Управо због тога је демистификација „титоизма” питање од прворазредног значаја за српско друштво. Јер нема никакве сумње да се трагедија Југославије није догодила преко ноћи – већ је дуго и темељно припремана – не без знања и сагласности врха државе на челу са њеним доживотним председником. Разуме се, и уз обилату асистенцију несрећних српских комуниста, који су били саучесници у једном злочиначком плану разбијања државе за коју су животе дали милиони наших сународника.

Потпуно свестан наведених ограничења, одлучио сам да у протекла два месеца одржим две трибине у Културном центру Новог Сада под детективским насловом Тајни досије Броз (1945-1980). У првом делу излагања обухватио сам раздобље од 1945-1970. године, док сам се у наставку бавио последњом деценијом Титове владавине и живота (1970-1980). Упркос својеврсној алгоритамској цензури која траје од почетка рата у Украјини (коју гледаоцима емисије Дијалог не треба посебно појашњавати – прим. аутора) гледаност и коментарисаност ових трибина су превазишле наша очекивања. То је уједно и најјачи аргумент у прилог одржавања ове трибине и одређених замерки да је реч о избору теме која није актуелна.

Читаоцима Новог стандарда покушаћу да објасним и зашто се о одређеним питањима из „досијеа Броз” нисам изјашњавао. Размишљајући о концепту излагања одлучио сам да најпре прескочим контроверзно питање Брозовог идентитета. Наиме, о овој теми после Титове смрти писали су многи аутори, од којих сам неке – попут Момчила Јокића, познатог дисидента, и др Александра Матуновића, Титовог кардиолога – својевремено интервјуисао. Могу слободно да кажем да сам с Јокићем био лични пријатељ и из разговора са њим сазнао многе тајне из историје југословенског комунистичког покрета.

Као што је познато, Јокић и Матуновић су прилично убедљивим аргументима оспоравали не само Брозов породични и хрватски идентитет, већ су указивали на манире и начин живота, који одају аристократско порекло његове личности. Ипак, сматрао сам да са ове временске раздаљине ово питање више голица машту читалаца популарне литературе. Јер нема никакве сумње да се Тито више пута јавно декларисао као Хрват, а колико је мени познато последњи пут је то учинио у разговору са Стевом Крајачићем, уочи усвајања Устава из 1974. године. Тако да његову личну опоруку свакако не треба доводити у питање.

Друга евентуална примедба, с којом сам унапред рачунао, јесте она о томе зашто сам обухватио само период 1945-1980. године. Одговор произилази из једноставног разлога што су све Брозове одлуке донете у том раздобљу биле државничког карактера. Дакле, све пре тога времена било би разматрање односа снага унутар једног „секташког култа”, што је у основи била предратна КПЈ. Отуда ово питање и све интриге и обрачуне унутар КПЈ радо препуштам званичној историографији.

Мистерија 1948. године

Светску славу Броз је стекао 1948. године у време Резолуције ИБ и сукоба са Стаљином. Мало је познато да је овај догађај имао изразито геополитичка обележја. Дакле, овде није било само реч о расколу унутар једног до тада монолитног комунистичког блока, већ се првенствено радило о реализацији Труманове доктрине у оквиру које су послератне САД преузеле британске обавезе у Турској и Грчкој. Извлачење СФРЈ из комунистичког блока било је део тзв. „Римланд – стратегије” америчког овладавања ободом Евроазије, а ради даљег потискивања Совјетског Савеза ка унутрашњости огромног континента.

Реч је о геополитичком моделу који је осмислио чувени Николас Спајкман. У практичном смислу његове теорије доживеле су пуну верификацију у тзв. Стратегији обуздавања Совјетског Савеза коју је осмислио Џорџ Кенан. Он је у својству америчког амбасадора у Москви, 22. фебуара 1946. године, написао чувени Дуги телеграм у оквиру којег је објаснио да је „цела основа америчке политике према Совјетском Савезу током и после Другог светског рата била погрешна”.

Повод за Дуги телеграм била је ситуација у Грчкој и Турској где је претила промена друштвеног уређења и спољне политике, али и признање британске политике 1947. године да није у стању да овим државама пружи финансијску и војну помоћ. Те године председник Труман је изјавио да САД преузимају дотадашње британске обавезе према овим државама, уз напомену да је Америка спремна да подржи све снаге у свету које се буду одупирале совјетском утицају.

