Василије Крестић: НАУКА И ПОЛИТИКА

Већ дуже време у нашој јавности испољено је велико неслагање које се тиче броја српских жртава пострадалих у геноциду почињеном над Србима у Независној Држави Хрватској. До неслагања је дошло због тога што се појавила групица историчара која неосновано, без икаквих нових доказа, игнорише постојеће прворазредне изворе о броју уморених и смањује њихов број приближавајући се проценама Фрање Туђмана. Проблем није у тој малој групи која је без научног угледа већ у томе што је врх српске државе стао иза тих историчара ревизиониста којима је намера да умањи број убијених Срба. Врх наше државе одлучио је да Музеј жртава геноцида претвори у установу којoj jе задатак да свим средствима ради на умањивању усташког злочина. Влада је 2021. године решила да Музеј жртава геноцида финансира значајним средствима. Намера јој је да бројчано ојача Музеј, да му подигне углед као „значајне научне установе“, и да тиме допринесе његовој погубној делатности која се тиче умањивања српских жртава. Влада је Музеју обезбедила средства за издавачку делатност, за куповину разних значајнијих докумената а посредством Министарства просвете омогућила је његовим члановима да свој утицај проширују и код деце школског узраста популаришући ревизионистичке ставове о броју јасеновачких и свих других жртава убијених у време Павелићеве Независне Државе Хрватске. У сваком случају, председник државе и Влада Србије стали су иза пројекта који није научног већ чисто политичког значаја и карактера. Иако су не једном него у више наврата, јавно упозорени са највишег научног места, од Одељења историјских наука САНУ и целе Академије, да се Музеј жртава геноцида бави фалсификовањем историје, да игнорише научни метод, да не поштује прворазредну научну документацију, да неосновано, без доказа смањује број жртава, председник државе и Влада су таква упозорења сасвим игнорисали. Игнорисали су и чињеницу, на коју су такође били упозорени, да су на чело Музеја поставили особе које немају формалне квалификације, да су без научних радова који се тичу геноцида почињеног над Србима.

Занимљиво је да је председник државе приликом посете Академији 19. новембра прошле године, у одржаној беседи изразио поштовање према читавој установи и члановима Академије због њиховог научног доприноса, а од тог уважавања нема ни трага када су му се академици и Академија обратили конкретним ставовима у вези с Музејом жртава генoцида, фалсификовањeм историје и смањивањем броја уморених Срба. Штавише, да би ојачала углед Музеја жртава генoцида и његовог директора, да би јавно показала да стоји иза њихових фaлсификаторских наума, актуелна власт је Дејана Ристића, приликом недавних парламентарних избора, ставила на треће место на изборној листи Напредне странке а премијерка изјавила да влада стоји иза свега што ради поменути музеј. Тиме је врх државе недвосмислено показао да не уважава мишљење Одељења историјских наука и Академије, а пошто су га јавно подржали председник државе и Влада Србије, директор Ристић, особа без озбиљнијег научног дела, постао је медијска личност. Као да је свезналица, стручњак и научник који не може бити заобиђен, он се учестало појављује у разним медијима као тумач многих историјских збивања.
Посебну пажњу у вези са читавим овим питањем о фалсификовању историје заслужује председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, пакрачки владика Јован Ћулибрк. Он је, заправо, кључна личност у овој работи око смањивања броја српских жртава у почињеном геноциду. Иако нема стварних квалификација за научно бављење том темом, нема ни магистратуре, ни доктората, нити посебних студија, већ само једну библиографију која се односи на то питање, наметнуо се Влади Србије и Српској православној цркви као незаобилазни експерт који суверено влада тематиком хрватског геноцида. Занимљиво је да наша црква у својим јавним иступима заступа став да је у геноциду који се догодио у Независној Држави Хрватској убијено око 700.000 особа, а да њен истакнути представник, поменути пакрачки владика, тај број драстично смањује. Црква га због тога не смењује с положаја председника Управног одбора Музеја жртава геноцида, већ му изриче забрану да се о тој теми јавно изјашњава. Извесно време владика је ту забрану поштовао, али је у последње време игнорише, па јој се и подсмева. У сваком случају, због положаја и улоге коју владика Јован има у Музеју жртава геноцида, и услед његових настојања око смањивања броја пострадалих, између државе и цркве постоји занимљива веза. Није тешко одгонетнути о чему је ту реч, ко игра какву улогу и због чега, али овог пута се у то питање нећу упуштати.
Основни задатак Музеја жртава геноцида и његових руководилаца, владике Јована и директора Ристића, јесте да раде на остваривању политичког програма државе, на смањивању броја жртава пострадалих у геноциду почињеном у Павелићевој НДХ. У остваривању овог политичког програма они се свим силама труде да га представе као да је реч о научном задатку и научном програму. Дакле, људи без научног дела, без научних резултата, у читавој овој делатности наступају као угледни и признати научници. Оне који се с њима и њиховим оценама о броју жртава не слажу часте различитим епитетима, да су аматери, дилетанти, да су нико и подругљиво их називају корифејима. Црква им се у том погледу придружила назвавши их лицемерима.

С разлогом се може и мора поставити питање због чега је све то тако како је с Музејом жртава геноцида и са његовим руководством, а пре свега с државом, која их је ангажовала с поменутим задатком и циљевима. Случај који ћу саопштити даће један од могућих одговора.
Један број научника различитог тематског профила је током 2022. године био ангажован да средствима Фондације „За српски народ и државу”, коју је основала Напредна странка на иницијативу председника Александра Вучића, организује међународни научни скуп о Јасеновцу. Та група колега замолила ме је да на том скупу учествујем једним излагањем. С идејом о скупу сам се сагласио и прихватио сам да будем један од референата. Предвиђено је да скуп буде одржан септембра 2022. године. Организатори скупа су с успехом привели крају читаву организацију. Позиви иностраним учесницима били су већ послати, али, увече уочи дана када је скуп требало да започне рад, појавио се на првом каналу телевизије Ефраим Зуроф, израелско-амерички историчар, директор Центра Симон Визентал, у Јерусалиму, познат као „Последњи ловац на нацисте”, и с екрана поручио да скуп о Јасеновцу не треба одржати зато што ће пореметити односе између Србије и Хрватске. Исте вечери јављено ми је да је скуп отказан и он до данас није одржан.
Овај догађај много говори не само о томе шта се све крије иза државног пројекта о смањивању броја српских жртава настрадалих у хрватском геноциду, него и о томе ко стоји иза тог пројекта и шта се њиме жели постићи. Јасно разобличава нечасну и неморалну работу око политичке трговине српским жртвама. Говори нам због чега наша Народна скупштина није била спремна да прихвати тзв. Смиљину резолуцију о дану геноцида. Он сведочи и о нашој држави, о њеној самосталности и независности, али и о актуелним политичарима, који, на захтев једног Зурофа, желе да брисањем српских жртава купе љубав оних који су над српским народом починили геноцид.