Сергеј Караганов: КАКО ОТРЕЗНИТИ ЗАПАДНЕ АГРЕСОРЕ

Изузетно опасан свет у наредне две деценије захтева корекције спољне и одбрамбене политике. Оне треба да се заснивају на концепту „тврђава Русија“ – не аутаркије, већ максимално могуће самосталности, суверенитета, безбедности, независности, концентрације на унутрашњи развој.
Европа – некада наш и многих других народа светионик модернизације – убрзано се креће ка геополитичкој безначајности и, надам се да грешим, ка дезинтеграцији. Још увек богато тржиште вреди покушати искористити, али главни вектор у односу на потконтинент је морално и политичко дистанцирање. Изгубивши најпре своју душу – хришћанство, они губе и плодове доба просветитељства – рационализам. Осим тога, европска бирократија, по спољном налогу, сама Русији намеће одвајање. И на томе јој хвала.

Раскид са Европом за многе Русе није лак испит. Али га треба положити што је пре могуће. Наравно, одвајање не би требало да постане принцип и да буде тотално, али је разговор о поновном стварању европског система безбедности опасна химера. Системе сарадње и безбедности потребно је градити у оквиру континента будућности – Велике Евроазије, позивајући заинтересоване и занимљиве европске земље.

Политика „ тврђава Русија“ захтева максимално неукључивање у сукобе који ће избити током текућег „геостратешког земљотреса“. Ми смо веома успешно избегли увлачење у јерменско-азербејџански и израелско-палестински сукоб. Али, наравно, не можемо поновити украјински крах кад антируске елите дођу на власт у суседним земљама или су споља дестабилизоване.

Одлучивши да проактивно (мада са закашњењем) покренемо војне операције против Запада у Украјини, ми, поступајући у складу са старим идејама, нисмо очекивали да ће непријатељ покренути велики рат. И нисмо од самог почетка користили активно нуклеарно одвраћање. Још увек одуговлачимо. Тиме не само да утиремо пут смрти стотина хиљада и милиона, ако узмемо у обзир губитке од наглог погоршања квалитета живота људи у Украјини, десетина хиљада наших мушкараца. Али чинимо и медвеђу услугу целом свету. Агресор, а то је де факто Запад, остаје некажњен. Крчи се пут за нове агресије.

Заборавили смо азбуку стратегије одвраћања. Страна која влада већим конвенционалним, људским и економским потенцијалом има користи од смањења улоге нуклеарног одвраћања, и обрнуто. Јачање ослањања на нуклеарно одвраћање и убрзање кретања дуж лествице ескалације има за циљ да убеди Запад да има три опције у вези са војним сукобом у Украјини. Прва је – достојанствено одступање. Друга је – бити поражен, побећи, као из Авганистана, и примити талас наоружаних, неконтролисаних избеглица. Или – трећа – добити то исто, и још са нуклеарним ударима по сопственој територији и пратећим урушавањем друштава.

У руској традицији је – наношење тоталног пораза европској инвазији, након чега следи договор о новом поретку.
Тако је Александар I радио са Кутузовим и де Толијем 1812–1814 – даље су следили договори Бечког конгреса. Потом је Стаљин са Жуковом, Коњевом и Рокосовским поново растурио паневропску војску (овог пута под вођством Хитлера) – закључен је Потсдамски мировни уговор.

Али, ја се не слажем са аргументима у прилог оваквог окончања најновије агресије. На крају крајева, за склапање таквог споразума сад би било потребно нуклеарним оружјем отворити пут руским трупама. И свеједно имати огромне губитке. Укључујући и моралне. Јер ће то бити офанзивни рат. Као гарант за прекид агресије треба да послуже веродостојно и поуздано нуклеарно одвраћање и безбедносни тампон на територији Западне Украјине. СВО мора да се настави до победе. Непријатељ мора да зна да ће, ако се не повуче, легендарна руска трпељивост престати. И да ће за смрт сваког руског војника морати да плати хиљадама живота на другој страни.

Активирањем нуклеарног одвраћања не само да ћемо отрезнити агресоре, већ ћемо пружити непроцењиву услугу целом човечанству. За сада не постоји друга заштита од серије ратова и великог термонуклеарног сукоба.

Руска политика мора јавно да полази од чињенице да је НАТО непријатељски блок који је својом досадашњом политиком доказао своју агресивност и де факто води рат против Русије. Стога су сваки (укључујући превентивне нуклеарне) удари против њега морално и политички оправдани. Пре свега, то се односи на земље које активно учествују у подршци кијевској хунти. Старе, а посебно нове чланице алијансе морају да схвате да је њихова безбедност након уласка у блок радикално ослабљена, да су их компрадорске владајуће елите ставиле на ивицу живота и смрти.

