МАРКО С. МАРКОВИЋ: Лењин по Солжењицину ( Поводом стогодишњице од смрти Лењина)

Један руски мудрац каже:“Као резултат завршног стадијума суманутости руског народа настало је доследно и систематско затирање најбољег слоја отачаства, укључујући многе јерархе Руске Православне Цркве, свештенство, монаштво, а такође и племства, лица официрског кадра, трговачког сталежа, трудољубивих имућних сељака, проглашење безбожја у земљи и обоготворење комунистичких вођа, пре свега В. И. Уљанова (Лењина), који је једном изрекао ове речи: „Нека изумре 90% руског народа, само да остане 10% до момента светске револуције“. Ето стварних размера васељенских претензија овог револуционара – фанатика, за кога је Буњин једном рекао: „… Изрод и морални идиот од рођења, Лењин је показао свету баш на самом врхунцу своје делатности нешто чудовишно и потресно; он је разорио највећу државу на свету и убио неколико милиона људи – а свет је и поред тога већ толико полудео, да се усред бела дана људи препиру да ли је он добротвор човечанства или није?“ (Из јавног иступања у Паризу 16. фебруара 1924. године). Ако оставимо на страну претерану (нехришћанску) буњиновску рескост, сложићемо се да је добитник Нобелове награде у суштини доста тачан у својој оцени. Други наш чувени руски писац А. И. Куприн буквално се ужаснуо после личног сусрета са Лењином, не осетивши у њему никаква својства човечије душе: „У суштини – помислио сам, – овај човек, тако обичан, учтив и здрав, – далеко је страшнији од Нерона, Тиберија, Ивана Грозног… Нема у њему ни осећања, ни жеља ни инстиката. Само оштра, бездушна неодољива замисао: пропадајући – уништавам“ („Лењин – тренутни снимак“). Агента пруске и немачке обавештајне службе (што је поуздано утврдила руска тајна полиција 1917. године), највероватније масона високог степена посвећења, Лењина су у совјетској Русији почели да називају „најчовечнији од људи“ и за обмануте ђавоимане људе претворио се у некакав символ светости (постао је „светији од свих светих“). Није ли то несумњиви доказ најдубље душевне болести руског народа од које се, нажалост, ни до данашњег дана није излечио.“

О Лењину је писао Александар Солжењицин,који је У сибирским логорима провео је пуних девет година. На робију је одведен 1945. право са фронта, на којем се истакао као официр. Емигрирао је 1974. вративши се у отаџбину након две деценије. У децембру 1998. одбио је највишу државну награду – Орден светог апостола Андреја Првозваног, којим га је одликовао Јељцин, због ситуације у којој се налазила Русија. Током агресије НАТО на Србију (СРЈ) 1999. био је веома оштар према политици САД и НАТО. Приповетком „Један дан Ивана Денисовича“ у књижевност је увео тему Стаљинових логора. Посебно је његов роман „Архипелаг Гулаг“ разобличио лаж „комунистичког раја“. На основу емигрантског искуства у Западној Европи и у САД, такође је испољио презир према систему вредности савременог Запада.

Године 2012, 28.априла, у Француској, у којој је деценијама живео као емигрант, умро је један од највећих српских интелектуалаца 20. века, Марко С. Марковић, рођен 1924. године у Београду. О њему „Енциклопедија српског народа“ Завода за уџбенике пише:“Теолог, политиколог, историчар и књижевни критичар. Од 1944. у Верско – идеолошком одсеку ЈВуО. Теологију је завршио на Православном богосовском институту у Паризу 1952, а дфржавни докторат из политичких наука је стекао 1975. на Сорбони ( „Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева“ ).Сарађивао је у свим најзначајнијим црквеним и патриотским часописима у емиграцији. Дела „Свети Сава – светитељ и просветитељ“, „Тајна Косова“, „Југословенски писци“, „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“,“Наличје једне утопије“, „Пола века српске голготе 1941 – 1991“, „Стопама Христовим“, „Православље и Нови светски поредак“, „Смрт и васкрсење“, „Косово у ранама“. Одликован је наградом Француске академије и уметности, „Расто Петровић“ за животно дело,“Драгиша Кашиковић“.“

Марко С. Марковић је писао о Солжењициновој књизи о Лењину. Текст доносимо у наставку. ( Владимир Димитријевић )