Мало је познат податак да се суров обрачун Броза са стаљинистичком опозицијом у земљи одвијао по директном налогу британске обавештајне службе, која је још тада проценила да „победа над комунизмом није могућа без тоталне ликвидације стаљинистичких кадрова у свим државама иза гвоздене завесе”.

На основу декласификованих докумената сазнало се за перфидну логику Албиона који је, преко своје обавештајне структуре, одмах после рата у земљама иза гвоздене завесе, организовао суђења под изговором прогона антистаљиниста, а у оквиру којих су на мети били заправо стаљинистички кадрови. Оваква цинична логика примењена је и на тлу СФРЈ, иако је Броз, чак и тих година, поред совјетског империјализма, јавно осуђивао и амерички империјализам, свестан да је једини извор легитимитета његове владавине у тековинама револуције која је текла упоредо с дешавањима на нашем тлу од 1941. до 1945. године.

Већ смо навели да је Америка 1948. годину искористила за реализацију својих стратешких планова у Европи који потичу још из периода Другог светског рата. Наиме, реч је о идеји успостављање једне „источноевропске федерације” држава од Балтика до Јадрана која је у то време третирана као ексклузивна зона атлантских интереса на Старом континенту. Тако су у Вашингтону, 24. јула 1942. године, председник Рузвелт и краљ Петар II потписали Прелиминарни уговор који је био на фону реализације овог концепта, а којим је подручје долина Вардара и Мораве дефинисано „као питање од највећег америчког безбедносног интереса у Европи”.

Након победоносне мисије Црвене армије 1945. године привремено се одустало од ове идеје, али су дешавања 1948. године подстакла Америку да од Броза захтева обнову овог уговора, што је он шаљући личног изасланика Леа Матеса у Вашингтон беспоговорно и прихватио. Тако је СФРЈ од тог момента постала део западне интересне сфере. Каснији Бледски договори 1954-1955. године са Грчком и Турском били су само додатна формализација ових идеја, које су  дограђиване и 1960. године, када се СФРЈ обавезала на пуну логистичку подршку Западу у случају неког „великог рата у Европи”. После Титове смрти 1980. године – у име Председништва СФРЈ – правну ваљаност поменутог уговора потврдио је Лазар Колишевски.

Тито и Ватикан

Почетком 1960-их година 20. века постепено се мењао амерички однос према СФРЈ. У Вашингтону се није благонаклоно гледало на помирење Тито-Хрушчов, али и на формирање Покрета несврстаних 1961. године. Под утицајем снажног католичког лобија, СФРЈ је 1962. године одлуком Конгреса изгубила статус најповлашћеније нације у трговини са Америком. Ова одлука – која је следеће године стављена ван снаге – ипак је веома погодила југословенску привреду која је била „чворно везана за САД”.

Из тог времена потиче и једна анализа која говори о томе да је ондашња Југославија имала чак 179 уговора са САД, у разним областима сарадње, посебно у научно-технолошкој сфери. Титова амбивалентна политика била је у то време и повод за полемике између Стејт департмента (у којем је постојао традицинално снажан прокатолички лоби) и амбасадора Џорџа Кенана, који је почетком 1960-их година прошлог века био акредитован у Београду, и који је исказивао отворене симпатије према ондашњој Титовој спољнополитичкој оријентацији.

Управо у то време, почетком 1960-их година, Броз је са задовољством прихватио иницијативу о нормализацији дипломатских односа са Ватиканом. Ову иницијативу Света столица покренула је веома опрезно 1963. године, приликом Титове посете Латинској Америци. Тада је Ватикан тајним дипломатским каналима успешно спречио планиране протесте проусташке емиграције у том делу света и на тај начин помогао Брозу да избегне својеврсну дипломатску изолацију на Западу.

На овом месту вреди нагласити да је за Ватикан питање обнове односа са СФРЈ било вишеструко значајно. Наиме, у односима са нашом тадашњом државом Света столица је тестирала своју нову источну политику која се заснивала на одлукама Другог ватиканског концила (1962-1965) у оквиру којег је заузет „мекши став” према комунистичким државама. Питање СФРЈ је за римску цркву било посебно важно због извршеног геноцида у НДХ и директне умешаности католичких свештеника у овим злочинима. Тито је у свему томе одиграо прворазредну улогу – јер је баш у то време спречио теренска истраживања јама широм бивше НДХ – а постоје и озбиљне индиције да је Ватикану тада предата осетљива државна архива из времена Другог светског рата.

