Кецмановић: Ако Бошњакистан уђе у ЕУ – биће држава која се ни за шта неће питати

ПОСЛИЈЕ овогодишње традиционалне свађе између оних који славе 9. јануар и оних који славе 1. март, у коју се обавезно пристрасно укључује и спољни фактор, јавила ми се идеја да би сви могли да славе 4. јануар.

Истина, нико не би био одушевљен, али довољно је што се вјероватно нико не би много бунио. А шта бисмо то четвртог дана нове године могли да славимо?

Мало ко ће се сјетити да је тога дана 1998. године в.п. Карлос Вестендорп наметнуо заставу БиХ.

Занимљив је историјат настанка те необичне заставе. Други по реду в.п., који је за разлику од актуелног, имао лиценцу СБ УН, а добио је и бонска овлашћења, стартовао је са иницијативом, а СДА, СДС и ХДЗ су делегирале представнике за договор о застави, али онда је запело. С обзиром на симболичко-политички значај заставе, као и грба, химне, према очекивању је све што предложе једни, вријеђало друге и(или) треће.

Затим су се домишљато договорили да платно подијелиле на три празна поља и да свако стави своје, али се испоставило да ни тако не иде. Рецимо: Срби ставе Карађорђа или Његоша па Бошњацима смета јер асоцира на истрагу потурица. Бошњаци ставе Ајваз деду из Ајватовице или Бегову џамију, смета Србима јер подсјећа на турски зулум. Хрвати ставе „Крижни пут“ или фрањевачки самостан у Широком бријегу који асоцира на усташке злочине, па смета Србима и донекле и Бошњацима И, заиста, Његош у друштву са Ајваз дедом у Широком, баш никако не приличи.

Са новчаницама је било лакше јер их је било од више апоена од 10, 20, 50, 100 …, и свака има двије стране, лице и наличје, па још ковани новчићи са туром и јазијом (писмом и главом), али застава је била само једна и са обје стране истовјетна.

Са химном је такође било лакше јер у тој свечаној мелодији је мало теже препознати завађене идентитете, али од текста који би се пјевао врло брзо се одустало, па химна БиХ подсјећа на Гламочко коло које се игра без вокалне пратње јер Турци нису хтјели ни да чују пркосне гласове кметова. Али са заставом никако.

Најзад, Вестендорп је раписао конкурс за ликовно рјешење заставе на који су се јавили бројни сликари и дизајнери, а побиједила је заправо варијација заставе ЕУ (измијешане плаве и жуте површине са бијелим звјездицама).

Једини проблем је био у томе што застава није имала баш никакве везе ни са БиХ, ни са њеним народима, као ни са ентитетима и кантонима, односно са РС, ХБ и ББ. Истовремено, у томе је била и одлучујућа предност, јер никоме на њој није имало шта да смета. Најважније: препозната је једина тачка сагласноти: сви су хтјели у ЕУ.

Плус један велики апсурд: једина земља која се заставом препоручила, ако икад, биће вјероватно посљедња примљена у ЕУ, иза Молдавије која је у горем стању, и Украјине којој се нит знају границе, ни да ли ће дочекати пријем.

„Босанци“ се и сами спрдају са својим европским перспективама о којим им паламуди ко год дође из европских земаља: „БиХ ће бити примљена дан прије него се ЕУ распадне!“.

Знају у Бриселу да чак и Бошњаци више воле ону своју зелену са полумјесецом, али баш брига в.п. – он је наметнуо заједничку заставу па нек се сви у БиХ пуше, нека се навикавају.

Све док ЕУ није прорадило „Ако неће Мухамед бријегу, хоће бријег Мухамеду! Илити ако неће Сарајево Бриселу, хоће Брисел –Сарајеву.

Међу главним условима за пријем је унутрашња стабилност и нула сукоба са сусједима. БиХ не задовољава ниједан, а не зна се који мање.

У муслиманском Сарајеву које је и номинално пријестоница, стално мисле да Босни раде о глави и Београд и Загреб, и по оној Алијиној да ће Босна бити мирна када Хрватска буде довољно демократска, а Србија довољно слаба.

Испоставило се да је кључна препрека за евроинтеграције што БиХ нема нула сукоба сама са собом. И, што је најважније – то све више важи и за саму ЕУ.

Водеће земље ЕУ тресу штрајкови пољопривредника, превозника, пензионера, те политички протести. Трактори блокирају Тријумфалну и Брандербуршку капију. Подршка бирача властима опала је на историјски минимум.