Потребна је промена (укључујући и делимично транспарентну) списка циљева за нуклеарне одмазде. Нема извесности да је за западну глобалистичку олигархију претња одмаздом чак и на територији сопствених земаља довољна за одвраћање. Једноставно речено, она не брине о добробити чак ни својих грађана и вероватно се не плаши жртава међу њима.

Можда би вредело размотрити места окупљања ове олигархије као мете за први талас, чак и за превентивне ударе одмазде? Глобалистичка олигархија или „дубока држава“ не треба да очекује да ће бити спасена као Ноје с његовом благочестивом породицом и животињама на барци.
Главни задатак је спречити талас сукоба, спречити вековне ратове и њихову ескалацију на глобални термонуклеарни ниво. И зато је неопходно ићи уз мердевине нуклеарног одвраћања без обзира на рат у Украјини. У наставку корака који су већ предузети или планирани, верујем да би било препоручљиво брзо кренути ка наставку тестирања нуклеарног оружја. Најпре под земљом, а ако то није довољно, онда тестирати „Цар-Бомбу 2“ на Новој Земљи, минимизирајући штету природи своје земље и пријатељских држава већине света.

Пре или касније, званична руска политика у области нуклеарног неширења мораће да се промени. Прошлост није била бескорисна: смањила је ризике од неовлашћене употребе нуклеарног оружја и нуклеарног тероризма. Али то је било неправедно према многим незападним државама и одавно је престало са функционише. Историјски, филозофски, ширење је допринело миру. Страшно је замислити шта би се догодило да СССР, а потом и Кина, нису добили нуклеарно оружје. Индија је, након што је извршила нуклеарне тестове, почела да се осећа мирније у односима са моћнијом Кином. Индо-пакистански сукоб тиња, али откако су обе земље добиле нуклеарни статус, размере сукоба су се смањиле.

Ограничено нуклеарно ширење такође може бити корисно као препрека стварању и употреби биолошког оружја. Повећани ниво нуклеарне претње могао би да одврати милитаризацију технологија вештачке интелигенције. И што је најважније, нуклеарно оружје, укључујући његово ширење, неопходно је да би се обновиле функције нуклеарног одвраћања које су престале да функционишу – не само да би се спречили велики ратови коришћењем конвенционалног оружја, већ и трка у конвенционалном наоружању. Ненуклеарни рат се не може добити ако потенцијални непријатељ има нуклеарно оружје и, што је најважније, спремност да га употреби.

Већ сад је неопходно све веће ослањање на нуклеарно одвраћање да би се охладили европски „лидери“ који су изгубили разум, брбљајући о неизбежности сукоба између Русије и НАТО-а и позивајући да се за то припреме оружане снаге. Ове говорнике и њихове слушаоце треба подсетити да ће у случају рата Русије и НАТО-а у Европи, од многих европских земаља алијансе у првим данима након избијања сукоба остати мало тога.
Наравно, ширење такође носи ризике. Али у контексту новонасталих светских нереда и прерасподеле, они су много мањи од оних насталих слабљењем нуклеарног одвраћања. Полицентричан и одржив будући светски поредак неће настати без нуклеарног мултилатерализма.

Наравно, неким државама треба трајно и чврсто одузети право да поседују нуклеарни арсенал или да се чак приближе његовом стицању. Немачка, која је започела два светска рата и извршила геноцид, мора постати легитимна мета превентивног удара и једноставно бити уништена ако посегне за нуклеарном бомбом. Међутим, већ сада, заборавивши на своју монструозну историју, она иде у сусрет таквој казни, делујући као реваншистичка држава, главни европски спонзор рата у Украјини. У Европи, све земље које су учествовале у Хитлеровој инвазији на СССР треба да се плаше сличне судбине.

Неки од наведених предлога ће изазвати талас критика, баш као и моји прошлогодишњи чланци о нуклеарном одвраћању. Међутим, испоставило се да су они били изузетно корисни и за домаћу и за глобалну стратешку заједницу, приморавајући је да изађе из летаргичног сна „стратешког паразитизма“.

Ако преживимо наредне две деценије, избегнемо још један век ратова као што је 20. век, посебно његова прва половина, наша деца и унуци живеће у вишебојном, мултикултуралном, много праведнијем свету.

 

ria.r

превео Ж. Никчевић