Владимир Умељић: ЧЕКАЈУЋИ ТРАМПА

Шта Срби могу да очекују од могућег и чак вероватног повратка Доналда Трампа у Белу кућу у новембру ове године? Тешко је рећи, јер глобална партија покера између САД и Русије ће доминирати још дуго светом и добија новог играча.

Кина ће при томе, као и у скорој прошлости тј. данас, све до заоштравања Тајванског питања бити онај трећи, коме то користи, непревидиво је израстање Индије у новог (не само) економског гиганта, као и национална буђења у Африци и Јужној Америци.

Српско питање је при томе минорно, трачак наде представља само руска страна.

Много је лакше предвидети шта Срби од Трампа по сваком закону вероватноће не би требало да очекују а то је оно, што је тренутни председник САД Џозеф Бајден, тада сенатор, о њима већ 1992. изрекао и како, зашто их све време тако третира:

„Срби су неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори!“ (ЦНН, 01.08.1992.)“.

Уопштено речено дакле, од Трампа се може очекивати само боље, јер је тешко замисливо нешто горе од овог Бајденовог става. Но како би то боље могло да конкретно изгледа?

У првој линији у односу на актуелне неуралгичне тачке – Косово и Метохија, Република Српска, па и Црна Гора а потом по могућству (теоретски, јер је то опет једном постало превасходно немачко двориште) и у односу на остатке остатака Срба у данас прилично фашистоидној Хрватској.

Као прво, мишљења сам да било каква еуфорија са српске стране није примерена, јер нема никаквих показатеља да је Трамп иоле скренуо са свог пута „America first!“, значи „Америка на првом месту!“, тако да ће то правило и даље битно детерминисати његов однос према остатку света.

Српска међународна позиција је врло неповољна и то непревидиво захваљујући ставу САД и ЕУ („НАТО-демократије“), предвођеном Немачком, која је презадовољна својим историјским успехом на Балкану, јер је крајем 20. века остварила оно, што је и царској и нацистичкој Немачкој остало ускраћено.

Оно, што је прво највећи историјски ментор и заговорник западног експанзионизма и тежње ка светској супремацији, Ватикан, кроз уста папског Државног секретара, кардинала Рафаел Мери дел Вал у разговору са аустро-угарским послаником у Ватикану, грофом Морицом Палфијем, у предвечерје Првог светског рата врло експлицитно и отворено изразио:

„Штета је само што Србија није већ раније учињена мањом. Јер је то тада могло да буде учињено без тако великих опасности, какве данас имамо пред собом (…) То одговара и папином мишљењу, јер је Његова Светост више пута изразила жаљење због чињенице, да је Аустро-Угарска пропустила да казни свог опасног дунавског суседа.“

Адолф Хитлер пак обзнањује већ 27. марта 1941, своју намеру „да казни српску завереничку банду (…) угаси српску државу (…) дефинитивно сагори тај гнојни чир на Балкану“ а по победи над Југославијом: „Србија остаје војно окупирана. Она се мора направити што је могуће мањом (…)“

То „кажњавање Срба“ је коначно уједињени Запад (барем темпорарно) спровео у дело.

Оно што се Трампу може веровати, то је да ће показати много прагматичнији приступ кризи у Украјини и активно делати на тражењу политичког решења. Главне препреке на том путу вероватно неће бити врло добро познати и врло добро образложени руски став, већ пре свега унутрашњи отпори, на првом месту из европског дела НАТО-а, почевши од Пољске и балтичких земаља.

Но архитектура новог светског поретка, настајање мултиполарног света се не да више зауставити, тако да ће и ове актуелне „порођајне муке“ једног дана у не тако далекој будућности припадати прошлости.

Увек под условом, да се неће наћи сулудих глава, које ће испровоцирати нуклеарни рат.

Велика, тешко мерљива је штета, да је Украјина, да је толико много Украјинаца, али и Руса, морало да горко плати заслепљеност, самозаљубљеност и самопрецењивање западних водећих елита.

Споразум у овој енормно важној области, међутим, неће директно донети олакшице и користи Србима. Осим ако би се пошло од прилично невероватне, скоро утопијске претпоставке, да би Русија инсистирала да се у (велики) споразум са САД укључи и (мало) српско питање.

Но и без тога, свако јачање позиције Русије представља позитивни знак за српску позицију, јер тада подршка Кремља добија на тежини. Позитивно је, сигурно, и да тиме јача и мултиполарност света.

Али шта је са једним изузетно снажним анти-српским фактором, са (немачком) ЕУ?

А да не заборавимо ни традиционални, радикални и бескрупулозни анти-србизам политике Велике Британије. Није никаква утеха, да је „горди Албион“ кроз читаву историју исто тако третирао и третира све остале народе.

Једна друга Трампова најава, наиме, о могућности да САД напусте НАТО, тешко да има икакву реалну основу, већ из разлога „America first!“, јер без обзира на ове тектонске промене у свету, борба за превласт није и нема изгледа да ће бити завршена.

Врло невероватно, значи, да ће се САД одрећи свог западноевропсог вазала и колико/толико штита.

Није, истовремено, за очекивати да ће европски део „НАТО-демократија“ бити спреман да коригује или шта више драстично промени, исправи и уравнотежи своју (анти-српску) политику на Балкану.

Време српских искушења дакле неће проћи очекиваним Трамповим повратком у Белу кућу. Чак и ако САД престану да тако бескомпромисно и безобзирно подржавају илегалну сецесију Косова и Метохије, односно исто тако илегалну унитаризацију Босне и Херцеговине, као до сада.

Стога, још једном, није на месту никаква еуфорија, али је апсолутно примерен опрезни оптимизам, јер текуће глобалне промене коначно не иду на српску штету, већ напротив, оне су позитивне и надоносне.

Чекајући Трампа није, хвала Господу, „Чекајући Годоа“, који се никад није појавио, он ће по свему судећи већ крајем године доћи и клија нада, да ће доћи до позитивне, договорне интеракције са осталим светским лидерима, пре свега са руским, потом и кинеским, али и са индијским и свим осталима, која ће изродити један бољи, сигурнији и праведнији свет.

У томе лежи и српска нада.

Увек под условом, да се неће наћи сулудих глава, које ће испровоцирати нуклеарни рат.

У овој новој и не мање комплексној ситуацији, од изузетне важности је да српска политика буде што мудрија и чвршћа, да српски став буде што јединственији и тиме снажнији, да се ни у једном тренутку не изгубе из вида витални национални интереси и свака шанса за побољшање међународног положаја на прави начин искористи. Шта друго преостаје малим народима, који желе да опстану?

Тако нам Бог помогао!