ДРАГАН ХАМОВИЋ: САВИН ОБРАЗАЦ

Сваки човек од човештва несагледива је тема. Зар нам умрли родитељи или пријатељи, на пример, како време протиче без њих, не постају необичнији и крупнији у слици коју негујемо и прихрањујемо, тражећи ослонца у тегобама које живимо? Ликови који нам значе постају све одуховљенији у сећању. А сећање обликује прошлост, одбацујући црте и моменте који нису љубав и достојност, остаје оно најбоље од људи.

Како у животу појединаца, тако у повести народних заједница које деле кроз историју зло и добро, што неко дуже траје у предаји и што се дуже спомиње, његова фигура расте и уопштава се, задобија димензије које му наше накнадно искуство надода и нагласи. Тај лик није кривотворен него до-уобличен, јер знамо да се усавршавање не прекида смрћу. Наставља се у оностраности. И у свести оних који остају и памте.

Свети Сава је међу првим фигурама које памтимо, већ више од осам столећа. Чак и када су Савино име потискивали, у име подмуклих нових богова и лажних идола прогреса, сачекао нас је, стрпљиво, да се опоравимо и дозовемо. Овај народ, у свакакве невоље запетљан, не треба сувише штедети у покудама, али богме ни одрицати благоразумевање за трпљење што неретко превазилази отпорне снаге човека. Јер, кога љуби Господ, онога кара, и бије свакога сина, кога прима, читамо у житију Светога Симеона Немање Савину реченицу – позајмљену од Апостола Павла.

Никада никоме није било лако, можда накратко бива једино онима од којих је и Бог дигао руке. Ми, чеда и оваква и онаква, и даље осећамо његову педагогију, никада довољно одрасли и често недовољно јаки. Знамо ко нам је родитељ, поред свих падања и пропадања. И да имамо очинског заступника пред лицем које сагледати не можемо. Као у композицији из Пивског манастира, где у првој зони припрате Јован Зограф живопише Саву Српског пред Христом, „док му се крај ногу налазе одбачени круна и лорос“ (опис Сретена Петковића). Стотину пута смо своје родитеље позлеђивали, њих што су нас упорно заклањали од свега и свачега. А они преко свега прелазе, јер знају за наше слабости и слабости праштају. У томе може бити и наше надање, ако верујемо да за нас моли безмерни хор предака, трпљеника и подвижника, па и они које смо блиско знали и волели, хор у чијем прочељу стоји онај бивши младић што је зарана одбацио круну и лорос и није се штедео. А за своје ближње изгара до дана данашњег. „У све часове дневне и ноћне мољаше се Богу непрестано“, пише први Савин хагиограф Доментијан, који га је изблиза посматрао и следио на путу у Свету земљу: „И другим различитим трудовима распињаше своје тело, подобећи се Господу своме Христу“. Распиње се заједнички духовни родитељ за нас, у векове, као што је то чинио и за свога земаљског века.

Код Милорада Екмечића можемо прочитати сведочење из 1631. године, и то једног овдашњег конвертита у католике, да се „не само у илирској цркви, него и међу самим Турцима, чији несносни јарам и притиска готово целу ту цркву, слави сваке године деветнаестога дана испред фебруарских календа славна успомена Светога Саве“, те да у његова чудеса верују и православни и муслимани и „наши католици“… Свети Сава, другим речима, беше оваплоћење српске меке моћи и у зениту азијатске империје што је увелико зобала земље и народе. Иза те меке моћи није стајала моћна медијска машинерија за обликовање јавне свести. Стајала су литургијска сабрања, чије су моћи неовдашње.

У време обнове Пећке патријаршије, наши далеки претходници се обретоше између премоћних Османлија и корумпираних фанариота, подвлашћени и државно и духовно. Милешева је, са моштима Светог Саве, остајала зрачећа тачка свуда уоколо. Радован Самарџић бележи да у речено доба обнове нарочито оживљава култ Св. Саве, што је допринело узлету српске самосвести: „Акатист Светом Сави, писан несумњиво у Милешеви пре 1594, вероватно пером монаха, зографа и песника Лонгина, пун је помена српске земље, отачаства, отачаствене цркве, српског рода…“ Спомен на светитеља Саву омогућио нам је да претрпимо, сакупимо снаге, премостимо бездан између стања опште исцрпљености и епохе оснажења до изборене, непоклоњене народне слободе.

Народи около нас у новим медијима и новописаним књигама, свим силама фабрикују измишљене стожерне фигуре из повести коју једва да имају, јер се нису честито у повест ни улагали. Наш стари духовни суперхерој дотле несмањено зрачи као што је зрачио и док је по земљи остављао своје стопе – а свуда их је остављао. Зато је Савин живот више од живота: врхунски доказ докле доспева истинско, безусловно прегнуће у временом и пустом жилишту, чак и ако га одмеримо једино на основу оскудних података из очуваних историјских извора. Сава, после осам векова, није само символичка фигура него читаво пространство делања и залагања. Могао би се представити налик оној фресци из Грачанице, Авраму из чије утробе излази мноштво глава, сав народ. Не заборављамо, разуме се, ни чињеницу да Сава није био сам, него се може узети као водећи оперативац у заједничком градилачком подухвату, у којем су суделовали и његов велики отац и достојни брат, али не само они.

