Крвави усташки пир у Пискавици

 

Како је у предговору књиге Лазара Лукајића „Фратри и усташе кољу“ написао професор Предраг – Гуго Лазаревић, овај злочин геноцида извршен је 5. и 12. фебруара 1942. године.

За покољ од 7. фебруара Лукајић наводи да је био акт програмиране промјене демографске структуре у Бањој Луци и њеној околини, те да је као такав припремљен у сарадњи с одредом Павелићеве личне гарде, док су покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године починиле усташе с овог подручја, као наводну одмазду за партизанске диверзије на прузи Бања Лука – Приједор.

Лазаревић у наставку предговора подсјећа да је покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт прећутала, вјероватно да би избјегла сусрет са истином да су послије сваке партизанске диверзије кажњавани искључиво Срби, а не и припадници друга два народа која су у то вријеме такође живјела на овим просторима. За разлику од звјерско уморених у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, земни остаци убијених Срба у Пискавици и Ивањској нису сахрањени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их преживјели, послије покоља, сахранили. Неким су потомци на тим мјестима подигли надгробне споменике, док се хумке других још једва назиру.

У поменутој књизи Лукајић поред осталог наводи и свједочења појединаца о покољу у Пискавици. Тако су преживели Срби свједочили да су 5. фебруара чули долазак воза у Шушњарицу и шкрипу вагона у тој станици. Управо до те станице усташе су редовно контролисале и чувале жељезничку пругу између Бање Луке и Приједора. Даље одатле према Приједору партизани су скоро сваке ноћи рушили пругу и тако онемогућавали жељезнички саобраћај између та два града, које су држале усташе. Повремено су усташе и домобрани у већем броју обезбјеђивали ту пругу и поправке на њој.

Зато су Срби, који су 5. фебруара уочили долазак воза и усташа у Шушњарицу, мислили да они и тога јутра долазе ради обезбјеђивања и оправке пруге. Није нико помишљао на масовна убиства, нити се ко склањао пред усташама, јер до тада није било масовних убистава невиног, мирног сеоског становништва у том крају. Склањали су се само одрасли мушкарци. Тако су Срби масовно страдали због изненађења. За вријеме кратких упада у село усташе су извршиле покоље у пискавичким засеоцима Ђуђићи, Шутиловићи и Поповићи, који се налазе с десне стране пруге из правца Бање Луке, и у Шушњарима, Милошевићима и у ивањском засеоку Милаковићима, који се налазе с лијеве стране.
Сви засеоци су близу пруге и близу међу собом. И сви су близу жељезничким станицама у Ивањској и Пискавици.

Главни кољачи Срба у Пискавици биле су усташе из Ивањске, и у цивилним одијелима и у војничким униформама. То су били сељаци, католици, који су познавали сусједну Пискавицу. Познавали су све домаћине у Пискавици и сву њихову чељад, њихове куће, помоћне просторије, котаре, путеве, увале, потоке и шумарке између кућа и око њих. Ту су одрасли заједно с комшијама Србима. Те усташе из Ивањске наводиле су Нијемце, домобране и усташе са стране на српске куће као што пси трагачи наводе ловце на дивљач.

Према казивању свједока, те усташе су претежно били одрасли, средовјечни, па и старији људи. Они су с лакоћом, брзо и лакше од паса трагача, стизали, сами или с домобранима и Нијемцима, до српских кућа.

Главни кољачи Срба у Пискавици биле су усташе из Ивањске, и у цивилним одијелима и у војничким униформама.

Често су по имену звали Србина домаћина да изађе из куће и изведе своју чељад пред кућу, тобоже ради контроле, а онда их ту убијали и масакрирали. Преживели свједоци памте појединачно комшије усташе из Ивањске које су убијале њихове породице и пљачкали њихову имовину, као што се види из њихових казивања у Лукајићевој књизи.

Тако, на примјер, Дражо Милаковић (1927) каже:
– Нису Милаковиће поклале усташе из Загорја, Славоније, нити Међумурја, већ комшије из Ивањске, Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине и други, с којим смо, до тог рата, живјели у некој врсти слоге. Говориле су нам прве комшије Хрвати, одмах преко потока, да они знају да смо ми мирни и лојални њиховој НДХ, да ће нас они, ако и буде стани-пани, заштитити – цитат је из текста који је у бањолучким „Независним новинама“ у броју од 6. до 12. маја 1998. године објавио Јован Бабић.

Међутим, оно што су пропустили да ураде званични државни органи, поједини људи из Поткозарја, односно борци Народноослободилачке борбе 1941-1945, јесте то да су тек 1972. године почели да прикупљају податке о покланим Србима у Пискавици у фебруару 1942. године. Најупорнији међу таквим био је пуковник у пензији Михајло Стојаковић, рођен у Омарској 1923. године, и Раде Кевић, такође резервни официр, рођен 1925. године у Пискавици, оба првоборци. Они су 1972. године, као војни пензионери, живјели у Новом Саду и неуморно су непосредно и преко Савеза бораца у Пискавици прикупили нешто података о покољима 5. и 12. фебруара и направили непотпуне спискове настрадалих.

Оно што су пропустили да ураде званични државни органи, поједини људи из Поткозарја, односно борци Народноослободилачке борбе 1941-1945, јесте то да су тек 1972. године почели да прикупљају податке о покланим Србима у Пискавици у фебруару 1942. године.

Кевић је 5. марта 1972. године у име СУБНОР у Пискавици упутио писмо активистима у Пискавици којим тражи да се у што краћем року прикупи тачан број жртава које су пале у току НОР и да им се подигне достојанствен споменик у Пискавици.

На основу тих првих спискова и изјава свједока 1972. идентификована су имена и презимена 103 жртве фебруарског покоља. Михајло Стојаковић је истовремено забиљежио неколико изјава тада још живих свједока покоља, као што су Никола, Душанка и Љубомир Ђуђић и Драгица Милаковић.