Две године Специјалне војне операције, или: Путин, Бајден, авион и „Ми“ против њих

Владимир Путин, председник Русије, у кокпиту за командама највећег борбеног авиона на свету у који се попео челичним мердевинама. Џо Бајден, који повремено зна да је председник Америке, док покушава да се попне у свој авион, посрће у борби против степеница. Пада и са бицикла. И на равном, кад не залута на позорници.

Пре две године започела је руска Специјална војна операција. Поменуто стање двојице председника – један за командама авиона а други се на степеницама авиона споплиће – представља и најадекватнију слику стања на фронту. Не само у војном смислу, него и економски и (гео)политички. У најкраћем, једни још нису победили а други још нису изгубили, а и једно и друго је само питање времена иза кога настаје неки нови светски поредак.

Већ тог шокантног 24. фебруара 2022, када је Русија морала да интервенише јер су је лишили сваког другог избора, осионо опијени представом о својој моћи тако да су своје похлепне жеље побркали са својим могућностима, било је јасно да ништа више не може да буде као што је било; све и ако није одмах било јасно ко ће зажалити због тога што више не може да буде као што је било.

До данас, и то је преостало питање више-мање разрешено у складу с оном параболом о Путину, Бајдену и авиону.

Уосталом, вреди да се подсетимо шта су мислили да ће бити. Јер ћемо тако боље разумети шта ће бити.

Најављивано је, наиме, да ће руска рубља бити претворена у руину и да ће, употребом „финансијског нуклеарног оружја“ у виду комбинације санкција и искључивања Русије из СВИФТ-а, њена економија бити лишена прихода и уништена.

Било је предвиђено и да Русија буде геополитички изолована од остатка света онако како је то била Србија деведесетих година прошлог века, препуштена сама себи.

А онда је чудесно западно оружје требало и да доврши шта год преостане. Па је у складу с таквом стратегијом летос планирана и украјинска контраофанзива чија је завршна дестинација био Крим. Да би онда лепо могли да расцепкају оно што преостане од Русије, и већ су од Европског парламента до озбиљног ”Форин полиси” магазина у том смислу почели да разматрају сочне планове.

Испоставило се да све то што је звучало озбиљно није било ништа више него стандардни пример оног злосрећног ражња и зеца у шуми. С тим што је зец у овом случају медвед, па утолико горе по оне што су већ почели да се облизују јер су поверовали у сопствену пропаганду да могу све што желе.

Почев од контраофанзиве, у коју су уложили све што су имали – и људе и оружје – а она се страшно крваво скршила, практично, тамо где је и започела. Све то што су имали да уложе против руске војске више немају – њихова најбоља прилика претворила се у последњу – те је генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на крају морао јавно да призна да Русија активно напредује на свим деловима фронта. Потом је и Авдејевка ослобођена, и напредовање се наставља.

А Русија притом, како се процењује, на дневном нивоу производи пет до 10 пута више артиљеријских граната од НАТО-а, и није потребна нарочита домишљатост да би се схватило куда све то води; кад смо код тога, поучно је подсећање и на оно помпезно обећање званичника Европске уније да ће Украјини доставити милион артиљеријских граната до краја прошле године. Успели су да добаце до трећине, пропаганда се опет сударила са стварношћу.

Тако да чак и амерички медији главног тока, који Русији никада нису наклоњени, речима бивших званичника Пентагона и НАТО-а почињу да признају да време ради за Русију; да Украјина не може да победи чак ни уз помоћ Америке, а и помоћ Америке нестаје; и да режим у Кијеву и његови спонзори у најбољем случају смеју да се надају замрзавању сукоба на садашњим линијама фронта, „а чак и то се сада не чини реалистичним“.