Ако би се веровало комунистичким историчарима, Лењина би требало сматрати највећим политичким генијем 20. века. На основу стварних историјских докумената, о Лењину се добија сасвим друга слика. Мада се не може порицати важност његове политичке улоге, она није била онолика ни онаква каквом су комунисти хтели да је представе. Служећи се документима које је проучио у Русији и на Западу, руски избегли писац Александар Солжењицин је дао своје тумачење Лењина у циклусу романа које је почео да пише (Август 14, Храст и теле). Неки западни издавачи сабрали су све што је Солжењицин о Лењину написао и то издали као посебно дело под насловом „Лењин у Цириху” (наслов француског издања којим смо се служили: Soljenitsyne, Lenine a Zurich, Paris, Seuil 1975). Иако је Лењинова биографија ту романсирана и временски ограничена, јер је Солжењицин засада обухватио само период до марта 1917. године, ипак је та књига значајна по томе што је писац, држећи се познатих и строго утврђених факата, успео да врло убедљиво истакне три главна чиниоца Октобарске револуције: ПЛАН, НОВАЦ и ИЗВОЂАЧА ПЛАНА. Докле год се сва та три чиниоца нису нашла удружена револуције није могло бити, управо, она је могла почети, али није могла успети. Ми ћемо та три чиниоца приказати не логичким него хронолошким редом, зато што су руски бољшевици имали новчаних тешкоћа пре но што је створен коначан план Октобарске револуције.
Немачки генералштаб купује Октобарску револуцију

Ниједна политичка организација не може живети и напредовати без финансијске подлоге. Пре револуције од 1905. године, бољшевици су се домагали новца и дозвољеним и недозвољеним средствима. Дозвољеним путем новац је долазио од руских богаташа који су, свесно или несвесно, сами себи копали гроб. Познати су случајеви Коновалова, инж. Гарина Михајловског, Мамонтова који је због бољшевика упропастио своје жељезничко предузеће, Саве Морозова који је бољшевицима давао 1000 рубаља месечно и на крају извршио самоубиство да би бољшевици, преко жене књижевника Максима Горког, добили његово животно осигурање од 60.000 рубаља. Солжењицин заборавља богатог индустријалца Терешчењева који је све до Октобарске револуције помагао бољшевике и капом и шаком, да би касније великодушно слао заробљеној царској породици пакете у Јекатаринбург. Недозвољена средства су се сводила на штампање лажних новчаница или напросто на пљачку банака. Стаљин, тада звани „Коба”, се прво и прославио тиме што је у Тифлису опљачкао 340.000 рубаља из касе Народне банке.
Али већ са револуцијом од 1905. године сва та „аматерска” средства постају недовољна. За тако замашан подухват био је потребан огроман капитал који је дошао из иностранства: из Јапана, Америке, Француске, Немачке итд. Солжењицин узгред помиње само Јапан, али се нарочито зауставља на једном немачком Јеврејину који по своме значају не уступа Лењину. Био је то Израел Лазаревић Хелфанд, звани Парвус. Солжењицин га чак назива „оцем револуције од 1905. године”.
По ономе што Солжењицин показује у својој књизи, Парвус би тај назив још више заслуживао у односу на Револуцију од 1917. године. Пре 1905, Парвус успоставља везу између немачких и руских социјал-демократа, 1905. је на челу Совјета у Петрограду. Порекло његових финансијских средстава из тог времена није довољно осветљено. Кратко време на робији, он после неколико месеци бежи из Русије и одаје се трговини. Између 1910. и 1915. године борави у Турској и на Балкану, највише у Цариграду и Бугарској. Парвус је тај који је финансијски оспособио Турке и Бугаре да уђу у Први светски рат на страни Централних сила, против Савезника и Србије. Том приликом се и сам обогатио, али није заборавио свој стари циљ: обарање царизма у Русији. Стога му је најпреча брига да финансира руске револуционаре, првенствено Троцког, Раковског, Мартова и Лењина. У ту сврху успева да код немачке владе деблокира 1915. године на пролеће 1 милион марака, а у току лета 5 милиона марака. Што рат више одмиче, Немци све тешње сарађују са Парвусом, који успева да убеди Немачки генералштаб у нужност изазивања бољшевичке револуције у Русији и добије за ту акцију огроман кредит од 20 милиона марака. Питање је само како тај новац пребацити револуционарима у Русији пре избијања револуције. Парвус ће га решити на тај начин што ће за време рата основати главно друштво „импортекспорт” за трговину с Русијом. Пошто Русија више увози него што извози, Парвус ће тај вишак утрошити на лицу места, финансирајући руске револуционаре преко поверљивих личности као што су петроградски адвокат Козловски и Евгенија–Жења Сименсон, представница швајцарске фабрике чоколаде „НЕСТЛЕ”.

Тајна Парвусовог успеха код Немаца тиме није сасвим објашњена. Откуда наједном толико поверење немачког генералштаба у једног сумњивог међународног шпекуланта који све до 1917. године није могао добити немачко држављанство? Нема сумње да Парвус за то треба добрим делом да захвали своме генијалном плану за разбијање Русије пред којим су пала и последња устезања Немачког генералштаба.
Парвусов план

Чим је Русија ушла 1914. године у рат против Централних сила, Парвус је одмах схватио да је куцнуо час који су још давно очекивали Маркс и Енгелс, да је то светски рат који води светској револуцији и да је обарање Русије прва етапа те револуције: „Рушење Русије је кључ светске историје”. Требало је само у то убедити Немачку владу која је од почетка поставила себи за циљ да Русију примора на сепаратан мир. Али шта вреди тај сепаратни мир, ако на престолу остане династија Романова? Кроз неколико година или кроз десетак година, Русија ће се обновити и Немачка ће морати поново да рачуна са руском силом спремном на освету. Парвус Немцима нуди много више. Он такође у своја предвиђања укључује сепаратан мир, али мир са Русијом која више неће бити царистичка, која ће као Нација бити потпуно уништена, сведена на нулу. А да би се то постигло, треба до танчина да буде спроведен у дело његов план.

