Владимир Умељић: Ноћ када је горела Богородица Љевишка… и моја немачка пријатељица Клаудиј

Косметски Албанци су пре двадесет година, од 17-19. марта 2004. дословце пред очима својих гласно ћутећих ментора, тешко наоружаних западних „чувара тј. гаранта реда и мира“ (и – како кажу – хришћана), извршили још један страхотни погром над аутохтоним Србима на њиховој окупираној Светој земљи, Косову и Метохији.

Према подацима УНМИК-а, око 60.000 косовско-метохијских Албанаца су на 33 различитих места уништили око 800 кућа, убили 8, повредили више стотина и протерали (= „етнички очистили“) око 4.000 Срба.

За памћење је, дакле, да је свако ненаоружано српско чељаде, закључно са старицама и старцима, женама и децом, у просеку протерано од стране 15 наоружаних Албанаца, док се за рушење једне српске куће потрудило њих 75 а за убиства 7.500 по српској глави.
То је, може се поћи од тога, за организаторе ове оргије насиља био у првој линији проблем масовности учесника а, следствено, и логистички изазов, али биће да су мислили – боље тако него обрнуто, што је сигурно, сигурно је.

Јер никад се не зна, вероватно их је неко подсетио да су голоруки Срби својевремено и од трешњевог дрвета правили топове, када су им исто тако бројчано надмоћне Османлије претиле зашиљеним коцима и Ћеле-кулама. А данас? Шта то, ко то оно беше – Османлије?
И – то није било све, што се десило у марту 2004.

Чак 35 српских православних цркава и манастира је оскрнављено. Миниран је манастир Светих Врача Козме и Дамјана у Зочишту из 14. века, са ранохришћанским надгробним споменицима из 4. века, рушен и паљен манастир Девич деспота Ђурђа Бранковића из 1434. године, два дана су горели Богородица Љевишка, Призренска Богословија и Храм Светог Ђорђа, црква Христа Спаса и конак манастира Светих Арханђела код Призрена…
Тешко је поверовати, да су починиоцима заиста припадали и потомци оних часних и јуначких Климента и Гашија, који су вековима и по цену живота штитили српске светиње од свих нападача, поштујући Божије куће, своје српске суседе и канон Леке Дукађинија, који кодификује обичајно право Албанаца и прописује: „Црквени поседи и имовина су неприкосновени“.

А данас? Данас би они морали да их штите од сопствених потомака.
Једна моја пријатељица, Немица, која је тада радила за једну немачку добротворну невладину организацију, задесила се на лицу места и стајала је пар сати непосредно испред цркве Богородице Љевишке, коју је гладно опседала паклена ватра.

Гореле су њене богослављеничке фреске, најстарије (до тада сачуване) од њих из треће деценије 13. века, пуцао је мермер и савијали се у мукама гвоздени клинови, уграђени у ову Божију кућу, васкрслу у древној српској држави 1306. године на остацима ранохришћанске богомоље из 11. века.

А онда је у мају 2004. пред мојим кућним вратима стајала та добра пријатељица Клаудија, са малом изгужваном најлон-кесом у руци, и рекла да се ужелела моје кафе, иако се управо враћа из моје земље на годишњи одмор у Немачку.
И – рече још, да има један поклон за мене. Поклон, који неће донети радости, али зна, да ће ми много значити. Онда ми је предала тај поклон – пар чађавих комада мермера и три масивна гвоздена, искривљена и нагорела клина. Спасени остаци из неког пожара?
Тим речима је почела своју исповест:

„Као што знаш, ове године сам од фебруара била службено на Косову и Метохији. Врло чудна ситуација, негативни набој просто опипљив, притиска, као да гута, краде кисеоник из ваздуха… Мешавина еуфорије и безмерног јада, свима уста пуна слободе и демократије и…
Не, не свима…
Признајем, нисам ти баш веровала када си говорио о томе шта се тамо дешава, како то изгледа. Твоја казивања су ми деловала као приче страве и ужаса, једностране и прекомерно потенциране, субјективне, исувише црно-беле.
Једноставно неуверљиве…

