БЛАГОСЛОВЕНА ДЕЦА ИНТЕРНЕТА

Крстио сам три дечака – браћу. Узраст – 6, 9 и 11 година. Породица је мешовита, тј. мама је хришћанка, а тата није. Тата је рекао: нека деца одрасту и сама изаберу своју веру. Дакле, ови дечаци, упоредиви по годинама са Вером, Надеждом и Љубављу (тамо где је мајка Софија), чврсто су рекли да желе да се крсте. Тата је дозволио.

На крштењу није било ни замора, ни шетања по цркви, ни кукања у стилу: кад ће се ово завршити? Дечаци су на молитву одговарали: Амин. Сами су се одрекли ђавола и осењивали се знаком крста. После крштења нису хтели да скину беле кошуље. Кажу: у њима је добро.
Један од њих се у свету зове Ераст, или Ернест, тако некако. Питам: како ћемо те крстити? Он каже: Желим да будем Аарон! Тако смо га крстили.
Па шта је ово? Нова генерација која свесно бира благодат Исуса Христа? Или само посебан случај?
Има крштења кад деца малаксају и муче се јер се над њима врше мало схваћене радње. И сами одрасли се досађују, такође ништа не разумевајући. А овде – тако!

И ово није први пут. Сећам се једног дугменцета, девојчице од три године. Ти јој кажеш: Да ли се сједињујеш са Христом? Она врло озбиљно климне коврџавом главом и каже: Сједињујем се. Верујеш ли? – Верујем. И крсти се. И њушкицу, затварајући очи, подмеће под Миропомазање.
И то су деца интернета и тоталног егоизма, уздигнутог у политику. Али Бог је, као што видимо, јачи.
Ту негде и јесте путоказ. Или су родитељи озбиљно и више пута разговарали са децом; или су кумови понешто објаснили; или свештеник није био превише лењ да упозна породицу…

Тако да они који воле да буду малодушни могу да се смире. Питања будућности још нису решена. Ко зна које ће се још чедо Божије молити за све нас! Као што је рекао Николај Јапански: Сумњати у Промисао Божији поводом Русије и њене Цркве, то је хула и грех.
Није увек могуће исповедати ову истину, али има дана кад искрено говориш: Амин! Амин! Амин!

(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)