ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Шта је вера и како правилно верујемо!?

Вера је слободно убеђење у оно што се од Бога саветује. Она је дар Свеблагог Бога, који је Он положио у нашу природу. Услед тога наша је вера сама по себи јединствена. Но по мери њеног узрастања, она је велика или мала, односно, веза између Бога и нас је јача или слабија. Тако Господ говори Петру: „Маловерни, зашто посумња“ (Мт. 14, 31). На другом месту: „О жено, велика је вара твоја“ (Мт. 15, 28). Она се даје свакоме ко је жели.Очима вере видимо невидљиво, а како каже Свети Јустин Ћелијски, невидљиво је срж видљивог:“ Видљиво је сунце, ли је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз бескрајна пространства те се не сударају. Видљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљива је земља, али је тежа невидљива. Видљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Видљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће, али је неивдљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.Видљиво стоји на невидљивом, и састоји се из невидљивог.“

МИТРОПОЛИТ МАКАРИОПОЉСКИ НИКОЛАЈ: КАКО СЕ ВЕРУЈЕ ГОСПОДУ?

Једном побожном и ученом човеку дошли његови рођаци и са радошћу саопштили о чуду, које се догодило у оближњој цркви: освећени евхаристијски хлеб одмах после свете Евхаристије постао је сасвим црвен и из њега је потекла крв. Ово је био очевидни доказ о стварном присуству Христовом у тајни светога олтара. Ти људи су позвали побожног човека да пође и да очима својим види чудо које се догодило. Међутим, он им је озбиљно и достојанствено одговорио: „Ја нећу да идем, да бих се уверио у истинитост овога, што сте ми саопштили, јер немам потребе за таквим доказом! Ја имам реч мога Спаситеља и она је за мене довољна. Чим Он каже: „Ово је Тело Моје и ово је Крв Моја“, какву потребу имам за доказима?“

ЖИВОТ НИЈЕ НАСТАО СЛУЧАЈНО

Деценијама су научници покушавали да изведу оглед настајања живог из неживог. Пуштали су мале електричне муње у ту „прасупу“, и нису добили живу ћелију. Па чак и ако научници успеју, то неће доказати ништа: јер, они су разумна бића која стварају одређене услове да би органска материја настала. А хришћани баш то и кажу: Бог је саздао услове за живот, и саздао живот сам.Ево и примера молекуларног хемоглобина.

Он је преносилац кисеоника у телу и налази се у нашим црвеним крвним зрнцима. Хемоглобин није монодимензионалан или дводимензионалан, он има три димензије. Да бисмо га направили, треба не само да добијемо све његове делиће, него да будемо сигурни да они одговарају једни другима у тродимензионалном распореду. Хемоглобин функционише само ако је складно спојен у целину која тешко може да настане случајно. Ако бисмо морали да измућкамо све атоме који су потребни да бисмо направили хемоглобин у флашици, никада нећемо бити у могућности да то урадимо. То је, једноставно, немогуће.

Материјалисти кажу да може, измишљајући да се ово мешање збило на субмолекуларном нову – наводно, извесни атоми су се сударали милионима година, и тако је настао хемоглобин. Тако би могло бити као када би приликом експлозије у штампарији могао да настане српско – енглески речник.

ЖИВОТ НЕ НАПРЕДУЈЕ БЕЗ БОГА

Као православни хришћани верујемо да је Бог створио свет. Верујемо да су наши прародитељи били Адам и Ева и да је Христос Други Адам. Верујемо да је Бог створио човека и не верујемо да је човек еволуирао од мајмуна или из неке друге животињске врсте. Ако изучавамо како ћелије раде, или покушавамо да остваримо продоре у области медицинских наука, немамо потребе да се досађујемо еволуцијом. Што више напредујемо у науци, пре свега у областима хемије, молекуларне биологије и фармакологије, схватамо сву сложеност чак и најмање ћелије. Из тога, наравно, хришћани извлаче и друге, много важније, закључке. Живот није случајан, него смислен и вечан.

ВЕРА У НЕПОЈАМНО

Бог је беспочетан, нема почетка, а ни краја. По својој природи човек није у стању да замисли оно што је бескрајно и беспочетно. Уосталом, узмите обичну геометријску фигуру: круг. Он нема почетка, ни краја. Ако нам није јасно како је то могуће, а математика показује да је могуће, у оквиру свог система, како да нам буде јасно откуда Богу беспочетност и бескрајност? Једоставно, то је чињеница, али чињеница која нас превазилази.