А онда сам се случајем задесила те вечери испред те српске цркве. Огроман пожар, маса Албанаца одушевљено ликује, аплаузи, повици, песма, пламенови лижу, камен се жари, пуца, руши се…

Погледам на доле, свуда велике и празне канте бензина, људи се саплићу о њих, шутирају их. Ту су и нека деца, смеју се, подврискују, поигравају. Црква гори. Неколико пута ми прилазе смркнути људи и оштрим, осорним гласом ме на албанском ословљавају. Ја одговарам на немачком, они одмах застају, поздрављају ме и дижу палац у вис, тапшу ме по рамену…

Идем около, видим групу униформисаних, немачке униформе и немачко оружје, са њима и неколико њих у ватрогасним оделима. Одмах им наравно приђем, питам, људи, зашто не интервенишете, зашто сте овде? Зашто не уводите ред, па и хапсите, зашто не гасите пожар? Подметнут је очигледно а паликуће су сигурно међу овим људима, који ликују и пљескају. Црква гори.
Погледаше ме ћутећи, па се окренуше и изгубише у мраку.

Ја обрисах сузу и видим, околни људи ме на то мрко погледају, као да ми узимају меру, подгуркују се, причају нешто мени неразумљиво, одсечно, реско… Њихови гласови звуче агресивно, претеће, ухвати ме страх.

Шта ако помисле да сам Српкиња а ја не стигнем да изговорим ниједну немачку реч? Или ми се у невреме чак омакне нека српска реч? Хоће ли се неко „случајно“ затетурати и гурнути ме у ватру? Јер тамо где горе синагоге, цркве и џамије, кад-тад горе и људи, толико смо ваљда научили из историје. Надам се, барем.

И – знала сам, да се та моја мисао не заснива више само на твојим казивањима.
Они се комешају, црне сенке им се лелујају, издужују па скраћују. и ја им „храбро“ приђох. Ословим их на немачком, они се опуштају, један одговара на енглеском и пуна му уста слободе и демократије.

А пожар? Десило се, дешава се, стара зграда, вероватно неисправне инсталације.
Поздрависмо се и када кренух даље, он услужно одгурну ногом једну не сасвим празну канту бензина у страну, да ми олакша пут. Да се случајно не саплетем и не дођем можда на погрешне мисли, стигнем до неких погрешних закључака.
Онда сам опет помислила на тебе, сагла се и узела два одломка мермера и два велика гвоздена клина. Били су врући, али отрпела сам. Они су гледали за мном и ја сам им махнула руком, на чијем длану су бриделе опекотине и нарастали пликови.
„Сувенири!“, узвикнула сам бодро. Интернационална реч, безопасна. Насмејали су се грохотом, климали главама и поздрављали ме махањем руку са подигнутим палчевима… То, Немице наша, то!

Не знам ко је од нас у том тренутку био циничнији, али ја сам била та, која је осећала страх. Ја сам лагала, они не.
Бацила сам поглед на сат, зар је већ тако касно? Како време пролази, зујало ми је нејасно кроз главу, ко би рекао? Ово моје, земаљско време, јер за вековно трајање ове светиње то су само милисекунде а можда ни то, јер како мерити време када припадаш вечности?
Да ли је у овој горећој цркви било можда и људи? Или само сенки, нечујних отисака бројних столећа? Нисам се усудила да обришем нову сузу, јер гледали су ме и поздрављали – то, Немице наша, то!

Да ли си икада у животу мислила на овај начин, Клаудија, питала сам се?
Не, гласио је мој немушти одговор, али никада у животу нисам била посматрана и третирана, заправо слављена као истомишљеник, савезник и, да, као једна врста покровитељског саучесника при једном тешком криминалном, злотворном делу.
Јесу ли се тако понашале хрватске усташе Анте Павелића према својим нацистичким патронима, док су убијали безбројне Србе, Јевреје и Роме, док су палили српске цркве и јеврејске синагоге? Или украјински ултранационалисти Степана Бандере убијајући хиљаде и хиљаде Јевреја у Украјини? Или…

Али шта имам ја са тим на почетку 21. века?
Тиме сам опет дошла на твоје бескрајне тираде о континуитету историје и како су моји, немачки политичари, уметници, научници и медији једнодушно делали последњих пар деценија на Балкану, како је настајала нова, једнострана и прекомерно потенцирана, субјективна, исувише црно-бела „стварност“, о Србима, као „дежурним кривцима“, који су сво зло проузроковали и сваку казну заслужили.

