешкашком“, „империјалном“ фактору. Да, такви људи ће се појавити у уџбеницима, они ће се звати „велики просветитељи“. Понегде ће им градити споменике. Али ће политички изгубити. Обавезно.

Никад, генерално, не заузимајте погрешну страну историје. А будала то увек ради. Погрешно се клади (и притом често наслућује да је опклада погрешна), а онда хода около подигнутог носа и поноси се својим губитком. Интелигентна особа заузима праву страну или се, у најгорем случају, придржава неутралности. Јер познаје законе историје.

(Телеграм канал Б. Мјачина: превео Ж. Никчевић)