Наше тело и све што нас окружује је само по себи чудо над чудима, али пошто смо се навикли на тело које имамо и на окружење у коме смо, нама је све то постало сасвим уобичајно. „Дато ми је тело. Шта да чиним с њим,/ Тако мојим, тако јединим?“, питао се песник Осип Мандељштам. И додавао: „За радост што живети, дисати знам,/ захвалност, реците, коме да дам?“ Понекад, можда у детињству, сви смо тако осећали – и свет и ми смо велико чудо. Али, кратко траје наше дивљење чудима Божјим у нама и око нас. После огугламо, заборавимо, постанемо незахвални…

ВЕРА У ХРИСТА ИЗНАД СВИХ ПРОРОКА И МУДРАЦА

Руски философ, крштени Јеврејин Семјон Франк, позвао је људе да се замисле над само једном чињеницом – поредио је Христа са оснивачима других религија. Ево шта он каже:”Мени је довољно да се сетим, ограничивши се на најелементарније доказе, да је Мојсије, без обзира на сву величину истине Божије која му се открила, заповедао да се у име Божије убијају иноплеменици и незнабошци, а да је Христос заповедио љубав према свим непријатељима, без разлике, да би се само њега закључило да је Христос људима открио истину Божију пуније, дубље, верније него Мојсије. Довољно ми је да се сетим да се Мухамед оженио богатом удовицом, бавио се трговином, имао много жена, био освајач и лукав политичар, а да је Христос био бескућни сиромах, да није знао за друге побуде осим проповеди вере и самопожртвованог испуњавања воље Божије, при чему је суштину те вере Он открио као свеобухватну љубав Божју – да бих са пуном поверењем схватио да су личност и учење Христово неизмерно ближи Богу него личност Мухамеда, и да, упоређен са надљудским савршенством Христа, Мухамед, чак и ако у њему неко види истинског пророка Божјег, није ништа друго до несавршени и грешни смртник. И проповед Буде, који је учио људе да одрицањем од земаљских жеља достигну савршенство Нирване, по пуноти истине не може ни да се пореди са проповеђу Христа, Који је показао пут ка вечном животу и блаженству Небеског Царства преко самоодрицања и љубави према ближњем – и то тако као што се лик Буде, царевића у младости и старца који је мирно умро под дрветом, уз сву своју лепоту неупоредив са ликом Христа, бескућног дрводељиног усвојеника, чије је срце горело непрестано божанственом светлошћу љубави, и који је пошао на крсно страдање да би свет спасао од греха. Стога видим да је у Христовом лику и учењу сама истина Божја изражена пуније, јасније, истинитије него било где другде”.

Дакле, Мојсије, Мухамед, Буда, без обзира на мудрости моралног учења које су проповедали, сасвим су далеко од величине Христове, чак и само земаљски гледано. Хришћани знају да је њихов Спаситељ не само учитељ узвишеног морала, него да је Бог Који је постао човек. Поносни су на своју веру, мада су свесни своје недостојности.

ШТА ЈЕ УЗРОК НАШЕ ПАТЊЕ

Сви људи страдају, али не знају сви узроке своје патње. А узрок је губљење заједнице са Богом, оно што се зове „прародитељски грех“. А Адам и Ева су изгубили заједницу са Богом јер су изгубили поверење у Бога Који их је опоменуо да не једу плод за који нису били спремни. Добили би ои тај плод касније са благословом Творчевим, јер је познање добра и зла добро, а не зло: али је требало да се стрпе и чекају, а не да слушају ђавола који их је убеђивао да је могуће постати „бог“ без Бога и против Бога.

Сви смо ми наследили последице тог греха, насталог из неповерења према Богу, од својих прапредака. Исто као што се неке болести, попут хемофилије, наслеђују, или, рецимо, склоност ка дијабетесу, тако смо исто наследили прародитељску немоћ, која је последица губљења заједнице са Богом у доба Адама и Еве. Нисмо лично учинили прародитељски грех, али трпимо последице: од рођења у немоћном стању, преко боловања и страдања, до умирања. Тако је чувени композитор Лудвиг ван Бетовен оглувео од наследног сифилиса, који је добио од својих родитеља: није био крив, али последице су остале. Или: мајка пуши, а беба се рађа са слабим имунитетом. Зато смо сви ми браћа по страдању, и сви морамо волети једни друге као сапатнике. Сви су људи један човек, једна природа. Кад неко чини зло, оно одјекује у читавом људском роду. Због тога је Достојевски и рекао да смо сви криви за све. И зато је Владика Николај рекао да се против зла треба борити почињући од себе.

ИМА БОГА, АЛИ ЈЕ ЂАВО НЕПРИЈАТЕЉ

Бог нас учи вери, а ђаво неверју.

То што материјалисти у ђавола не верују не пориче његову силу и дејство. Владика Николај пише да је један отишао у Египат, и решио да се купа у Нилу. Рекли му домороци да то не ради, јер је Нил препун крокодила. Овај није веровао у постојање крокодила, ушао је да се купа – и није се више вратио. Тако бива и са онима који не верују да ђаво постоји.

Шарл Бодлер, француски песник, који се поигравао сатанизмом, на крају је признао да се највећа обмана сатане састоји у томе да нас увери како он не постоји: не како Бог не постоји, него како ђаво не постоји. Јер тада за сва зла овога света може да оптужи Бога. Следбеници паганизма и пантеизма то и кажу: ако нема зла у Божанству, како је оно могло да се појави у свету? Зато се неки од многобожаца из Индије, какви су шиваити, клањају злом аспекту Божанства – Шиви разоритељу и његовој жени Кали, која је опасана људским лобањама.

И зато су Кали приносили људске жртве.

Ми, православни, знамо: зла у Богу нема, него је оно последица наопаке употребе слободне воље палих анђела, који су постали ђаволи, и огреховљених људи, који су кренули ђавољим путем.

Христос је победио грех, смрт и ђавола и сјединио нас са Небеским Оцем. У њега треба веровати и Њему треба веровати: то је темељ живота са благословом и у радости Смисла.