Ненад Кецмановић: Застава заставника Вестендорпа

 

После овогодишње традиционалне свађе између оних који славе 9. јануар и оних који славе 1. март – у коју се обавезно пристрасно укључује и спољни фактор – јавила ми се идеја да би сви могли да славе 4. јануар. Истина, нико не би био одушевљен, али довољно што се вероватно нико не би много бунио. А шта је то што бисмо четвртог дана нове године могли да славимо? Мало ко ће се сетити да је тога дана 1998. године високи представник Карлос Вестендорп наметнуо заставу БиХ.

Занимљив је историјат настанка те необичне заставе. Други по реду високи представник – који је, за разлику од актуелног, имао лиценцу СБ УН, а добио је и бонска овлашћења – дао је иницијативу, а СДА, СДС и ХДЗ су делегирале представнике за договор о застави, али онда је запело. С обзиром на симболичко-политички значај заставе, као и грба, химне, према очекивању је да је све што предложе једни – вређало друге и(или) треће.

Затим су се домишљато договорили да платно поделе на три празна поља и да свако стави своје, али се испоставило да ни тако не иде. Рецимо: Срби ставе Карађорђа или Његоша, па Бошњацима смета јер асоцира на истрагу потурица. Бошњаци ставе Ајваз деду из Ајватовице или Бегову џамију, смета Србима јер подсећа на турски зулум. Хрвати ставе „Крижни пут” или фрањевачки самостан у Широком брегу који асоцира на усташке злочине, па смета Србима и донекле и Бошњацима, И, заиста, Његош у друштву са Ајваз дедом у Широком – баш никако не приличи.

Са новчаницама је било лакше, јер их је било од више апоена – од 10, 20, 50, 100… И свака има две стране, лице и наличје, па још ковани новчићи са туром и јазијом (писмом и главом), али застава је била само једна и са обе стране истоветна. Са химном је, такође, било лакше јер у тој свечаној мелодији је мало теже препознати завађене идентитете, али од текста који би се певао врло брзо се одустало – па химна БиХ подсећа на Гламочко коло које се игра без вокалне пратње јер Турци нису хтели ни да чују пркосне гласове кметова. Али са заставом никако.

Најзад, Вестендорп је расписао конкурс за ликовно решење заставе на који су се јавили бројни сликари и дизајнери, а победила заправо варијација заставе ЕУ (измешане плаве и жуте површине са белим звездицама). Једини проблем је био у томе што застава није имала баш никакве везе ни са БиХ, ни са њеним народима, као ни са ентитетима и кантонима, односно са РС, ХБ и ББ. Истовремено – у томе је била и одлучујућа предност – јер никоме на њој није имало шта да смета. Најважније: препозната је једина тачка сагласности – сви су хтели у ЕУ.

Плус, један велики апсурд: једина земља која се заставом препоручила, ако икад – биће вероватно последња примљена у Унију – иза Молдавије која је у горем стању, и Украјине којој се нит знају границе, нит да ли ће дочекати пријем. „Босанци” се и сами спрдају са својим европским перспективама о којим им паламуди ко год дође из европских земаља: „БиХ ће бити примљена дан пре него се ЕУ распадне!”

Знају у Бриселу да чак и Бошњаци више воле ону своју зелену са полумесецом, али баш брига високог представника – он је наметнуо заједничку заставу – па нек се сви у БиХ пуше, нека се навикавају. Све док у ЕУ није прорадило „Ако неће Мухамед брегу, хоће брег Мухамеду!” Илити ако неће Сарајево Бриселу, хоће Брисел Сарајеву.

Међу главним условима за пријем је унутрашња стабилност и нула сукоба са суседима. БиХ не задовољава ниједан, притом, не зна се који мање. У муслиманском Сарајеву које је и номинално престоница – стално мисле да Босни раде о глави и Београд и Загреб – и по оној Алијиној да ће Босна бити мирна када Хрватска буде довољно демократска, а Србија довољно слаба. Испоставило се да је кључна препрека за евроинтеграције што БиХ нема нула сукоба сама са собом. И, што је најважније да то све више важи и за саму Европску унију.