У чему се састоји тај сатански план?

Ваљда се никада у глави једног човека није родила слична помисао. Стручњаци Немачког генералштаба нашли су се први пут у историји пред планом тоталног рата. Парвус Немцима није предлагао ни мање ни више него да Русију разори политички, национално, социјално, морално, финансијски и економски. Политички, уклањањем цара и његове династије. Национално, истовременим распаљивањем свих национализама на територији Руске империје: прво украјинског, а затим пољског, финског, балтског, јерменског, јерменског и азијатског. Социјално, организовањем штрајкова у великим фабрикама и уличних немира по градовима, а на селу подизањем побуне сељака против велепоседника. Морално, изазивањем дефетизма у војсци, позивањем војника да побију своје официре, напусте фронт и врате се кућама како би благовремено учествовали у подели земље, као и убеђивањем народа да је социјалистичка револуција једини излаз. Финансијски, употребом немачких авиона за бомбардовање Русије лажним рубљама. Економски, потпаљивањем пожара не петролејским изворима у Баку. Напоредо с револуцијом у Русији, организовати на Западу кампању штампе против царизма, почев од левичарских па до десничарских листова, с циљем да се придобије јавно мњење Сједињених Америчких Држава.
Све те акције могу успети само ако су уско повезане и потчињене једном центру, јединственој команди. Парвус је убеђен да је само један човек у Русији способан да узме ту команду у своје руке: Владимир Илич Уљанов, звани Лењин.

Лењин ускаче у воз револуције

На почетку Првог светског рата, Лењинова реакција била је скоро истоветна Парвусовој: рат је добродошао, он ће постати паневропски, ако не и светски рат, тај рат треба претворити у грађански рат у коме ће пропасти све европске државе. Као и Парвус, Лењин жели пропаст Русије без које нема коначне победе комунизма и са грозничавом радошћу бележи руске поразе на фронту. Али месеци па и године пролазе, а Русија још није срушена и цар је још увек на престолу. Постепено, Лењин губи веру у руску револуцију и предвиђа да ће револуција прво избити у Швајцарској, па се одатле проширити на Европу! У тренутку кад му Парвус предлаже да се прими извршења плана у Русији, одређујући јануар 1916. г. као почетак револуције, Лењин ту понуду одбија, тобож да се не би компромитовао сарадњом са Немачким генералштабом, у ствари зато што сумња у повољан исход подухвата.

Тешка срца, Парвус је принуђен да 1916. сам почне извођење свог плана. Он је свестан да без Лењина не може успети, али је приморан да својом револуционарном акцијом Немачком генералштабу докаже изводљивост свога плана и убеди га да се новац не троши узалуд. Крајем јануара 1916, Парвусова револуционарна „машина” стављена је у покрет: 45.000 штрајкача у Петрограду, 10 хиљада штрајкача у Николајеву, металургијска фабрика у Јекатаринославу, ливница бакра и фабрике метака у Тули онеспособљене штрајковима, црноморска крстарица „Царица Марија” бачена у ваздух. Све је то организовао Парвус и свуда је он вукао конце нереда. Али револуција ипак није избила. Недостајао му је Лењин.

Вест о Руској револуцији – која је избила у фебруару–марту 1917. године – допрла је до Лењина у Цириху и у први мах он у њу није могао да верује. Тек када је сазнао да је цар абдицирао, постало му је јасно да су други свршили његов посао. Лењину је преостало само да од њих преотме власт, како би револуција постала „његова”. А ни Немци нису сматрали да је револуција „њихова”, све док је Русијом владао Керенски и настављао рат на страни Савезника. Више него икада, постао је актуелан Парвусов план и Лењин је најзад пристао да буде његов извршилац. Преговори са Немачким генералштабом о начину на који ће се Лењин пребацити „пломбираним” вагоном у Русију спадали су у обичне формалности. Битно је да су сви предуслови за остварење Парвусовог плана били испуњени. Бар у теорији јер у пракси ће све опет бити доведено у питање, кад влада Керенског буде открила, јула 1917, Лењинове везе са Немцима. Лењин и бољшевици биће тиме пред руском јавношћу потпуно морално и политички дисквалификовани. Спашће их Керенски, када у страху од царског генерала Корнилова, буде наоружао бољшевике у Петрограду. С тим истим оружјем Лењин и Троцки ће подићи Октобарску револуцију и протерати Керенског.

Остале текстове Владимира Димитријевића погледајте ОВДЕ.