Истоветна је ситуација и у погледу међународне изолације Русије. Не само да се сав остатак света није прикључио санкцијама које је Колективни запад увео Русији – чиме је он сам остао изолован од остатка света – него је, као опипљиви симптом процеса преобликовања света који су у току, баш у таквој ситуацији покушаја да се изолује Русија дошло до проширења БРИКС-а у чијем је средишту управо Русија. Да би затим рат Израела против Палестинца само још додатно истакао сав раскошни бесмисао досадашњег поретка заснованог на (њиховим) правилима да могу шта им се хоће а остали то морају да трпе. Сви остали, међутим, више то неће и, подједнако важно, не морају да трпе. Постоји, наиме, и алтернатива.

А ту је наравно и економија. Санкције уведене Русији показале су се толико успешним да је Русија, према рачуници Светске банке, претекла Немачку и постала прва економија Европе мерено БДП-ом по паритету куповне моћи. Штавише, пренео је недавно „Фајненшел тајмс“ резултате ММФ-а, прогнозирани раст руског БДП-а за прошлу и ову годину већи је него код сваке чланице Г7, од Америке до Немачке која је стварно најгора.

Што се тиче Немачке, иначе, ево још једног згодног детаља који доноси „Шпигл“: енергетски интензивне индустрије, као што су челична и хемијска, производе готово четвртину мање него пре само две године. С перспективом да ни убудуће не буде ништа боље, јер комбинација скупих енергената, мањка радне снаге и технолошког заостајања за конкуренцијом и не може да обезбеди раст него само даље опадање.

Све то пак не може а да не створи неку нову реалност, не само економску него и политичку, која је неминовно и наша јер смо изложени агресији, како немачко-француског плана да признамо самопроглашену независност Косова, тако и осталих њихових планова за коначно решење српског питања у стандардној размери 100 за једног.

Ове две године, откако је свет почео да се мења онако бесповратно, отуда представљају и најпоузданији могући геополитички путоказ за Србију. Трендови су, уосталом, очигледни колико и потпуни неуспех покушаја да се обузда Русија.

За ове две године Србија је, не без потешкоћа, па утолико вредније, успела да одоли настојањима да је увуку у тај фронт обуздавања Русије. Подвиг није мали – да је другачије и други би то успели – а Србија је тиме заслужила и прилику да, заједно са Републиком Српском, постане најзападнија тачка оног света у настајању коме будућност и припада.

Наравно, било би крајње наивно помислити да ћемо једноставно бити остављени на миру да је и дочекамо. А то значи да ћемо морати и да наставимо да се боримо за ту будућност коју желимо можда и више него што заслужујемо, мудрошћу колико и постојаношћу.

Па је у том контексту баш уочљив пример распада на два дела покрета „Ми – глас из народа“ који је захваљујући резултатима избора имао прилику да постане озбиљна државотворна опозиција. Каква нам је потребна скоро колико и државотворна власт, а сви врло добро знамо да је бивало више дефицита и једног и другог него што је здраво.

Што ће рећи да традиционалним противницима наше државотворности не може а да не буде мило, јер није сасвим безначајно, што су се „Ми“ поделили на њих против оних. Тако да једино преостаје питање да ли су се тако поделили само због личних размирица, или се и неко са стране постарао да се то догоди.

Шта год било од та два, не треба сумњати да сви заједно, укључујући и све њих, јесмо предмет непрестане оперативне обраде – политичке, медијске, обавештајне – чији је циљ да баш сад, кад већ нисмо раније, урадимо себи све оно што нисмо до сада. Као да нам ове две године нису показале да је боље попети се челичним мердевинама у авион него пасти на степеницама.

Те је стога важно још једанпут подсетити на недавну поруку Марије Захарове, упућену „патриотским снагама које су се већ доказале и онима које тек добијају ауторитет у друштву“, да у овом тренутку стабилност представља темељни интерес српског народа.

Портпаролка руског Министарства иностраних послова тиме нас је позвала и на стрпљење, јер смо за ове две године видели како време ради за Русију. А то што ради за Русију, по правилу, ради и за Србију. Разуме се, под условом да у међувремену нешто не забрљамо.