Говори или пиши да бих те видео… Изворни лик Светог Саве остаје сачуван, не само у милешевској фресци, у његовим списима. Какав је аутопортрет Сава отиснуо у житију свог оца, у служби, у типицима, у писму из Свете земље? Сава је признати наш први учитељ у свему основном. Али је, поред узора у труду и самопрегору, понајвише учитељ присности и једноставности. Треба увек наново читати дијалошку сцену на одру умирућег Симеона, из наведеног пролошког житија Студеничког типика. Умни Милан Кашанин је – без комплекса на које смо навикли, оценио ово Савино дело текстом светске вредности. Али, та вредност је много више од узорно написаног житија, како је описује Кашанин, изврсни заступник средњег века: „У другој половини списа, у коме се највише говори о његовом боловању и смрти, Немања је сам са сином. У издвојености, у самоћи, он постаје још већи. И Сава ту постаје још већи као писац. У српској књижевности – не само старој – нема лепшег описа старости и смрти од описа који је дао Сава у Животу господина Симеона.“ Премало нас је личну Савину причу уопште прочитало, а да јесмо – све би нам било јасније. И присније.

Савина похвала Симеону Немањи јесте похвала тајни очинства, прво Слово љубве за које знамо. Без високопарности, чак и онда када на српски језик уткива деонице из библијске и отачке литературе. Стога је Сава зазвучао као наш савременик и онда када је модернист Миодраг Павловић на почетак интегралне антологије српског песништва, пре шездесет лета, поставио поетски одломак који почиње речима: „Помешах се са стоком неразумном и уподобих се њима, бивајући убог добрим делима а богат страстима…“ Сава зајми исказ Јефрема Сирина, посваја га своје и потребе српске књижевности. Али, у Титославији, било је у рангу скандала то што црноризац Сава Немањић заузима место заснивача и почетне речи, а да, уједно, исти тај одломак одаје сушту слику и актуелне менталне ситуације, у знаку пада – али не и покајања.

Савремени живот нас учи да треба гледати своја посла и не обазирати се ни на кога и ни на шта. Видимо да је такав садржај живота неподношљив, чак и ако се одвија у имућству и лагодности. На почетку Савиног узрастања јесте лични молитвени подвиг и осама, али да је на томе остао, био би тек један од многих Господу милих гласова. Кључни заокрет у том узлету збива се када је, по слову Доментијана, неки богобојажљиви муж добацио Сави да га је Бог послао у Свету Гору не само да спасе себе и свога родитеља, него да сатвори манастир као „истинито прибежиште“ отачаству, да могу и други отачаственици онамо доћи и да „пошто претрпе до краја, буду спасени“. Немамо у нашој повести капиталнијих инвестиција од Студенице и Хиландара. И данас, када смо расејани по глобусу, више од муке него од великих амбиција, гдегод има храма светосавске цркве, наши људи нису у туђини и нису изгубљени. И када дуго избивамо из храма, имамо се где вратити, а да нас нико попреко не погледа.

Симеонов и Савин образац најпре је градилачки образац. Улагао је Немања, улагали светородни и грешни потомци, у светиње на све четири стране хришћанске васељене (од Синаја и Цариграда до Барија), али се њихов спомен очувао тек у здањима који осташе у старању српског народа. Житије Симеона Немање почиње подсећањем да је Студеница саздана на месту где је било „пусто ловиште зверова“. И Хиландар, слично томе, Симеон и Сава затекоше „запустелог од безбожних гусара“. Светиње, изгледа, понајбоље успевају на пустошном простору земље и људске душе.

Није мању запустелост затекао ни Митрополит Амфилохије, у прави час дошавши на катедру свога завичаја, после пола века циљаног пустошења Немањине дедовине – од људских мозгова до ловћенског врха. Шта беше она градска ледина у Подгорици него вапијућа пустош, да се претвори у светињу узвишене лепоте, као што је Храм Христовог Васкрсења, где је и положено тело његовог саздатеља? Зналци ће тек писати о тој славној градитељској епохи, као што се пише нпр. о Милутиновој. Претрпевши до краја, неуморан, по обрасцу Савином, почивши Митрополит сагради не само мнозину белих здања, као изниклих из крашког камена, него однегова и пробуди нови нараштај што је успео да превлада многе последице продуженог полувековног пустошења ововремских безбожних гусара.

Сва се наша имена стичу под Савиним именом, као под стрехом. Све најдостојније у сваком човеку оличава Савин смер и начин деловања. Није сваки подвижник монах. Не носи сваки монах мантију. И Лазар Косовски бранич је Савиних тежњи. Две су кључне речи Савиног обрасца: Градитељ и Бранилац. Савин образац захтеван је и тежак, непостижан већини од нас слабих и нехајних. Али боље му је тежити него га одбацити, па докле ко стигне. Без таквих тежњи претварамо се, а да то и не осетимо, у пустош и пусто ловиште зверова.

Драган ХАМОВИЋ

(У Никшићу, 23. јануара 2024. године на трибини „Свободијада“, на програму „Савиним стопама ка Савином извору.)