Основу за успостављање међусобних дипломатских односа представљао је Протокол о разговорима између представника СФРЈ и представника Свете столице, који је потписан у Београду 25. јуна 1966. године. Овај документ су, у име две стране, потписали Милутин Морача и Аугусто Казароли. Иако се радило о акту мање формалног карактера у односу на конкордат, овај документ је имао огроман утицај на будуће односе, и као такав је представљао правни основ за успоставу пуних дипломатских односа који ће уследити почетком 1970-их година. Веома је индикативно да је одмах по потписивању овог протокола одржан Брионски пленум на којем је смењен Александар Ранковић. Нема сумње да су у смени Александра Ранковића учествовале западне обавештајне службе – посебно британска обавештајна служба – која је на подручју Југославије деловала синхронизовано с Ватиканом.

Нема сумње да је Протокол из 1966. године подразумевао и посебне тајне договоре Јосипа Броза с врхом Римокатоличке цркве. Једино у том контексту је могуће тумачити повратак једног од лидера усташке емиграције Крунослава Драгановића у Југославију 1967. године. Наочиглед југословенске јавности у земљу се вратио један од организатора „пацовских канала” који је у својим мемоарским сећањима подробно забележио и свој последњи сусрет с Павелићем у Италији.

Разговор који Драгановић описује текао је у пријатељском тону уз захвалност „драгом Богу” који је омогућио вођи злогласне НДХ да од свих нацистичких злочинаца једини преживи рат, као и да под новим идентитетом остатак живота проведе мирно у Аргентини. Приликом последњег сусрета Драгановић једино моли Павелића да се у емиграцији политички пасивизира, као и да своје усташе позове да се придруже западним савезницима, под изговором борбе против комунизма. Такав Драгановић преминуо је природном смрћу у Сарајеву 1983. године, а да југословенска штампа никада ништа није написала о његовим злочинима за време Другог светског рата.

Антикомунистички конзорцијум

Због противречности унутар америчког естаблишмента и Брозове амбивалентне политике, амерички СИО је 1967. године разматрао исцрпан извештај о Југославини. Његов писац био је угледни члан Савета за иностране послове Џон Кембел. Овај аутор прецизно је описао стање у земљи (национализам у врховима партије – прим. аутора), за коју није видео јасне перспективе и чија је будућност, још у то време, била сумњива.

Свестан хипокризије Брозовог режима у његовој унутрашњој и спољној политици, Кембел је саветовао да се односи с Југославијом и надаље негују „као пример и узор Истоку”, односно да се посматрају у једном ширем хладноратовском контексту. Упркос овом критички интонираном извештају, Бжежински је јавно наглашавао да СФРЈ  предводи све комунистичке државе у економској реформи, отворености друштва и идеолошкој умерености у односу на остале комунистичке државе. Занимљиво је да се тих година Збигњев Бжежински приватно састајао с Матом Мештровићем и Богданом Радицом – предводницима хрватске емиграције у САД – што је на неки начин наговештавало промену америчког курса у односу на Југославију.

Утицајни католички покрет тих година почео је да показује интересовање и за догађаје на Косову и Метохији. Тако је 1968. године Карл Косел, референт у Конгрегацији за ширење вере, у разговору са Стјепком Хумелом – тадашњим саветником југословенског изасланства при Светој столици – изразио очекивање да ће Албанци добити републику у Југославији, дефинишући ову могућност као „акт племенитости, политичке мудрости и далековидости”.

Подсетимо, одмах по завршетку Брионског пленума и унутарпартијског тријумфа антисрпских снага, председник Тито је одржао говор у Приштини. Реч је о догађају који је пресудно утицао на даљи развој ситуације у јужној покрајини. Тито је тада први пут јавно рекао да су Албанци већина на Косову, као и да сви (мислећи на Србе) морају да науче албански језик. Такође је истакао да Албанци имају право на заставу, које нико не може да им одузме. Свега месец дана након овог обраћања почео је прогон српских и црногорских кадрова.

Била је то најава драматичних догађаја који ће погодити Југославију у наредних двадесетак година, а што ће довести до њене тоталне деструкције почетком 1990-их година прошлог века. У овим процесима немогуће је искључити личну одговорност Јосипа Броза – који је био обавештен о свим оперативним плановима за разбијање државе – коју је формално предводио до краја свог живота 1980. године. О свему томе писаћу опширније у другом делу овог текста.

Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА:

1. Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, Нова Европа, Београд 2006;
2. Пеђа Радосављевић, Односи Југославије и Свете столице: 1963-1978, Службени гласник, Београд 2012;
3. Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2020.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: Universal Images Group North America LLC/Alamy Stock Photo