Ресуверенистичка десница, која ће према свим прогнозама преузети већину у европским форумима, у сукобу је са љевицом која се залаже за демократски централизам умјесто консензуса, терор већине у одлучивању, јединствену европску нацију умјесто Европе нација. Отпори аутодеструктивном потчињавњу америчкој експлоатацији, подјеле око јаловог финансирања Зеленског. Елем, сада БиХ и ЕУ обострано хрле у загрљај.

Али, ако би се, иншалах, једног лијепог дана или касније БиХ стварно нашла на улазу у ЕУ, отвориће се поблем босанске заставе. Једни ће рећи да се практично не разликује од заставе ЕУ, поготово гледана из даљине објешена на високе јарболе испред монументалног здања у Бриселу и да треба да је промијене или укину да не би висиле двије исте. А други ће рећи да, напротив, ЕУ треба да промијени заставу позивајући се на чувену изјаву Бернар Анри Левија „Босна је отјеловљење европског сна“.

Елем, Босна је европскија од саме Европе, оно што Европљани тек сањају, мулти-култи Босанци већ остварују.

Наивни Бошњаци су листом насјели на Левијеву бајку и домаштали како ће, чим Босну одбране од Срба и Хрвата, бити експресно примљени у ЕУ, сви добити бијеле пасоше УН-а, Миљацком потећи нафта, а кеш стићи из Србије на име ратних репеарација због агресије.

Но, гледе недоумице ко треба да мијења заставу, БиХ или ЕУ, Леви је ипак дјеловао ван форума као лобистичка „слободно лебдећа интелигеција“, а моћна еврократија је увијек била несклона да повлађује кандидатима. И ето ти белаја: заставу ће вратити у Сарајево на дораду у сложне заједничке институције, и оданде се никад неће вратити.

Зашто? Зато што ће у БиХ и тада главни бити доживотно лажни в.п. Шмит.

Пошто није изабран, он нема потребе ни за реизбором, па ни потребу да мијења своју политику дебалансираног посредовања.

Засигурно ће плаву боју префарбати у зелено, а међу бијеле звјездице турити и полумјесец, па ће Срби и Хрвати, РС и ХБ повући своју кандидатуру, а „Бошњакистан“ бити сепаратно примљен у ЕУ.

„Прва муслиманска држава у Европи!“

Како ће то гордо да одјекне у толератним мулти-култи ушима западних неолиберала. А онда ће отете ентитетске надлежности, које су в.п. деложирали из Бањалуке, све у једном пакету бити делегиране из Сарајева у Брисел.

Срећни Бошњаци добиће своју јединствену државу, која се ни формално неће ни за шта питати, а несрећне РС и ХБ ће се, умјесто државе у ЕУ, утопити у „матицама“.

Шта је то што, поред заставе, повезује ЕУ и БиХ, иако је сваком јасно да нити Брисел хоће Босну, нити Босанци сва три вјерозакона хоће да се при томе одрекну себе? Чак и Бошњаци!

Ма колико били трагикомично сумбисивни према прохтјевима САД, срце им пуца за Палестинцима, али и куца за браћу у Сирији, Ираку, Јемену, као и за мигрантима, те тихо откуцава и за Хесболахом. Свјесни тога, и сами „Босанци“ се изненаде када их из Брисела, без икаквог напретка припусте неком вишем статусу у процесу евроинтеграција. А онда се разочарају када предност добију још гори. Џаба им плаво-жута са бијелим туфнама, па ни то што ју је наметнуо странац.

Но, вратимо се на 04.02.1998!

Предлажем да славимо и Дан заставе БиХ. Ником не смета јер ни са чим ни у БиХ ни у ентитетима нема баш никакве везе. Безвезна држава, па таква и застава. Јесте да, ма колико велики комад крпе, са којим се не идентификује ниједан народ ни три заједно, па нема никакву симбоиличку вриједност, не може да закрпи тјесну врећу са три пара рогова, али зашто не би обрадовали протекторат. Нека Бошњаци и Срби 9. јануара и 1. марта, наставе да славе свако свој празник и не ометају друге, а заједнички нек буде – Дан заставе БиХ.

И да сваког 4. фебрура позову „заставника“ Вестендорпа као почасног госта. Да се други по реду в.п. поноси колико је, машалах, његов закон за, ево, „само“ 25 година зближио три народа у два ентитета.

А и за наук лажном насљеднику.