Како ти оно рече и то увек изнова, моји Немци су 1914. узвикивали „Србија мора умрети!“, 1941. „Србија је гнојни чир Балкана, који морамо сагорети!“ а мој министар иностраних послова Кинкел, кога сам иначе бирала, обзнанио је јасно 1992. „Србију морамо бацити на колена!“
Ја сам ти на то одвраћала да свако може да нађе погодне цитате, да их извуче из временско-просторног контекста и укалупи у свој шаблон мишљења. Ти би ме на то сажаљиво погледао и саветовао ми да онда урадим праву ствар, да ставим те цитате у њихов временско-просторни контекст и сама извучем закључке.

А ако не, слободно ми је да их посматрам као показатељ растуће хуманости Немачке, јер се од царског захтевања смрти Србије преко Хитлеровог предлога „медицинске терапије српског чира“ стиглo до „само“ бацања Србије на колена. Можда би то ето, додавао си, за мене био прави, онај садржајни контекст а без укалупљивања у било чије шаблоне мишљења.

И, да, неуморно си понављао исто тако Кинкелове одлучујуће речи на Бертелсмановом форуму у Берлину 1998, када си изнео предлог о одржавању једне „Мировне конференције о правима Албанаца на Косову и Метохији и Срба у Хрватској“ уместо предстојећег НАТО-напада на Србију и Црну Гору, на шта ти је и Хенри Кисинџер пришао и честитао „на једином правом предлогу у овој ситуацији“. Кинкел је пак одмах устао и скинуо тај предлог са дневног реда, уз „образложење“: „Срби су највећи губитници догађаја и они ће и даље губити!“
Дакле не Милошевић, не политичари или некакви идеолози, већ – Срби!

То ме је, иначе, увек највише погађало, без да сам ти то икада показивала, јер такво уопштавање у смислу некакве колективне кривице јесте било поразно и, зашто то сада не изрећи, могло је само расистички да буде утемељено!
Јер то је опет једном било узимање једног читавог народа за таоце политике!

Још нешто, што би по мом убеђењу требало да је неповратно прошло, заувек завршило на депонији отпада историје! Заједно са оним злокобним временом, када су у Немачкој важила неприкосновена начела „Један фирер, један народ!“ за себе и „Један народ, једна кривица!“ за Јевреје… за Словене, Роме…

Кроз главу ми је те вечери дакле пролазило све оно, што сам сматрала твојим субјективним, неумереним и неуверљивим ставом. Све оно, што заправо нисам хтела да чујем. Јер и ја сам својеверемено дала свој глас Кинкелу на парламентарним изборима, верујући у њега као човека, политичара и заговорника демократије, слободе и недељивих људских права.
И сада слушам – то, Немице наша, то!

Осећала сам се превареном и пониженом, као никад у животу. И страх, огроман страх. И то не само због конкретне ситуације у којој сам се ненадано нашла, већ и због свих тих мисли – како је уопште могуће да опет настане једна таква ситуација?
Да ли је она твоја тврдња, која ме је колико љутила, толико и ужасавала, можда заиста била тачна, наиме, да је та ситуација све време била ту и само чекала на погодне околности, да поново провали, ступи у први план?

А ја сам те, опрости ми, додуше само у том погледу годинама и годинама сматрала чудаком, неразумљивим особењаком, самозваним мрачним пророком, одлуталим од стварности, јер заточеником једне давно превазиђене прошлости.
Питања јуре једно друго а сва јуре мене…

Ваздух је варничио и пуцкетао, дим је гушио, громогласни смех је нагризао црквене зидове још жешће од пламенова. И занесени поклици – слобода, демократија! Живела Америка! Живела Немачка!
Црква је горела.