Христофор Камени: ДУЕЛ

Стајали смо на литургији у Благовештенској цркви у селу Г. на периферији Доњецка. И баш у тренутку кад је свештеник, подигавши руке, рекао: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова…“ – уместо „Амин“, зачула се топовска салва, за којом је скоро одмах уследила друга, трећа и почело је паклено фијукање.
Свештеник је, као одговор, веселим бас-гласом, свима дао понуду коју је било немогуће одбити.

„У миру Господу се помолимо!”
И људи су почели да се моле.
У рату нема неверника. Анђели смрти певају митраљеским гласовима тако убедљиво да им немаш шта и чиме приговорити. Са сваким ударом ти кажу – ти си наш, ти си наш, сад ћемо те сустићи.
И умри како знаш. Ако не верујеш.

Тако је почела најнеобичнија, најсветлија, најрадоснија, најсадржајнија, најпажљивија, усредсређена и покајничка литургија којој сам икад присуствовао.
Зато што се свака реч у молбама, благодарењима и тропарима доживљавала са оштром јасноћом, апсолутно разумљива, позната, блиска, као да је већ крвљу у срцу записана. И више се нисам молио ја, него се у мени молило моје срце.

Под је подрхтавао, стакло на прозорима, прекривеним џаковима песка, лагано је звецкало, са улице се чуо срцепарајући урлик ауто-аларма, и све је тукло и ударало, час гласно, час тупо, као да избезумљени, пијани слон скаче с ноге на ногу.
И кроз овај дивљи плес, као да се ништа није догодило, звучало је спокојно:
„Помолимо се за мир целог света… уједињење свих… за овај храм… са вером и страхом Божијим… за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна… да нас избавиш од сваке туге… гнева, потребе… заступи, спаси, помилуј и сачувај нас милошћу својом…“

Све је ово била истина и откровење. Као да је Бог са сигурношћу знао да ће нас баш у ову недељу, на периферији града Доњецка, ђаво изненадити, намеравајући да нам одузме живот. А да се то не догоди, Господ ће лично доћи у малу цркву на периферији рударског села и дати сваком од нас штит, мач, реч и Самог Себе.
Нико се није померио, није потрчао, пао, а, изгледа, није се ни уплашио. Сви смо се молили, и ја никад нисам доживео такво унутрашње јединство са Богом и људима.
Читајући Јеванђеље, отац Н. је изашао на амвон и рекао своје уобичајено:

– Срећан празник, драги моји Благовештењци! Данас и није тако громко. Истина? Не лежимо на поду и не плачемо. За девет година много чему се научиш. А ми смо, како год окренеш, још живи. А знате ли зашто?
Сви су се насмешили. Они су знали одговор, а ми гости нисмо.
– Зато што смрти нема, – једноставно је рекао о. Н.

Тупи ударац и јаук сирена. Са те стране су покушали да му приговоре.
– Чујте, бесни су од немоћи, – примети баћушка, који је језик хаубица разумео ништа лошије од свог матерњег. – А како ми да живимо?
Чинило ми се да парохијани знају одговор и на ово питање, али су деликатно ћутали.

Бог види, ја ништа не измишљам. Свештеник ућута и топови утихнуше. Тишина је за нас – милост. А ја, чтец Хрисанфиј из села И-га, који сам у сузама престајао целу службу, као лубеница на киши, рећи ћу вам да је ова тишина непобедива.
– Милост је што смо живи и што се узносимо на Трпезу Господњу, – закључио је о. Н.
Презревши смрт.

(regnum.ru; превео Ж. Никчевић)