Водеће земље ЕУ тресу штрајкови пољопривредника, превозника, пензионера, те политички протести. Трактори блокирају Тријумфалну и Брандербуршку капију. Подршка бирача властима опала је на историјски минимум. Ресуверенистичка десница – која ће према свим прогнозама преузети већину у европским форумима – у сукобу је са левицом која се залаже за демократски централизам уместо консензуса, терор већине у одлучивању, јединствену европску нацију уместо Европе нација. Отпори аутодеструктивном потчињавању америчкој експлоатацији, поделе око јаловог финансирања Зеленског. Елем, сада БиХ и ЕУ обострано хрле у загрљај.

Али ако би се, иншалах, једног лепог дана или касније БиХ стварно нашла на улазу у ЕУ – отвориће се проблем босанске заставе. Једни ће рећи да се практично не разликује од заставе ЕУ, поготово гледана из даљине обешена на високе јарболе испред монументалног здања у Бриселу и да треба да је промене или укину да не би висиле две исте. А други ће рећи да, напротив, ЕУ треба да промени заставу, позивајући се на чувену изјаву Бернар Анри Левија: „Босна је отеловљење европског сна.”

Елем, Босна је европскија и од саме Европе – оно што Европљани тек сањају, мулти-култи Босанци већ остварују. Наивни Бошњаци су листом насели на Левијеву бајку и домаштали како ће – чим Босну одбране од Срба и Хрвата – бити експресно примљени у ЕУ, сви добити беле пасоше УН-а, Миљацком потећи нафта, а кеш стићи из Србије на име ратних репарација због агресије. Но, гледе недоумице ко треба да мења заставу – БиХ или ЕУ – Леви је ипак деловао ван форума као лобистичка „слободно лебдећа интелигеција”, а моћна еврократија је увек била несклона да повлађује кандидатима. И ето ти белаја: заставу ће вратити у Сарајево на дораду у сложне заједничке институције – и оданде се никад неће вратити.

Зашто? Зато што ће у БиХ и тада главни бити доживотно лажни „високи представник” Кристијан Шмит. Пошто није изабран – он нема потребе ни за реизбором – па ни потребу да мења своју политику дебалансираног посредовања. Засигурно ће плаву боју префарбати у зелено, а међу беле звездице турити и полумесец, па ће Срби и Хрвати, РС и ХБ повући своју кандидатуру, а „Бошњакистан” бити сепаратно примљен у ЕУ.

„Прва муслиманска држава у Европи!” Како ће то гордо да одјекне у толерантним мулти-култи ушима западних неолиберала. А онда ће отете ентитетске надлежности, које су високи представници деложирали из Бањалуке, све у једном пакету бити делегиране из Сарајева у Брисел. Срећни Бошњаци добиће своју јединствену државу, која се ни формално неће ни за шта питати, а несрећне РС и ХБ ће се уместо државе у ЕУ – утопити у „матицама”.

Шта је то што, поред заставе, повезује ЕУ и БиХ, иако је сваком јасно да нити Брисел хоће Босну, нити Босанци сва три верозакона хоће да се при томе одрекну себе? Чак и Бошњаци! Ма колико били трагикомично сумбисивни према прохтевима САД – срце им пуца за Палестинцима, али и куца за браћу у Сирији, Ираку, Јемену – као и за мигрантима, те тихо откуцава и за Хезболахом. Свесни тога, и сами „Босанци” се изненаде када их из Брисела, без икаквог напретка, припусте неком вишем статусу у процесу евроинтеграција. А онда се разочарају када предност добију још гори. Џаба им плаво-жута застава са белим туфнама, па и то што ју је наметнуо странац!

Но, вратимо се на 4. фебруар 1998. Предлажем да славимо и Дан заставе БиХ! Ником не смета, јер ни са чим ни у БиХ ни у ентитетима нема баш никакве везе. Безвезна држава – па таква и застава. Јесте да, ма колико велики комад крпе – са којим се не идентификује ниједан народ, ни три заједно – нема никакву симболичку вредност, не може да закрпи тесну врећу са три пара рогова, али зашто не би обрадовали протекторат?

Нека Бошњаци и Срби 9. јануара и 1. марта, наставе да славе свако свој празник и не ометају друге, а заједнички празник нека буде – Дан заставе БиХ. И да сваког 4. фебруара позову „заставника” Карлоса Вестендорпа као почасног госта! Да се други по реду високи представник поноси колико је, машалах, његов закон за, ево, „само” 25 година зближио три народа у два ентитета. А и за наук лажном наследнику!

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Политика

Насловна фотографија: Елман Омиц/Анадолу Агенцy